Sa­ni­tet­ski ma­jor D. Cvet­ko­vić, uprav­nik bol­ni­ce, ka­že da je Ra­du­no­vić „do­ka­zao da je još bi­lo pra­vih, če­sti­tih i hra­brih ofi­ci­ra, za ko­je je čast i lju­bav pre­ma na­ro­du pre­ča od sve­ga. Do­ći će vre­me ka­da će­mo mo­ra­ti go­vo­ri­ti isti­nu i ka­da će svi oni iz­ro­di, ko­ji su uka­lja­li čast na­še voj­ske pla­ti­ti za svoj greh. Tre­ba da zna­te i to da je ge­ne­ral Sto­šić bio u Ba­nji dok je Ra­du­no­vić još bio živ u pre­vi­ja­li­štu, ali da ni­je do­la­zio da ga obi­đe, ni­ti se in­te­re­so­vao za nje­go­vo zdra­vlje.“
Ra­nje­ni Dra­go­ljub Ga­jić (se­lo Ma­đa­re, srez Ra­žanj­ski), ka­že: „Le­žao sam ra­njen po­red pu­ta kad su ra­nje­nog ko­man­dan­ta pre­no­si­li ko­li­ma za bol­ni­cu. Kad me je pri­me­tio na­re­dio je da se ko­la za­u­sta­ve i da me pre­ne­su kod nje­ga. U ko­li­ma se na­la­zio još je­dan ofi­cir. Čuo sam kad mu ko­man­dant ka­že: „Ne ža­lim što ću umre­ti, to mi je du­žnost. Lep­še je ča­sno umre­ti ne­go ži­ve­ti kao iz­daj­nik. Ža­lim sa­mo to što ne­ću do­ži­ve­ti da s pra­vom tra­žim da se smr­ću ka­zne svi oni ko­man­dan­ti, ko­ji su sve­sno oka­lja­li na­šu čast i iz­da­li otadž­bi­nu.“
Du­šan Sre­te­no­vić, apo­te­kar u So­ko­ba­nji: „Bio sam u apo­te­ci, ka­da je svra­tio je­dan ofi­cir sav uz­bu­đen i re­kao: „Vi­de­će­te šta će sa­da bi­ti. Do­la­zi sa pu­kom onaj he­roj sa Kaj­mak­ča­la­na da pri­mi bor­bu. Na­log da se pre­da bez bor­be ni­je hteo pri­mi­ti. Iz­dvo­jio je puk iz sa­sta­va i na svo­ju od­go­vor­nost pri­ma bor­bu. Je­di­ni puk ko­ji je ovu­da pro­šao u pot­pu­nom re­du, sa pe­smom i ko­man­dan­tom na če­lu. Sve dru­go je bi­lo u ra­su­lu i ne­re­du.“
Di­mi­tri­je Pa­vlo­vić, on­da­šnji pred­sjed­nik op­šti­ne, pri­ča kao i apo­te­kar Sre­te­no­vić i mo­li da se po­smrt­ni osta­ci pu­kov­ni­ko­vi ne no­se iz So­ko­ba­nje. Ka­že: „Uči­ni­će­mo sve da sa­ču­va­mo u uspo­me­ni lik hra­brog pu­kov­ni­ka. Već smo pred­u­ze­li me­re da mu po­dig­ne­mo do­sto­jan spo­me­nik.“
Iz Pred­lo­ga da jed­na uli­ca u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du no­si ime Mi­la Ra­du­no­vi­ća: „U Pr­vom bal­kan­skom ra­tu kao do­bro­vo­ljac u srp­skoj voj­sci uče­stvo­vao je u bor­ba­ma kod Je­dre­na.
Uče­snik je mno­gih bi­ta­ka za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta (Dri­na, Cer, Ko­lu­ba­ra, Su­vo­bor, Kaj­mak­ča­lan). Ostao je za­bi­lje­žen nje­gov pod­vig u bi­ci na Kaj­mak­ča­la­nu za ko­ji je do­bio Or­den Le­gi­je ča­sti. Ovo vi­so­ko fran­cu­sko od­li­ko­va­nje lič­no mu je pre­dao ko­man­dant So­lun­skog fron­ta, mar­šal Fer­di­nand Foš, ko­ji je pred či­ta­vom voj­skom is­ta­kao ne­u­stra­ši­vost Mi­la Ra­du­no­vi­ća. Po­red to­ga, u Pr­vom svjet­skom ra­tu od­li­ko­van je i Ka­ra­đor­đe­vom zvi­je­zdom sa ma­če­vi­ma.
U April­skom ra­tu 1941. go­di­ne, pu­kov­nik Mi­lo Ra­du­no­vić, kao ko­man­dant 20. pje­ša­dij­skog pu­ka biv­še ju­go­slo­ven­ske voj­ske od­bio je na­re­đe­nje pret­po­sta­vlje­nih da svoj puk pre­da ne­pri­ja­te­lju bez bor­be. Sa­znav­ši da su se ne­ke vi­so­ke star­je­ši­ne pre­da­le Njem­ci­ma, oku­pio je svo­je voj­ni­ke i odr­žao im go­vor: „Sa­mo kuč­ki­ni si­no­vi mo­gu da se pre­da­ju ne­pri­ja­te­lju. Mi bra­ni­mo na­šu ze­mlju i ži­vi im ne­će­mo pa­sti u ru­ke. Voj­ni­ci, bra­ćo mo­ja, ne do­zvo­li­te da osra­mo­ti­mo naš rod, na­šu ze­mlju. Ovu­da ne­će pro­ći ta Hi­tle­ro­va žga­di­ja:“(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić