Atom­skoj bom­bi bi­lo je po­treb­no vi­še od de­set go­di­na da od na­uč­nog kon­cep­ta po­sta­ne stvar­nost. Sle­de­će oruž­je za ma­sov­no uni­šte­nje mo­glo bi da bu­de raz­vi­je­no mno­go br­že.
Na ju­če­ra­šnjoj na­uč­noj di­sku­si­ji u Va­šing­to­nu raz­go­va­ra­lo se o ri­zi­ci­ma no­ve ge­net­ske teh­no­lo­gi­je - pro­dor­nih ge­na, pre­no­si RTS.
Oni omo­gu­ća­va­ju na­uč­ni­ci­ma da, u osno­vi, „kid­na­pu­ju” pri­rod­ni evo­lu­tiv­ni pro­ces i pro­ši­re no­ve ge­ne kroz po­pu­la­ci­ju iz­u­zet­nom br­zi­nom.
Dok je ta­kva teh­no­lo­gi­ja raz­vi­ja­na u mir­no­dop­ske svr­he, kao što je is­tre­blji­va­nje ko­ma­ra­ca ko­ji no­se ma­la­ri­ju, ona se, kao što je to bez­broj pu­ta bio slu­čaj u pro­šlo­sti, mo­že is­ko­ri­sti­ti i za ve­li­ko zlo.
Pro­dor­ni ge­ni po­sto­je u pri­ro­di du­go vre­me­na. Uobi­ča­je­no, or­ga­ni­zam ima 50 od­sto šan­si na­sle­đi­va­nja bi­lo ko­jeg ge­na od svo­jih ro­di­te­lja.
Me­đu­tim, ne­ki ge­ni mo­gu da po­ve­ća­ju svo­ju šan­su na­sle­đi­va­nja, a je­dan od na­či­na je­ste po­sje­do­va­nje me­ha­ni­zma ko­ji im omo­gu­ća­va da na­pra­ve ne­ko­li­ko sop­stve­nih ko­pi­ja unu­tar ro­di­telj­skog ge­no­ma.
De­ce­ni­ja­ma ni­ko ni­je znao ka­ko da re­pli­ci­ra ovaj pri­rod­ni fe­no­men. On­da je 2003. go­di­ne Ostin Bart, pro­fe­sor evo­lu­tiv­ne ge­ne­ti­ke na Kra­ljev­skom ko­le­džu u Lon­do­nu, pred­lo­žio me­tod ko­ji je pod­ra­zu­mi­je­vao pre­ci­znu za­mje­nu obič­nog ge­na sa pro­dor­nim, sve za­jed­no sa nje­go­vim me­ha­ni­zmom ko­pi­ra­nja.
U to vri­je­me ni­je po­sto­jao na­čin da se to iz­ve­de. U stva­ri, ni­je po­sto­ja­lo do­volj­no pre­ci­zno oru­đe.
Me­đu­tim, 2012. go­di­ne ame­rič­ki is­tra­ži­va­či raz­vi­li su vi­so­ko pre­ci­zno oru­đe za mi­je­nja­nje ge­na CRI­SPR-Cas9, ko­jim su otvo­re­ne ne­vje­ro­vat­ne mo­guć­no­sti u ge­net­skom in­že­nje­rin­gu.
Do kra­ja 2014. go­di­ne, is­tra­ži­va­či na Har­var­du is­ko­ri­sti­li su oru­đe da raz­vi­ju pro­dor­ni gen u kva­scu sa 99 od­sto šan­se na­sle­đi­va­nja. U mar­tu, gru­pa na­uč­ni­ka sa Uni­ver­zi­te­ta u Ka­li­for­ni­ji us­pe­la je da do­bi­je pro­dor­ne ge­ne u vin­skim mu­ši­ca­ma ko­ji su na­sle­đi­va­ni u 97 od­sto slu­ča­je­va. Po­seb­no je va­žno is­ta­ći da su mu­ši­ce da­le­ko slo­že­ni­ji or­ga­ni­zam od kva­sca.
Ge­net­ska mo­di­fi­ka­ci­ja uklju­ču­je za­mje­nu jed­nog ge­na dru­gim, da se, na pri­mjer, omo­gu­ći ko­mar­ci­ma da po­sta­nu ot­por­ni na pro­to­zoe ko­je no­se ma­la­ri­ju.
