- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Smrt Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća te­žak je i bo­lan uda­rac ne sa­mo za Sr­be sa Ko­so­va i Me­to­hi­je već i za ci­je­lo Srp­stvo. To ni­je bi­lo sa­mo ubi­stvo jed­nog gra­đa­ni­na, po­ro­dič­nog čo­vje­ka sa dje­com. Ni­je ri­ječ sa­mo o po­gi­bi­ji pro­go­nje­nog ko­ji je ne­vin ro­bi­jao u al­ban­skom za­tvo­ru. Čak ni­je ri­ječ ni o sim­bo­lič­noj smr­ti srp­ske Sje­ver­ne Mi­tro­vi­ce, ko­ju je bra­nio go­di­na­ma na mo­stu, a da­nas nje­go­vu smrt is­tra­žu­je tu­ži­lac iz Pri­ši­ne i o raz­vo­ju is­tra­ge nas iz­vje­šta­va zva­nič­nik ko­me je srp­ski vje­ro­vat­no tek tre­ći je­zik. Smrt Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća je do­kaz da mo­že­mo ži­ve­ti u mno­go raz­li­či­tih dr­ža­va (na­sta­lih ta­ko što su nam od­u­ze­li me­đu­na­rod­no pri­zna­tu do­mo­vi­nu ko­ja nam je bi­la do­bra, a dru­gi­ma bo­lja ne­go na­ma), ali će na­ša sud­bi­na uvi­jek bi­ti ista.
Ka­da je Iva­no­vić osu­đen za ubi­stvo za ko­je su i nje­go­vi tu­ži­o­ci zna­li da ga ni­je po­či­nio, dru­go­sr­bi­jan­ske vra­ne su po Be­o­gra­du sli­je­ga­le ra­me­ni­ma i go­vo­ri­le da je osu­đen zbog ve­za sa dr­žav­nom bez­bjed­no­šću i da je ri­ječ o po­ru­ci i ucje­ni od stra­ne al­ban­skih vla­sti. Na pi­ta­nje da li su se za to bo­ri­li tvr­de­ći da je sve bo­lje od „di­vlje i ti­ran­ske Sr­bi­je“, opet su rav­no­du­šno na­pra­vi­li ra­ni­ji po­kret ra­me­ni­ma... Iva­no­vić je, me­đu­tim, do­ži­vio tu na­šu je­din­stve­nu srp­sku sud­bi­nu: pr­vo su ga Al­ban­ci i stran­ci osu­di­li iako je od 2004. bio pro­ta­go­no­i­sta spo­ra­zu­ma i po­mi­re­nja. Zar ni­je ta­ko osu­đen i Slav­ko Dok­ma­no­vić, pred­rat­ni gra­do­na­čel­nik Vu­ko­va­ra, član SDP-a Hr­vat­ske, ko­ji je za vri­je­me ra­ta stao uz svoj na­rod, a po­sle ra­ta sve uči­nio da se Srem­sko-ba­ranj­ska oblast „re­in­te­gri­še“? Za­hva­li­li su mu su­đe­njem pred Ha­škim tri­bu­na­lom i du­go­go­di­šnjim za­to­če­njem na ko­je ni­je sti­gao da bu­de osu­đen. Dok­ma­no­vić je na kra­ju iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Iva­no­vić je ubi­jen.
Iva­no­vić je ubi­jen na­kon što se ne­ka­ko do­ko­pao slo­bo­de, a nje­go­va stran­ka iz­gu­bi­la iz­bo­re. Po­šte­ne iz­bo­re uoči ko­jih je di­rek­tor kan­ce­la­ri­je za KiM Mar­ko Đu­rić učla­nio u član­stvo SNS-a pu­no­ljet­no sta­nov­ni­štvo či­ta­vih op­šti­na ote­te po­kra­ji­ne. U ob­ra­ču­nu sa Iva­no­vi­ćem re­žim je išao da­le­ko, re­žim­ski pa­ra­dr­žav­ni me­di­ji op­tu­ži­va­li su ga kao iz­daj­ni­ka i kri­mi­na­lca, a na­pa­de na nje­ga, uklju­ču­ju­ći i pa­lje­nje auto­mo­bi­la, pred­sta­vlja­li su kao la­ži­ra­nu sa­mo­pro­mo­ci­ju. Za raz­li­ku od Mi­lo­še­vi­ća, Vu­čić je u pot­pu­no­sti po­sve­ćen me­di­ji­ma i in­te­re­si­ma svo­je stran­ke. Za­to je od­mah po­sle po­gi­bi­je Iva­no­vić po­stao pr­va vi­jest svih me­di­ja. Vu­čić je bio ljut na ne­pri­ja­te­lje srp­skog na­ro­da, nje­go­vi po­slu­šni­ci iz pr­vog eša­lo­na su blju­va­li va­tru na opo­zi­ci­ju, mi­ni­star ko­ji je po­zna­vao Iva­no­vi­ća oti­šao je u stu­dio RTS-a i ta­mo se ras­pla­kao, moć­ni i sa­mo­stal­ni Mar­ko Đu­rić je pri­je po­čet­nih re­zul­ta­ta is­tra­ge pre­ki­nuo pre­go­vo­re sa ko­sov­skim vla­sti­ma u Bri­se­lu...
