-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Ima li za čo­vje­ka te­že ka­zne od bi­je­ga od se­be sa­mog? Ima li ne­ko do­bro u uni­ver­zu­mu ko­je mo­že na­do­mje­sti­ti slo­bo­du čo­vje­ku? Ko­li­ko je ljud­ski duh bez­bje­dan u „car­stvu nu­žno­sti“? U oko­vi­ma si­le i pri­nu­de. Da li, pri­po­vi­je­da­ju­ći o ži­vo­tu i lje­po­ti ži­vlje­nja, čo­vjek ne­ho­tič­no pri­kri­va ka­ko ži­vot u stva­ri pro­la­zi u ne­po­sto­ja­nju? Pro­la­zi u pra­znom ho­du. U pri­vi­du, ob­ma­na­ma i za­blu­da­ma. Sve su ovo pi­ta­nja ko­ja čo­vjek po­sta­vlja se­bi od tre­nut­ka svog na­stan­ka. Pi­ta­nja ko­ja, uz mno­štvo ne­po­zna­tih, op­sje­da­ju um čo­vje­kov. Nje­go­vu unu­tra­šnju slo­bo­du i spo­znaj­nu zna­ti­že­lju.
Cr­na Go­ra da­nas, za­slu­gom eli­te na vla­sti, ži­vi pod ve­lom jed­ne vr­ste po­je­di­nač­ne i dru­štve­ne pre­ru­še­no­sti. U ne­koj lut­kar­skoj po­zo­ri­šnoj pred­sta­vi. Pri­su­stvu­je­mo nad­re­al­nom pro­ce­su pre­te­me­lje­nja i ve­o­ma ri­go­ro­znog te­ro­ra nad, vje­ko­vi­ma sta­rim, dru­štve­nim i isto­rij­skim tki­vom cr­no­gor­skim. Na sce­nu je ira­ci­o­nal­ni, ši­zo­fre­ni me­tal­ni kor­bač. Nji­me cr­no­gor­ska vlast uda­ra po du­ši i ti­je­lu svog na­ro­da, kao da že­li, po sva­ku ci­je­nu, u taj na­rod utje­ra­ti duh vje­šti­ca. Ne­ki opa­ki vi­rus kru­ži i opra­šu­je duh Cr­no­go­ra­ca, is­pi­ja­ju­ći im pam­će­nje.
Pro­sto, Cr­no­gor­ci ho­će da po­sta­nu ne­što dru­go. Ho­će da bu­du no­vi, sa­mo­ni­kli, ni­ko­me slič­ni. Umje­sto „sta­ro­mod­nog i pre­va­zi­đe­nog“, Cr­na Go­ra, na­ro­či­to od 21.ma­ja 2006.go­di­ne, bi­je od­sud­nu bit­ku da stvo­ri no­vog i mo­der­nog čo­vje­ka, no­vog Cr­no­gor­ca. Po­ku­ša­va­ju cr­no­gor­ske vla­sti, ona­ko ofr­lje, bez ra­zum­nog pla­na i pro­gra­ma, da na­pra­ve no­vu dru­štve­nu i dr­žav­nu gra­đe­vi­nu. Zi­da­ju zgra­du u bez­va­zdu­šnom pro­sto­ru, li­še­nu te­me­lja i oslon­ca. Ušle su vla­sti cr­no­gor­ske u otvo­re­ni rat sa svo­jom isto­ri­jom, tra­di­ci­jom i vje­ko­vi­ma sta­rim ime­nom.
Dio na­ro­da Cr­ne Go­re, ko­ji ni­je „uda­rio u ma­ni­ti vje­tar“, ne mo­že da do­đe se­bi, pa za­po­ma­že: ka­kav no­vi čo­vjek, ka­kva no­va Cr­na Go­ra? Ne mo­že bi­ti no­vih po­to­ma­ka bez pre­da­ka, ni pre­da­ka sa „ge­net­ski mo­di­fi­ko­va­nim po­tom­ci­ma“. I do­da­je: naj­ve­ći zlo­čin i bez­u­mlje je zlo­čin nad isti­nom! Nad onom oče­vid­nom isti­nom, pod­u­pr­tom pi­sa­nim i ma­te­ri­jal­nim do­ka­zi­ma. U pre­sto­nom Ce­ti­nju, u nje­go­vim mu­ze­ji­ma, bi­bli­o­te­ka­ma, vjer­skim i kul­tur­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, po­hra­nje­na su do­ku­men­ta ko­ja go­vo­re o du­go­vje­kim i tvr­dim te­me­lji­ma Cr­ne Go­re. O nje­nom ras­ko­šnom dru­štve­nom i dr­žav­nom sta­blu. Za­lu­du sve. No­vo­cr­no­gor­ci – mon­te­ne­gri­ni, bez mi­lo­sti i sti­da šu­ti­ra­ju svo­ju ko­li­jev­ku. Ho­će po­što-po­to da za­bo­ra­ve ko su. I da ni­ka­da ne sa­zna­ju šta bi htje­li da bu­du. Taj ira­ci­o­nal­ni, bo­le­sni po­du­hvat je ve­o­ma kru­pan, pa bi kao „ve­lja kru­ška“, mo­gao da u „gr­lo za­pa­ne“. I za­pao je, već.
