HA­VA­NA – Bli­skost sta­vo­va ru­skog pa­tri­jar­ha Ki­ri­la i pa­pe Fra­nja o ugro­že­no­sti hri­šća­na na Bli­skom Is­to­ku i Afri­ci i pa­pi­na osu­da pa­lje­nja pra­vo­slav­nih hra­mo­va na is­to­ku Ukra­ji­ne uči­ni­li su sa­sta­nak dva vjer­ska po­gla­va­ra mo­gu­ćim. Ukra­ji­na, me­đu­tim, osta­je ka­men spo­ti­ca­nja.
Sve oči hri­šćan­skog svi­je­ta upe­re­ne su na Ku­bu. Po­sli­je ne­ko­li­ko ne­u­spje­lih po­ku­ša­ja (1997 i 2012), ta­mo će se sa­sta­ti ru­ski pa­tri­jarh Ki­ril i pa­pa Fra­njo, što je pr­vi ta­kav su­sret po­sli­je sko­ro hi­lja­du go­di­na. Pre­ma ri­je­či­ma biv­šeg srp­skog i ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra u Va­ti­ka­nu, Ku­ba je iza­bra­na kao sre­do­kra­ća pu­te­va oba po­gla­va­ra. Pa­pa ide u po­sje­tu Mek­si­ku, a pa­tri­jarh u po­sje­tu Bra­zi­lu, Ve­ne­cu­e­li i Bo­li­vi­ji.
Za raz­li­ku od svo­jih pret­hod­ni­ka, Jo­va­na Pa­vla II i Be­ne­dik­ta XIV, pa­pa Fra­njo je za­do­bio sim­pa­ti­je u Ru­si­ji iz dva raz­lo­ga: zbog svo­jih sta­vo­va o po­tre­bi za­šti­te hri­šća­na ko­je pro­go­ne eks­trem­ni isla­mi­sti i zbog osu­de pa­lje­nja pra­vo­slav­nih hra­mo­va na is­to­ku Ukra­ji­ne.
Ukra­ji­na je već vi­je­ko­vi­ma ka­men spo­ti­ca­nja u od­no­si­ma dvi­je vjer­ske za­jed­ni­ce, zbog agre­siv­ne mi­si­o­nar­ske po­li­ti­ke ka­to­lič­ke cr­kve na tom pro­sto­ru.
„Ona na­no­si ve­li­ku šte­tu ne sa­mo od­no­si­ma Ri­ma i Mo­skve u cr­kve­nom smi­slu, ne­go i u po­li­tič­kom smi­slu Ru­si­je i Ukra­ji­ne”, ka­že Jan­ko­vić.
Agre­siv­na ka­to­lič­ka po­li­ti­ka ili pro­ze­li­ti­zam pre­ma Ru­si­ji je već vje­kov­no hro­ni­čan, a u po­sled­nje vri­je­me je aku­tan, ka­že Jan­ko­vić, ta­ko da su dog­mat­ska pi­ta­nja po­sta­la ma­nje va­žna.
„Ugro­že­nost hri­šća­na na Bli­skom is­to­ku i u Afri­ci i pi­ta­nja se­ku­la­ri­za­ci­je sve­ta do­dir­ne su tač­ke dvo­ji­ce vjer­skih po­gla­va­ra”, sma­tra Ju­rij Ta­bak, vjer­ski ana­li­ti­čar iz Mo­skve.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, za mi­li­o­ne vjer­ni­ka ši­rom svi­je­ta mno­go će zna­či­ti uko­li­ko pa­tri­jarh i pa­pa bu­du iz­ni­je­li za­jed­nič­ki stav i po­zva­li na mir, iako cr­kve ne­ma­ju po­li­tič­ke i di­plo­mat­ske in­stru­men­te za spre­ča­va­nje tra­ge­di­je.
Sa dru­ge stra­ne, Ta­bak je si­gu­ran da će njih dvo­ji­ca po­kre­nu­ti pi­ta­nje se­ku­la­ri­za­ci­je svi­je­ta.
„Na­rav­no da su od­no­si iz­me­đu dvi­je cr­kve kom­pli­ko­va­ni, ali tre­ba ra­di­ti na nji­ho­vom po­bolj­ša­va­nju, jer u mo­der­nim okol­no­sti­ma cr­kve mo­ra­ju za­jed­no da ra­de na ja­ča­nju du­hov­nih osno­va. Po mom mi­šlje­nju, to će bi­ti osnov­na po­ru­ka sa sa­stan­ka pa­tri­jar­ha i pa­pe”, sma­tra Ta­bak.
Pa­pe su do sa­da vo­di­le me­đu­vjer­ski di­ja­log sa­mo sa ca­ri­grad­skim (va­se­ljen­skim) pa­tri­jar­si­ma. Ovaj sa­sta­nak, pre­ma Jan­ko­vi­će­vom mi­šlje­nju, do­ni­je­će ve­li­ke pro­mje­ne.
„Va­se­ljen­ski pa­tri­jarh, sem svo­je ka­non­ske pred­no­sti u od­no­su na osta­le pra­vo­slav­ne po­gla­va­re, ne­ma vjer­ni­ke i nje­go­va je moć ogra­ni­če­na, dok je ru­ski pa­tri­jarh vjer­ski po­gla­var dvi­je tre­ći­ne pra­vo­slav­nih hri­šća­na. Raz­li­ka je ogrom­na i pri­rod­no je što ru­ski pa­tri­jarh no­si mno­go ve­ću te­ži­nu u tim raz­go­vo­ri­ma”, za­klju­ču­je on.
Cr­kve­ni ras­kol ili „ve­li­ka ši­zma”, ka­ko ga zo­vu u ka­to­lič­kom svi­je­tu, po­di­je­lio je hri­šćan­ski svi­jet još 1054. go­di­ne. Ana­te­me ko­ju su ta­da je­dan na dru­gog ba­ci­li rim­ski pa­pa i ca­ri­grad­ski pa­tri­jarh ski­nu­te su tek 1965. Od ta­da tra­je eku­men­ski di­ja­log o po­mi­re­nju i uje­di­nje­nju dvi­je naj­ve­će hri­šćan­ske za­jed­ni­ce.
Ne­za­hval­no je pro­cje­nji­va­ti da li će su­sret dvo­ji­ce vjer­skih vo­đa pri­bli­ži­ti dva di­je­la hri­šćan­skog svi­je­ta, ras­po­lu­će­nog vi­je­ko­vi­ma, ali si­gur­no je da će, pre­ma ri­je­či­ma pa­tri­jar­ha Ki­ri­la, to bi­ti po­tvr­da hri­šćan­skih vri­jed­no­sti pred li­cem sa­vre­me­nog svi­je­ta.
(NN/sput­nik­news.com)