Vje­ru­jem da ni­ka­da ne­će­mo sa­zna­ti isti­nu o ubi­stvu Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća. Mr­žnja je bez­mjer­na i ne­do­ku­či­va, nje­ne iz­vo­re i to­ko­ve ne mo­gu da spo­zna­ju obič­ni lju­di. Re­kao bih da pret­po­stav­ke ko­je su po­če­li da ši­re lju­di Vu­či­će­vog re­ži­ma i nje­go­vi še­še­ljo­li­ki tra­ban­ti ni­su baš lo­gič­ne. Za­pad po­dr­ža­va Vu­či­ća, či­nje­ni­ca da su pro­vla­di­ni pri­vat­ni me­di­ji uglav­nom an­ti­za­pad­ni i da ši­re hi­ste­ri­ju o ne­ka­kvoj op­sa­di Sr­bi­je i lo­šim na­mje­ra­ma SAD i EU pre­ma na­šem pred­sjed­ni­ku i spa­si­te­lju li­ce­mjer­na je i čud­na. Za­što bi, na­kon dva bri­sel­ska spo­ra­zu­ma i pri­hva­ta­nja sve­ga ono­ga što su DS-ovi po­li­ti­ča­ri ra­ni­je is­pre­go­va­ra­li, a Cvet­ko­vi­će­va vla­da ni­je smje­la da pri­hva­ti, Za­pad pod­ri­vao Vu­či­ća? Na­ja­vio je da će ove go­di­ne pot­pi­sa­ti me­đu­dr­žav­ni spo­ra­zum sa Ko­so­vom i ja­sno je da ako to uči­ni Sr­bi­ja ne mo­že bi­lo šta vi­še da uči­ni na pri­zna­nju dr­žav­no­sti „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Za­što bi ga ubi­li Al­ban­ci? Da, ka­ko tvr­de u srp­skom re­ži­mu, po­di­je­le Sr­be? Ka­ko bi ih po­di­je­li­li ka­da već svi vje­ru­ju Vu­či­ću i sto­je uz Srp­sku li­stu?
Pri­tom se Vu­čić po­na­ša kao kri­vac. Jav­no je oža­lio po­li­tič­kog pro­tiv­ni­ka na ko­ga su go­di­na­ma is­tre­sa­li to­ne sme­ća. Bre­cao se na stran­ce, op­tu­ži­vao Al­ban­ce, ga­dio se na opo­zi­ci­ju. Od­mah je odo­bre­na sa­hra­na u Ale­ji za­slu­žnih gra­đa­na u Be­o­gra­du. Pred­sjed­nik je otr­čao u Sje­ver­nu Mi­tro­vi­cu i re­žim­ski me­di­ji su smje­sta pre­sta­li da ža­le ubi­je­nog i po­če­li da hva­le ži­vog ju­na­ka ko­ji je oti­šao na stra­šno mje­sto. Ne spo­mi­nju da je za to tra­žio do­zvo­lu ko­ju mu je Ha­ra­di­na­je­va vla­da i da­la.
Ka­da se pri­je ne­ko­li­ko go­di­na po­ka­za­lo da po­sto­je du­bo­ki pro­ble­mi u MUP-u Sr­bi­je, Vu­čić je na jed­noj kon­fe­ren­ci­ji za me­di­je po­smje­nji­vao ko­le­gi­jum na­čel­ni­ka, osta­vio di­rek­to­ra za smje­nu „dru­gom pri­li­kom“, a on­da se raz­vi­kao na no­vi­na­re i kao hra­bar i po­ma­lo ne­smo­tren čo­vjek na­mr­šte­no re­kao ka­ko se ni­ko­ga ne pla­ši i ka­ko će on da iz­go­vo­ri ime stra­šnog kri­mi­nal­ca ko­ji dr­ži sav kri­mi­nal u Sr­bi­ji. Re­ko je ime ne­ka­kvog Dra­go­sla­va Ko­smaj­ca. Po­sle su istog ju­ri­li, hap­si­li, su­di­li mu, me­di­ji su sa­mo o nje­mu pi­sa­li... Ko­nač­no je i oslo­bo­đen, a MUP ni­je re­for­mi­san. Sa­da je taj no­vi, a neo­p­hod­ni, vr­hov­ni ne­ga­ti­vac, ko­ga je pro­zvao na­mr­šte­ni Vu­čić Ka­dri Ve­se­lji. Bez do­ka­za, na osno­vu ko zna če­ga, Vu­čić je pro­zvao oso­bu ko­ja vo­di par­la­ment u ko­me sje­de po­sla­ni­ci Srp­ske li­ste i za či­ju su vla­du gla­sa­li. I opet se svi ba­ve Ka­dri­jem Ve­se­lji­jem i, na­rav­no, hva­le Vu­či­će­vu hra­brost...
Ce­zar je re­kao „koc­ka je ba­če­na“. Bi­la je to po­ru­ka isto­ri­ji i sud­bi­ni. Vu­čić je bo­lji po­li­ti­čar, on „ba­ci ko­sku“ me­di­ji­ma, jav­no­sti i bi­ra­či­ma.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na
Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)