Hu­lje­njem na vje­kov­ni, i tu­ma­ra­njem za no­vim iden­ti­te­tom, cr­no­gor­ska vlast po­ka­zu­je od­su­stvo sa­mo­po­što­va­nja, lič­nog i ko­lek­tiv­nog do­sto­jan­stva. A bez sa­mo­po­što­va­nja, po­zna­to je, ne mo­že bi­ti ni go­vo­ra o po­što­va­nju dru­gih, kao i da bu­deš od dru­gih po­što­van. Ako čo­vjek i dru­štvo se­be uni­zi do ni­voa pu­za­vo­sti, ne­ka se i od dru­gih na­da sa­mo pre­zi­ru, ma­nje ili vi­še vi­dlji­vom. U skla­du sa svo­jim uče­njem o mo­ra­lu kao čo­vje­ko­voj du­žno­sti, Ima­nu­el Kant go­vo­ri o „mo­ral­no ne­is­prav­noj pu­za­vo­sti.“ Ta­kva pu­za­vost, po Kan­tu, eg­zi­sti­ra on­da ka­da se čo­vjek u pot­pu­no­sti od­ri­če mo­ral­no­sti. A sve u na­di da će za se­be pri­ba­vi­ti ne­ku ko­rist ili pri­vi­le­gi­ju. Ova­kvim sta­vom Kant ne osta­vlja ni trun­ku di­le­me da li je pu­za­vac sam kriv što je ta­kav, ili za svo­je pu­za­vo sta­nje mo­že okri­vlja­va­ti dru­ge. Kri­vi­ca je, bez sva­ke sum­nje, na pu­za­vom po­je­din­cu lič­no. Ovo iz raz­lo­ga što po­je­din­cu lič­no i pri­pa­da eti­ka slo­bo­de. Eti­ka do­sto­jan­stva i od­lu­či­va­nja u svo­je ime i za svoj ra­čun.
Ni po­je­di­nac, ni na­rod, ni dr­ža­va, ne bi smje­li do­pu­sti­ti da se str­mo­gla­ve u ja­mu sa­mo­pre­zi­ra. Ta­kvim pa­dom do­vo­de se­be u po­zi­ci­ju mo­ral­nog in­va­li­da, iz­lo­že­nog pre­zi­ru. Iz­lo­že­nog sva­koj vr­sti pri­jet­nji i ucje­na. Ulo­ga „mo­ral­no ne­is­prav­nog pu­zav­ca“ ne do­no­si ni pu­zav­cu ni­ka­kvu, ili, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, do­no­si mi­zer­nu na­dok­na­du. Ka­kva i pri­li­či mi­ze­ri­ji (pu­zav­cu).
Pro­ga­nja­nje Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca iz sop­stve­ne rod­ne ku­će, vje­ko­vi­ma sta­re, pre­cr­ta­va­nje iden­ti­tet­skog ko­da cr­no­gor­skog čo­vje­ka, dru­štva i dr­ža­ve, li­ša­va­ju­ći se sa in­dig­na­ci­jom ve­li­ka­na cr­no­gor­ske isto­ri­je i kul­tu­re, no­vo­cr­no­gor­ska (mon­te­ne­grin­ska) vlast, či­ni akt ne­ra­zu­mljiv nor­mal­nim, slo­ve­snim bi­ći­ma. Svo­di svoj na­rod na ni­vo ame­ba, na ni­vo sku­pi­ne ne­spo­sob­ne za ra­su­đi­va­nje. Ta­ko po­tvr­đu­je Kan­to­vu te­zu, a ko­ja gla­si: “Ko od se­be na­či­ni cr­va, ne mo­že se po­sli­je to­ga ža­li­ti što ga ga­ze no­ga­ma“.