Uobi­ča­je­no, ko­ma­rac sa ta­kvim ge­nom ne bi uvi­jek pre­no­sio ot­por­nost na sle­de­ću ge­ne­ra­ci­ju, ali sa pre­ci­znim pro­gra­mi­ra­njem bi u te­o­ri­ji mo­gao da pre­ne­se ot­por­nost na pa­ra­zi­te na sve svo­je po­tom­ke i pot­pu­no is­kor­je­ni gen ko­ji ne da­je ot­por­nost. Ti­me bi u svim sle­de­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma bi­la osi­gu­ra­na ot­por­nost.
Ali, ge­ni mo­gu da bu­du ko­ri­šće­ni i u iz­ra­di za­stra­šu­ju­ćeg bi­o­lo­škog oruž­ja. Te­ro­ri­sti ne bi mo­ra­li da pro­iz­ve­du ogrom­ne ko­li­či­ne smr­to­no­snog vi­ru­sa, već bi umje­sto to­ga mo­gli da raz­vi­ju, pri­mje­ra ra­di, ko­mar­ce sa ge­nom za pro­iz­vod­nju tok­si­na i osi­gu­ra­ju nji­hov op­sta­nak sa pro­dor­nim ge­ni­ma, či­me bi, u te­o­ri­ji, svi ko­mar­ci po­sli­je ne­kog vre­me­na po­sta­li smr­to­no­sni.
Zbog to­ga se vo­de ozbilj­ni raz­go­vo­ri oko stro­ge re­gu­la­ci­je, a sa­sta­nak u Va­šing­to­nu iz­me­đu na­uč­ne za­jed­ni­ce i pred­stav­ni­ka bez­bjed­no­snih slu­žbi sa­zvan je sa tim ci­ljem.
Odje­lje­nje UN za­du­že­no za bi­o­lo­ška oruž­ja je već vi­še pu­ta iz­ve­šta­va­no o svim bez­bjed­no­snim pret­nja­ma.
Raz­ma­tra se i uvo­đe­nje mo­ra­to­ri­ju­ma na fe­de­ral­no fi­nan­si­ra­nje ge­net­skog is­tra­ži­va­nje, slič­nu onoj ko­ju je ame­rič­ka vla­da uve­la na is­tra­ži­va­nja mo­di­fi­ko­va­nja vi­ru­sa.
Me­đu­tim, Ameš Ada­lja, stuč­njak za bi­o­be­zbjed­nost sa Uni­ver­zi­te­ta u Pit­sbur­gu, ve­o­ma je skep­ti­čan što se ti­če even­tu­al­ne za­bra­ne.
„Uko­li­ko te­ro­ri­stič­ka gru­pa ra­di na ova­ko ne­če­mu, re­gu­la­ci­je i za­bra­ne ne­će na­pra­vi­ti raz­li­ku”, is­ti­če Ada­lja.
RTS, QU­ARTZ


Tra­ju jed­nu ge­ne­ra­ci­ju

Ostin Bart, sa dru­ge stra­ne, re­kao je za Kvarc da pret­nja od pro­dor­nih ge­na tre­nut­no ni­je ve­li­ka. Pro­dor­ni ge­ni za ko­je se do­sad vi­dje­lo da funk­ci­o­ni­šu tra­ju jed­nu ge­ne­ra­ci­ju. Po­sle ne­ko­li­ko re­pro­duk­tiv­nih ci­klu­sa, pri­rod­ne mu­ta­ci­je ih naj­če­šće pot­pu­no po­ti­snu.
Na­uč­ni­ci na Har­var­du, ipak ne že­le da ri­zi­ku­ju, pa su raz­vi­li dva me­ha­ni­zma za­šti­te. Pr­vi, u nji­ho­vom eks­pe­ri­men­tu sa kva­scem, ne­ki od pro­dor­nih ge­na uba­če­ni su u di­rekt­no u DNK, dok se dru­gi na­la­ze u odvo­je­nim lan­ci­ma u će­li­ja­ma kva­sca. Tim pu­tem, uko­li­ko se ne­ka­ko de­si da kva­sac za­vr­ši u di­vlji­ni, sve nje­go­ve kom­po­nen­te ne­će bi­ti na­sle­đe­ne u sle­de­ćoj ge­ne­ra­ci­je, či­me će bi­ti uspo­re­no i one­mo­gu­će­no re­pro­du­ko­va­nje ge­na.
Osim to­ga, raz­vi­li su i dru­gi pro­dor­ni gen - mo­le­ku­lar­ni bri­sač, ko­ji po­ni­šta­va 99 od­sto ge­net­skih pro­mje­na ko­je su po­tom­ci na­sle­di­li.