-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Is­kaz sum­nje, od­no­sno bo­ja­zan Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog, po pi­ta­nju op­stan­ka Ko­so­va i Me­to­hi­je, na­ža­lost, na­met­nuo je od jed­nog di­je­la ne­do­bro­na­mjer­nih kri­ti­ča­ra da se ka­že da pi­ta­nje od­no­sa cr­kve i dr­ža­ve po­ne­kad je­ste pred­met dnev­nog ras­pra­vlja­nja. Vri­je­me nas uči da mo­ra­mo bi­ti li­be­ral­ni, jer je vi­še onih ko­ji se ne od­ri­ču vje­re i cr­kve. Mo­ra se zna­ti da ovaj pro­stor, kao i pro­stor Sr­bi­je po­štu­je Hri­sto­ve pa­sti­re, i to tra­je od „ko­li­jev­ke do gro­ba“. Jav­no kri­ti­ko­va­na iz­ja­va mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja mo­ra se na­ći u cen­tru s re­al­nim či­nje­ni­ca­ma. Sto­ga sto­ji da nas pri­li­ke po­zi­va­ju da mi­sli­mo na re­al­nu bu­duć­nost, ali i na to da je sam oprez mi­tro­po­li­ta ne­po­bit­no dat da bi se osi­gu­ra­la ka­kva- ta­kva bu­duć­nost Ko­so­va i Me­to­hi­je. Kri­ti­ka je išla do­tle da se lič­nost ko­ja je za­po­sje­la sto­li­cu Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog tre­ba uči­ni­ti naj­bla­že re­če­no neo­d­go­vo­r­nom i ra­za­pe­tom. Kri­ti­ka pre­ma Am­fi­lo­hi­ju je išla naj­ve­ćom že­sti­nom, bez ika­kvog ci­lja is­tra­ži­va­nja isti­ne i bez ika­kve ana­li­ze ko­jim je po­vo­dom i ka­ko iz­re­čen nje­gov oprez.
Nor­mal­nom čo­vje­ku ko­ji je vje­ru­ju­ći ja­sno je da Am­fi­lo­hi­je svim svo­jim bi­ćem bez ostat­ka pri­pa­da Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi kao eg­zarh peć­kog tro­na, da on svo­jim tje­le­snim i du­šev­nim si­la­ma pri­pa­da ko­sov­sko-me­to­hij­skim la­vra­ma u ko­ji­ma se učio sve­to­sa­vlju, pra­vo­sla­vlju i hri­šćan­stvu. Za­bo­ra­vlja­ju oni ko­ji­ma ni­je sta­lo do Ko­so­va i Me­to­hi­je da „čo­vjek po­či­nje upra­vo ta­mo gdje se on uhva­ti u ko­štac s ogra­ni­če­nim svi­je­tom“. Sva­ko­dnev­ni kri­ti­ča­ri bi­lo ka­kve iz­ja­ve mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća tre­ba da zna­ju da vje­ra i zna­nje mo­ra­ju ži­vje­ti ži­vo­tom, bar u ide­ja­ma za od­bra­nu Ko­so­va i Me­to­hi­je. Za­to ni­je na­od­met pod­sje­ti­ti na apo­sto­la Pa­vla ko­ji je u Po­sla­ni­ci Je­vre­ji­ma ka­zao: „.... vje­rom uči­ni­še prav­du, ... pri­mi­še svo­je mr­tva­ce iz vas­kr­se­nja“. Bez na­mje­re da se cr­kva pra­vi i gra­di iz­nad dr­ža­ve, mo­ra­mo ka­za­ti da su cr­kve če­sto va­žan fak­tor u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma. Či­ta­vo vri­je­me mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je pri­po­vi­je­da o uče­nju i lju­ba­vi pre­ma Bo­gu. Ni­ko ne po­sta­vlja pi­ta­nje da li da­na­šnje pri­li­ke sta­nja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji od­go­va­ra­ju Re­zo­lu­ci­ji UN ko­jom je taj dio Sr­bi­je pod­ve­den pod po­seb­no sta­nje.
Do­đe po­ne­kad tre­nu­tak ka­da i mo­na­si mo­ra­ju pro­go­vo­ri­ti, a to je do­ba ka­da iz­me­đu dr­ža­ve i cr­kve mo­ra­ju bi­ti ti­je­sne ve­ze, ko­je su neo­dvo­ji­ve kao krv i kost. „Car­stvo“ sve­šten­stva Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko- pri­mor­ske ni­je od po­čet­ka ovog vi­je­ka, i ni­je ona­kvo ka­ko to dru­gi že­le da na­re­đu­ju i od­re­đu­ju.
Sto­ga, ne za­bo­ra­vi­mo da je an­tič­ki mu­drac i fi­lo­zof Ari­sto­tel ka­zao da je čo­vjek ,,zo­on po­li­ti­kon’’ (po­li­tič­ka ži­vo­ti­nja), i da za to bar da­nas ni­je po­treb­no ni­ka­kvo po­seb­no po­ja­šnje­nje i od­re­đe­nje. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je čo­vjek zna­nja i ži­vog do­ba, mo­žda po­ne­kad i ja­ke ri­je­či. Ali, on ni­šta ne ra­di mi­mo ono­ga što je či­nio Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, či­je su po­sla­ni­ce, po­ru­ka, pod­u­ka, ama­net, za­vjet, opo­me­na i za­kle­tva sve­šten­stva cr­no­gor­sko- pri­mor­ske mi­tro­po­li­je. Nje­go­vo Vi­so­ko­pre­o­sve­šten­stvo že­li upra­vo ono što je Nje­goš htio, a to je da se „na­đe na ča­snom ostr­vu.“
Re­ak­ci­ja pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća da se nje­go­vi sa­rad­ni­ci uz­dr­že od na­pa­da na mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja je dr­žav­nič­ki po­tez s na­mje­rom da se za­u­sta­vi sva­ka kri­ti­ka i neo­d­go­vor­na pri­ču na ra­čun mi­tro­po­li­ta. Ži­vot sa­mo isti­nu pi­še i gdje se ne po­štu­ju bož­ji pa­sti­ri gu­bi se osje­ćaj sta­bil­nog dru­štva. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je oni­ma ko­ji su vje­ru­ju­ći dao ,,či­sto­tu du­še”. To je ne­spor­no, i svi to zna­ju, da ti­tu­la mi­tro­po­li­ta do­la­zi od grč­ke ri­je­či ,,me­tro­po­lis’’-glav­ni grad ze­mlje, i da u srp­skoj cr­kvi mi­tro­po­lit zna­či i čast. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je po­o­dav­no za­o­rao pra­vu du­bo­ku bra­zdu sve­to­sla­vlja, i on je po­u­zda­ni gra­ni­čar i pro­svje­ti­telj. On je za ži­vo­ta obez­bi­je­dio svo­je sled­be­ni­ke, po­što­va­o­ce i či­ta­o­ce. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je i ove kri­ti­ke i na­pa­de iz­dr­žao, pra­šta­ju­ći, kao i uvi­jek, i to je dio nje­go­ve vr­li­ne.