NjE­MAČ­KA – U Ati­ni upra­vo je­dan lje­vi­čar ko­ji je po­bi­je­dio na iz­bo­ri­ma mi­sli da mo­že ucje­nji­va­ti osta­tak Evro­pe sa svo­jim fi­nan­sij­sko-po­li­tič­kim za­htje­vi­ma. U Bu­dim­pe­šti je­dan de­sno­na­ci­o­nal­ni pre­mi­jer po­ka­zu­je svo­je odu­še­vlje­nje ru­skim pred­sjed­ni­kom Pu­ti­nom. A kon­zer­va­tiv­ni bri­tan­ski pre­mi­jer pro­ko­pa­va La Manš ta­ko da je sve ši­ri i ši­ri. Tri oso­be – Alek­sis Ci­pras, Vik­tor Or­ban i Dej­vid Ka­me­ron – za­la­žu se za uki­da­nje po­seb­no va­žnih dje­lo­va evrop­skog kon­sen­zu­sa. Ko­li­ko da­le­ko će to vo­di­ti još ni­je ja­sno. No, ja­sno je da je to što se do­ga­đa – dra­ma­tič­no.
Do sa­da je u eko­nom­skoj po­li­ti­ci va­žio kon­sen­zus da EU po­ma­že jed­noj za­du­že­noj ze­mlji uko­li­ko ta ze­mlja do­ve­de u red svoj bu­džet i spro­vo­đe­njem re­for­mi svo­ju eko­no­mi­ju po­no­vo uči­ni kon­ku­rent­nom. Ze­mlje, ko­je su se po­vi­no­va­le ovim uslo­vi­ma, pla­ti­le su vi­so­ku ci­je­nu u vi­du ne­za­po­sle­no­sti i sma­nje­nja so­ci­jal­nih iz­dva­ja­nja. Upr­kos to­me su kre­nu­le tim pu­tem – da se ra­zu­mi­je­mo: do­bro­volj­no. Pri­hva­ti­le su ga sa spo­zna­jom da sa­mo ta­ko mo­gu iza­ći iz ne­vo­lje i da bi ta­ko po­no­vo mo­gle ste­ći je­dan dio ne­za­vi­sno­sti. I sa­mo pod uslo­vom is­pu­nja­va­nja tih uslo­va, do­na­to­ri su bi­li sprem­ni na žr­tvu.
Od ka­ko po­sto­ji ova po­li­ti­ka bi­lo je mno­go žal­bi, de­mon­stra­ci­ja, štraj­ko­va i že­sto­kih di­sku­si­ja o njoj. Ipak, u osno­vi se eko­nom­ski kon­sen­zus odr­žao – u pro­tiv­nom bi je­din­stvo EU to­kom kri­ze eura ta­ko­đe bi­lo uni­šte­no. Ako Alek­sis Ci­pras mi­sli da mo­že ima­ti sve, da­kle po­dr­šku dru­gih Evro­plja­na bez pro­tiv­u­slu­ga, on na­pu­šta za­jed­nič­ku ba­zu. Evro­zo­na bi u me­đu­vre­me­nu eko­nom­ski mo­gla pod­ni­je­ti iz­la­zak Grč­ke iz za­jed­nič­ke mo­ne­tar­ne uni­je. U po­li­tič­kom smi­slu bi to na­rav­no bi­la ka­ta­stro­fa. To bi zna­či­lo da Evro­plja­ni do­pu­šta­ju vla­sti­ti ras­pad. Ipak, već sa­da sva­ko­ja­ki imi­ta­to­ri u dru­gim ze­mlja­ma vje­ru­ju da svo­jim bi­ra­či­ma mo­gu da­ti ne­re­a­li­stič­ne na­de u skra­ći­va­nje te­ških pu­te­va. Us­pi­je li ijed­na vla­da u to­me, to bi od­mah uni­šti­lo sva­ku so­li­dar­nost.
I kon­sen­zus o od­no­su pre­ma Ru­si­ji je že­sto­ko ugro­žen. On go­vo­ri, iako se sank­ci­ja­ma mo­žda ne­će mo­ći od­vra­ti­ti Pu­tin od nje­go­ve im­pe­ri­ja­li­stič­ke po­li­ti­ke i bez ob­zi­ra što će one mo­žda na­ni­je­ti eko­nom­sku šte­tu i sa­mim dr­ža­va­ma EU, da su one ipak va­žne kao znak da Evro­pa jed­no­stav­no ne pri­hva­ta na­sil­no mi­je­nja­nje gra­ni­ca. In­te­re­sant­no je da i lje­vi­čar Ci­pras u Grč­koj i de­sni­čar Or­ban u Ma­đar­skoj sma­tra­ju da EU tre­ba ima­ti vi­še ra­zu­mi­je­va­nja za Mo­skvu, pi­še „Doj­če ve­le”.
U naj­ma­nju ru­ku Or­ban, ali ne sa­mo on, po­ka­zu­je Pu­ti­nu čak i otvo­re­ne sim­pa­ti­je pre­ma nje­go­vom po­li­tič­kom sti­lu: Na­čin na ko­ji se Pu­tin od­no­si pre­ma opo­zi­ci­ji, pre­ma me­di­ji­ma, pre­ma ho­mo­sek­su­al­ci­ma ili pre­ma iz­bje­gli­ca­ma na ne­ke po­li­ti­ča­re u EU dje­lu­je vr­lo pod­sti­caj­no. A to on­da po­no­vo pod­sti­če Pu­ti­na da ak­tiv­no ra­di na po­dje­li EU. Jer, Pu­ti­nu je lak­še da se su­prot­sta­vi po­di­je­lje­noj EU.
Na kra­ju bri­tan­ska oso­be­nost. Oni evrop­sku sprem­nost na kom­pro­mis ge­ne­ral­no do­vo­de u pi­ta­nje. Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko bi ne­ki za­htje­vi iz Lon­do­na o no­voj pre­ra­spo­dje­li kom­pe­ten­ci­ja u EU ili li­be­ral­noj eko­nom­skoj po­li­ti­ci mo­gli bi­ti oprav­da­ni – Dej­vid Ka­me­ron i nje­go­vi stra­nač­ki dru­go­vi ih če­sto po­sta­vlja­ju ta­ko osor­no i ul­ti­ma­tiv­no da ih dru­gi sa­mo mo­gu od­bi­ti, uko­li­ko že­le sa­ču­va­ti svo­je sa­mo­po­što­va­nje.
Fron­to­vi su pot­pu­no za­o­štre­ni. U me­đu­vre­me­nu se vi­še ne či­ni is­klju­če­nim da će Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, na­kon ras­pi­si­va­nja re­fe­ren­du­ma, pot­pu­no na­pu­sti­ti EU. To bi sa­mo po se­bi već bi­la ka­ta­stro­fa. Ipak, on­da bi i za osta­tak EU ko­nač­no pa­li svi be­de­mi. Dru­ge ze­mlje bi mo­gle ili od­mah sli­je­di­ti bri­tan­ski pri­mjer ili kao uslov ostan­ka u Uni­ji tra­ži­ti sve vi­še iz­nim­ki u pra­vi­li­ma dok na kra­ju vi­še sko­ro ne bi osta­lo ni­šta od za­jed­nič­ke osno­ve.(RTRS)