Smo­ko­vac, na sa­mo šest ki­lo­me­ta­ra od cen­tra gra­da je bez vo­de. Mo­ra­ča pro­ti­če mje­šta­ni­ma is­pred ku­će, a sla­vi­ne su­ve. Mo­ra­ju je pi­ti, kad Ma­re­ze ne­ma. Ne­ke ku­će ima­ju bi­stijer­ne, ali zbog njih su im ra­ču­ni za stru­ju astro­nom­ski. Na­ta­li­ja Raj­ko­vić kaže da 44 go­di­ne ži­vi na Smo­kov­cu bez vo­de. Ona is­ti­če da su na ta­kvom mje­stu da sko­ro ni­jed­noj mje­snoj za­jed­ni­ci ne pri­pa­da­ju, a vo­de se da su dio MZ Ro­ga­mi, te se sa­mim tim na njih ni­ko ne okre­će. Raj­ko­vić se sje­ća da su do­na­ci­ja­ma uče­stvo­va­li u iz­grad­nji pu­te­va, a i da su jed­nom čak 600 ma­ra­ka pla­ti­li vo­du.
- Kad se DPS raz­dvo­jio 1997. go­di­ne obe­ćao na­m je Sve­tozar Ma­ro­vić da će vo­da i te­le­fonske instalacije da se ra­de od mo­sta na Smo­kov­cu do Pri­če­lja. Mi za­do­volj­ni, la­ko­vjer­ni, to smo uze­li zdra­vo za go­to­vo. Po­đe­mo i svi da­mo pa­re za vo­du i te­le­fon. Ne­ko da 400, ne­ko 600, 800, pa i do 1.000 ma­ra­ka, ko­li­ko je ko mo­gao. Kad smo tra­ži­li da se pa­re vra­te jer smo shva­ti­li da od to­ga ne­ma ni­šta re­če­no nam je da su po­tro­še­ne. Vo­da je sti­gla do dijela Ro­ga­me, a oda­tle ni­je išla da­lje jer su re­kli da smo da­le­ko. Pre­ži­vje­li smo i to. Na­kon to­ga naš ro­đak do­veo je vo­du do Ra­sta na svo­ju ru­ku. Za nje­ga je bi­lo pri­ti­ska. Vo­da nam se pri­bli­ži­la na ki­lo­me­tar. Pri­je de­set go­di­na Glav­ni grad je is­ko­pao bu­nar kod ku­će jednog mještanina. Ta­da je re­če­no da je za sve nas. Ka­sni­je se is­po­sta­vi da ne da da spro­vo­di­mo vo­du, jer je na nje­go­vo ima­nje – re­kla je Raj­ko­vić.
Mje­šta­ni Smo­kov­ca pri­je mje­sec da­na obra­tili su se Glav­nom gra­du tra­že­ći da Vo­do­vod i ovo se­lo po­kri­je mre­žom.
- Re­če­no mi je da će po­ve­sti ra­ču­na o na­ma, ali da ne­ma­ju sred­sta­va. Mi ima­mo bi­stijer­nu od 130 ku­bi­ka, ko­ju smo pri­je 20 go­di­na na­pra­vi­li. Vo­da ide pre­ko hi­dro­fo­ra, pa nam stru­ja do­đe 120 eura. Ne bje­ži­mo od to­ga da pla­ća­mo, ali di­vlja na­se­lja ima­ju vo­do­vod a mi ne­ma­mo. Naj­go­re je zi­mi kad nam za­le­di hi­dro­for ili kad ne­ma stru­je, ta­da ne­ma­mo ni vo­du. Na­dam se da će sa­da­šnji gra­do­na­čel­nik da nam se okre­ne. Da­ko bu­de Mi­o­mir Mu­go­ša za­vr­šio te po­slo­ve koji sij­aju po principu - „oko­lo ka­laj unu­tra be­laj”. Da­ko Mi­go poč­ne da rje­ša­va be­la­je – ka­že Raj­ko­vić.
Sta­ro­sje­dilac Ili­ja Raj­ko­vić is­ti­če da ko­ri­ste vo­du sa Mo­ra­če.
- An­ga­žo­va­li su se bi­li Mi­lo i Sve­to oko vodovoda. Tada je is­ko­pan ka­nal i ni­kad je ni­smo do­bi­li. Mo­ra­li smo da ga za­tr­pa­mo. Vo­du do­no­si­mo sa iz­vo­ra Smo­ko­vac. Sad mi je bra­ta­nić na­pra­vio bu­nar i spa­si­li smo se što do­bi­ja­mo po ma­lo vo­de za pi­će. Za pra­nje ko­ri­sti­mo Mo­ra­ču. Naj­go­re je jer ne­ma pri­ti­ska da bi boj­ler ra­dio ili veš ma­ši­na. Si­pa­mo kan­ta­ma vo­du ruč­no da bi ra­di­la. Ima nas 14 u do­ma­ćin­stvu i bez vo­de ni­je la­ko, a ima­mo i di­je­te od dvi­je go­di­ne – is­ti­če Raj­ko­vić.
Če­do­mi­la Mi­la­čić, ka­že da se snab­di­je­va iz Mo­ra­če, a da ne­ko ima bu­nar. Njoj je pet li­ta­ra dnev­no do­volj­no. A.D.

Ne­ma ni auto­bu­sa

Smo­ko­vac ne­ma ni or­ga­ni­zo­van auto­bu­ski pre­voz.
- Ni auto­bus nam ne sa­o­bra­ća ovu­da. Sad će dje­ca da kre­nu u ško­lu u pr­vi raz­red i ne­ma­ju se či­me pre­vo­zi­ti. Mo­ra­će­mo da ih vo­zi­mo sva­ko­dnev­no. Odav­de će lju­di po­če­ti da se se­le jer ne­ma­ju uslo­va za ži­vot – ka­že Na­ta­li­ja Raj­ko­vić.