-Pi­še: Nik Ga­šaj

Sa­zna­nja iz po­li­tič­kih na­u­ka uka­zu­ju da je u ra­nom pe­ri­o­du isla­ma do­mi­ni­rao stav po ko­jem je re­li­gi­ja po­li­tič­ko, a po­li­ti­ka re­li­gij­sko pi­ta­nje. Dža­mi­ja je bi­la ne sa­mo sve­ti, već i po­li­tič­ki pro­stor u ko­jem se ras­pra­vlja­lo o svim pi­ta­nji­ma ži­vo­ta za­jed­ni­ce.
Da­nas ni­je prak­sa da se sa­sta­nu čel­ni­ci dr­ža­va u ko­ji­ma je, kao re­li­gi­ja, do­mi­nant­no hri­šćan­stvo, ali je­ste prak­sa da se sa­sta­nu še­fo­vi dr­ža­va ili vla­da islam­skih ze­ma­lja (bez ob­zi­ra na raz­li­ke u nji­ho­vim po­li­tič­kim i islam­skim vri­jed­no­sti­ma, si­ste­mu vla­sti, itd.). Kao od­go­vor mu­sli­man­skog svi­je­ta na na­pad na tre­ći naj­sve­ti­ji hram mu­sli­ma­na, dža­mi­ju Al-ak­su u Je­ru­sa­li­mu, osno­va­na je Or­ga­ni­za­ci­ja islam­ske kon­fe­ren­ci­je ( OIC) 1969.go­di­ne. Me­đu čla­ni­ca­ma (57) su mu­sli­man­ske ze­mlje s raz­li­či­tim po­li­tič­kim ure­đe­nji­ma.
Kao što je po­zna­to, i naj­no­vi­ja od­lu­ka pred­sjed­ni­ka SAD Do­nal­da Tram­pa da Je­ru­sa­lim pri­zna kao pre­sto­ni­cu Izra­e­la iza­zva­la je osu­du i že­sto­ke re­ak­ci­je mu­sli­man­skih ze­ma­lja. S tim u ve­zi hi­tan sa­mit islam­skih ze­ma­lja sa­zvao je tur­ski pred­sjed­nik Re­džep Er­do­gan u In­stan­bu­lu ka­ko bi raz­mo­tri­li po­me­nu­tu od­lu­ku.
Mu­sli­man­ski se­ku­la­ri­sti bi že­lje­li da odvo­je re­li­gi­ju od po­li­ti­ke. Že­le da re­li­gi­ja bu­de stvar lič­nog ži­vo­ta, te sma­tra­ju da se iz po­li­tič­kih, a ne vjer­skih raz­lo­ga že­li oču­va­ti spre­ga islam-po­li­ti­ka. Ta­ko­đe je dru­štvo ,,Ibn Hal­dun’’ odr­ža­lo na­uč­ni skup u Lon­do­nu 1996.go­di­ne, a uče­sni­ci tog sku­pa iz ra­znih mu­sli­man­skih ze­ma­lja, uglav­nom in­te­lek­tu­al­ci, jed­no­du­šno su po­tvr­di­li mo­guć­nost se­ku­la­ri­za­ci­je dru­štva, a da se pri­tom ne po­vri­je­di su­šti­na isla­ma. Oni su se iz­ja­sni­li i za De­kla­ra­ci­ju ljud­skih pra­va.
Me­đu­tim, kri­ti­ča­ri ih sma­tra­ju pro­za­pad­nom eli­tom upo­zo­ra­va­ju­ći da je se­ku­la­ri­za­ci­ja ne­pri­hva­tlji­va za mu­sli­ma­ne. U isla­mu, po nji­ho­vom mi­šlje­nju, ne po­sto­ji raz­li­ka iz­me­đu svje­tov­nog i du­hov­nog. Otud na Za­pa­du ima mno­go ne­ra­zu­mi­je­va­nja pre­ma isla­mu (ali i obrat­no). Ne­kad je na Za­pa­du ba­uk bio so­ci­ja­li­zam, sad svi­jet pla­še isla­mom. Ko­li­ko je sa­mo onih ko­ji s ne­sim­pa­ti­ja­ma gle­da­ju na mu­sli­ma­ne u Evrop­skoj uni­ji ( pa i na Tur­sku). Pre­ma ne­kim auto­ri­ma, isti­na je da je se­ku­la­ri­za­ci­ja za­o­bi­šla islam­ski svi­jet. Čak i ze­mlje za ko­je se go­vo­ri­lo da ih je za­hva­ti­la se­ku­la­ri­za­ci­ja do­ži­vje­le su islam­sko ,,bu­đe­nje” (Egi­pat, Li­ba­non, Iran, Tu­nis, da­nas Tur­ska). U islam­skom svi­je­tu ni­je ni­kad do­šlo do odvo­je­no­sti re­li­gij­skih za­jed­ni­ca i dr­ža­ve.
Če­sto se ču­je ter­min ,,po­li­tič­ki islam”. Šta bi to bi­lo? Si­tu­a­ci­ja kad se islam pri­hva­ta vi­še kao po­li­tič­ka ide­o­lo­gi­ja ne­go kao re­li­gij­ski svje­to­na­zor. Na­rav­no, u ne­kim ze­mlja­ma ni­je sa­mo u pi­ta­nju ,,po­li­tič­ki islam“, već i po­li­tič­ko i ide­o­lo­gi­zi­ra­no hri­šćan­stvo.
Je li de­mo­kra­ti­ja od­li­ka islam­skih ze­ma­lja? Obič­no one pri­hva­ta­ju teh­no­lo­gi­ju Za­pa­da, ali sum­nji­ča­ve su pre­ma in­di­vi­du­al­nim slo­bo­da­ma i de­mo­kra­ti­ji kao pro­duk­tu Za­pa­da (za isla­mi­ste). Na­ro­či­to islam­ski fun­da­men­ta­li­sti od­ba­cu­ju za­pad­ni na­čin mi­šlje­nja i stil ži­vo­ta, ali će za pro­mo­ci­ju svo­jih ide­ja ko­ri­sti­ti sva teh­nič­ka do­stig­nu­ća Za­pa­da (TV, in­ter­net, faks, zvuč­ne ka­se­te...). Fun­da­men­ta­li­stič­ka va­ri­jan­ta isla­ma ni­je po­god­na za raz­voj de­mo­kra­ti­je ( po njoj svi pri­pad­ni­ci po­li­tič­ke eli­te tre­ba da bu­du ak­tiv­ni mu­sli­ma­ni, tra­ži se uvo­đe­nje še­ri­ja­ta, su­dje­lo­va­nje ula­me u od­lu­či­va­nju, i sl.). Ali, zar su pro­te­stant­ski, ka­to­lič­ki i pra­vo­slav­ni fun­da­men­ta­li­zam po­god­ni za raz­voj de­mo­kra­ti­je?
Ana­li­ti­ča­ri nam na­me­ću pi­ta­nje je li mo­guć raz­voj de­mo­kra­ti­je u dru­štve­nim od­no­si­ma u ko­ji­ma se ne pra­vi ili se tvr­di da se ne mo­že pra­vi­ti raz­li­ka iz­me­đu re­li­gij­ske i po­li­tič­ke za­jed­ni­ce, u ko­joj se ne pra­vi raz­li­ka iz­me­đu ,,Bo­ga i ca­ra“? Vo­di li to spo­ru oko du­hov­nog i svje­tov­nog? Do­la­zi li, po isla­mu, su­ve­re­ni­tet od lju­di, ili od Bo­ga?
Pre­ma pro­fe­so­ru so­ci­o­lo­gi­je re­li­gi­je Iva­nu Cvit­ko­vi­ću, oni ko­ji pri­hva­ta­ju de­mo­kra­ti­ju svoj stav za­sni­va­ju na ku­ran­skoj ide­ji po ko­joj vla­de tre­ba da se sa­vje­tu­ju i vla­da­ju na osno­vu kon­sen­zu­sa. Po nji­ma, u de­mo­krat­skom je okru­že­nju mo­gu­će odvo­ji­ti re­li­gij­sko i po­li­tič­ko. Po­la­ze­ći od to­ga da islam i de­mo­kra­ti­ja ni­su ne­spo­ji­vi, mno­gi in­te­lek­tu­al­ci na­sto­je na­pra­vi­ti sin­te­zu ide­je par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je i isla­ma. Za njih je ve­li­ki po­mak ka de­mo­kra­ti­ji i to da, u mno­gim ze­mlja­ma, isla­mi­stič­ke gru­pe le­gal­no uče­stvu­ju u iz­bor­nom pro­ce­su i osva­ja­ju mje­sta u par­la­men­tu (Tu­nis, Al­žir, Egi­pat, Jor­dan...). Dru­go je pi­ta­nje ko­li­ko su islam­ski po­kre­ti, kad do­đu na vlast, sprem­ni da to­le­ri­šu raz­li­či­tost.
Po­čet­kom XXI vi­je­ka u Za­pad­noj Evro­pi bi­lo je oko pet­na­est mi­li­o­na mu­sli­ma­na, a u či­ta­voj Evro­pi oko 32 mi­li­o­na (oko 7 od­sto sta­nov­ni­štva). Naj­vi­še ih je u Fran­cu­skoj- oko tri mi­li­o­na, pa u Nje­mač­koj ne­što ma­nje od tri mi­li­o­na. No, bez ob­zi­ra na imi­gra­ci­ju mu­sli­ma­na u Za­pad­nu Evro­pu, mi­šlje­nja sam da je strah ka­ko će Evro­pa po­sta­ti ,,Islam­ska re­pu­bli­ka” vi­še ute­me­ljen na hi­ste­ri­ji ne­go u či­nje­ni­ca­ma.
Mu­sli­ma­ni su naj­ve­ća gru­pa­ci­ja no­vi­jih imi­gra­na­ta u Evro­pi, a oni se u sva­koj dr­ža­vi su­sre­ću s pred­ra­su­da­ma i raz­li­či­tim op­se­gom dis­kri­mi­na­ci­je. Pra­va mu­sli­ma­na su po­sta­la sre­di­šnje po­li­tič­ko pi­ta­nje sva­ke evrop­ske na­ci­je. Sto­ga, po­ja­va kse­no­fo­bi­je i dis­kri­mi­na­ci­je pre­ma mu­sli­man­skim ma­nji­na­ma i mu­sli­man­skim imi­gran­ti­ma pro­iz­vo­di i mo­že da pro­iz­ve­de i is­po­lja­va­nje na­si­lja i po­bu­nu po­je­di­na­ca i gru­pa islam­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti. S tim u ve­zi, neo­p­hod­no je do­sled­no po­što­va­ti i ostva­ri­va­ti ljud­ska i ma­njin­ska pra­va mu­sli­ma­na i dru­gih et­no­na­ci­o­nal­nih ma­nji­na i imi­grant­ske po­pu­la­ci­je, u skla­du s me­đu­na­rod­nim stan­dar­di­ma. (Autor je po­li­ti­ko­log)