-PI­ŠE: Vuk Vu­ko­vić

Pri­vid­ni pro­stor ko­ji se do­ga­đa u kon­tak­tu s ekra­nom, ni­je ni­šta dru­go do – pro­stor ona­ni­je. Bol­no i ujed­no slat­ko­muč­no sa­mo­za­do­vo­lje­nje do­sti­že svoj vr­hu­nac po­što se ovla­da i po­ra­zi da­lji­na; Dru­gi je iz­nad po­ja­ve, kao ta­kav sȃm je po­ja­va i njen duh, ali kad se da­lji­na uki­ne, iš­če­za­va Dru­gi i sve se svo­di na mrač­nu igru pro­jek­to­va­nja se­be kao ne­dje­lji­vog. Upra­vo ta­da fan­ta­zam pre­la­zi u ne­ga­tiv­nu fa­zu; u sa­mo­de­struk­ci­ju, u op­sce­no i kr­va­vo, ri­tu­al­no i na­sil­no.
Pra­zan je i ta­man ekran por­no­gra­fi­je, i tim pri­je pod­sti­če pa­kle­ni rad ma­šte! Erot­sko je im­pu­ti­ra­no, va­lja ga na­do­mje­sti­ti ka­žnje­nom i po­slu­šnom pro­te­zom...
Ra­na ko­ju se­bi na­no­si svu­da pre­ko­mjer­no pro­iz­ve­de­ni seks ni­je du­bo­ka i baš za­to ne­pod­no­šlji­vi­je iri­ti­ra; bez fa­bu­li­ra­nja, opa­sno pre­ko­ra­čiv­ši De Sa­dov osje­ćaj za in­te­li­gen­ci­ju po­ro­ka, seks je da­nas mak­si­mal­no ma­ši­ni­zo­van.
Pol je jak, ne­po­ko­riv, uvi­jek već po­li­ti­zo­van i pri­ka­zan kao su­što oli­če­nje mo­ći! I još: pol je rad­nič­ki, sa­mo­or­ga­ni­zo­van i na­pre­dan... U tom smi­slu, i na tom tra­gu, ima ne­čeg go­to­vo sek­su­al­nog u ide­ji lo­go­ra – pro­pa­gi­ra­li su na­ci­sti.
Moć po­ni­ža­va že­lju! Na­met­nu­ta hit­nost i pre­ko­mjer­ni rad go­vo­re u pri­log to­me da smo kraj­nje asek­su­al­na ci­vi­li­za­ci­ja, otud taj ko­lo­sal­ni kom­pleks usled ot­kri­ća ti­je­la. Na­mje­sto lju­ba­vi i ko­mu­ni­ka­ci­je, iz­u­mi­li smo psi­ho­a­na­li­zu i so­ci­o­lin­gvi­sti­ku. Na­pro­sto, sti­di­mo se od ono­ga što nas za­vo­di!
Kao po sve­mu dru­go­ra­zred­ni do­ga­đa­ji ko­ji iska­ču iz fil­ma u fu­li­ra­no-tu­ri­ran sa­o­bra­ćaj (fa­lo­cen­trič­ni-sa­o­bra­ćaj), osvje­tlja­va­mo se kao ma­li nar­ci­si i pla­vo­krv­ni ar­hi­va­ri „ge­ne­a­lo­gi­je zna­nja“, kao eks­trem­ne in­di­vi­due iz­nu­tra do­kra­ja is­pra­žnje­ne; na ta­ble­ta­ma u in­for­ma­tič­kom pro­to­ku, kli­nič­ki slu­ča­je­vi raj­ske hi­gi­je­ne, stra­hu­je­mo od do­di­ra i osje­ća­nja. Po­to­nji en­ci­klo­pe­di­sti i sa­ku­plja­či ne­po­treb­nih po­da­ta­ka. Ima u to­me pre­ko­mjer­nog ko­li­ko i ne­moć­nog vo­a­je­ri­zma.
Gdje je ne­sta­la po­tre­ba da se pre­ko­mjer­no pa­ti, da se upr­kos sve­mu lir­ski eg­zi­sti­ra, da se uz­di­še i bo­lu­je jer nam se smrt u sve­mu pod­jed­na­ko osmje­hu­je? Gdje je po­tre­ba da se in­ti­mi­zu­je­mo sa svim na­šim uza­lud­no­sti­ma, ti­ho, po­vu­če­no i ano­nim­no? Gdje je tri­jum­fal­ni osje­ćaj us­hi­će­no­sti pred sve­ci­je­lim ni­šta­vi­lom?
Ka­ko to da je sve he­mi­ja i de­fi­ni­ci­ja, ope­ra­ci­ja i ra­čun? U jed­noj vje­štač­koj me­mo­ri­ji, od­vi­ja­mo se una­zad, pre­za­si­će­ni i raz­o­ča­ra­ni, mi smo sva isto­ri­ja (an­ti­pod He­le­ni­ma!), čas Ce­za­ri i uvi­jek već pro­sja­ci naj­ma­njeg osje­ća­nja. S kim se još tak­mi­či­mo i na šta se to ugle­da­mo ako smo po­bje­do­no­sno krik­nu­li – bog je mr­tav!
U tre­nut­ku kad smo „pre­va­zi­šli“ Dru­gog i sve­li ga na bi­o­lo­šku po­tre­bu, tad smo iz se­be ise­li­li svi­jet i na­se­li­li Grad. Me­đu­tim, de­vet­na­e­sti vi­jek sa svo­jom vi­še ne­go za­no­snom i pro­roč­kom po­e­zi­jom, upra­vo nas je na to upo­zo­ra­vao; Pa­riz je već ta­da ugle­dao pa­kao, a nje­go­vi pje­sni­ci Sa­ta­nu u ko­joj se vi­še ne­ma šta is­ku­si­ti!
Smrt vi­še ni­je lju­bav­na, ona je odav­no me­di­cin­ska, sa­o­bra­ćaj­na i teh­no­lo­ška, što će re­ći – smrt je isu­vi­še grad­ska. Ur­ba­no ne ide ako ne ra­ču­na s ri­zi­kom... Ot­ka­ko smo ostat­ke lju­ba­vi po­hra­ni­li u fil­mu, ota­da u stvar­no­sti ži­vi­mo usa­mlje­no i ma­stur­ba­tor­ski. Sva­ka­ko – „Ilu­zi­ja du­hov­no­sti vo­di gro­zni­ci ma­stur­ba­ci­je...“ (Vik­tor Je­ro­fe­jev, knji­ga – „Mu­škar­ci“.)
U sve­mu po­ra­že­ni i obe­smi­šlje­ni, vi­še ni­smo ni zli. Na­ci­zam je sa­mo je­dan od do­ka­za na­še ra­di­kal­ne ja­lo­vo­sti! Sve če­ga se pri­hva­ta­mo pre­tva­ra se u ba­nal­no. Bli­je­di svje­do­ci po­sta­po­ka­lip­tič­nog do­ba kad se sve svo­di na br­zu alu­zi­ju i teh­nič­ki go­vor. (Mi smo sta­ti­stič­ki po­da­ci i za­to­mlje­ni per­verz­nja­ci jed­nog bes­pred­met­nog uni­ver­zu­ma.)