Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


U dvo­ri­štu iza zgra­de, iz­bra­zda­nom šljun­ko­vi­tim sta­za­ma, po ko­ji­ma se odav­no već ko­tr­lja­ju raz­ne ke­se, a še­ta­ju na­iz­gled isti lju­di… ne­kad dav­no ra­sla je to­po­la. Bje­še to go­ro­sta­sno dr­vo, ni po če­mu na­lik skrom­nim sta­bli­ma ko­je su kom­ši­je za­sa­di­le da mu pra­ve dru­štvo. Vje­kov­no kao dru­id, ra­čva­lo je ne­bo i ze­mlju oko kro­šnje, na­kri­vlje­nim vr­hom upor­no po­ka­zu­ju­ći ne­kud na za­pad. Vje­ro­vat­no ka pred­je­li­ma gdje gor­šta­ci još zbo­re na ved­skom, i ra­ne is­pi­ra­ju bo­ro­vi­nom.
Na­ša ba­ka bi mu sva­kog pro­lje­ća na dar do­no­si­la uku­van še­ćer s ci­me­tom i ko­jom ka­pi li­mu­na… i uz krot­ke ri­je­či za­hval­no­sti “što nas od zim­skog inja za­šti­ti” po­si­pa­la sok uz hra­pa­ve ži­le. Maj­ski li­ker – ta­ko smo zva­li mi­ri­snu smje­šu.
Ka­ko se kvart ši­rio, a stam­be­ni blo­ko­vi oti­ma­li sun­ca – ta­ko je i sta­rac go­di­nu za go­di­nom mi­je­njao lje­ta za po­zne je­se­ni – usit­nja­va­ju­ći svoj ži­vot. A on­da se, na­pro­sto, is­tro­šio. Bla­ga ute­kla iz skro­vi­tih ri­zni­ca.
Čak i ta­da, ka­da je dr­ve­na krv pre­sta­la da hra­ni li­šće, ostao je tu. Ne­po­ko­le­ban u na­mje­ri da od­sto­ji i sa­mu smrt… i ta­ko pu­nih pet­na­est na­red­nih go­di­na. Ni po če­mu ni­je oda­vao da mu je su­šti­na usa­hla, i da je kor­ijen pre­stao da pje­va sa ze­mljom. Tek ka­da je grom ras­ci­je­pio jed­nu od nje­go­vih ru­ka, shva­ti­še da je već odav­no mr­tav… Od­lu­či­še da ga po­si­je­ku.
I kao da ni­ka­da ni­je po­sto­jao, po­put he­ro­ja kog je ne­ko na pre­va­ru ubio, osta­de u pro­sto­ru zja­pe­ća ru­pa, ko­ja je kr­nji­la i ča­so­ve na­red­nih da­na. Ima­li smo uti­sak da u po­gle­du ka dvo­ri­štu ne­što fa­li na­šim oči­ma… a fa­li­lo je u du­ši. Pre­ki­nu­ta legen­da ti­me, sko­ro pa utih­nu… osta­vlja­ju­ći skrom­nu dru­žbu oma­njeg dr­ve­ća ko­ja je ne­kad šti­ti­la go­ro­sta­sa od boč­nih vje­tro­va. Me­đu­tim, ovaj mit ni­je ta­ko la­ga­no skli­znuo u za­bo­rav. Panj se ni­je dao! Bje­še do­volj­no sna­žan da se od­u­pre oštrom ala­tu, i do­volj­no str­pljiv da sa­če­ka jed­no nje­žno stvo­re­nje – ko­je je tek ka­ni­lo da se ro­di.
Ka­da su mu no­gi­ce do­ne­kle oja­ča­le, da ne­zgrap­no po­tr­či, vi­ju­gao je sta­zom po­ku­ša­vju­ći da su­stig­ne vr­šnja­ke… pa­dao je če­šće ne­go što su dru­ga dje­ca či­ni­la, i pla­kao je ti­še… uz gri­ma­se, ko­je su dru­gu dje­cu pla­ši­le. Ka­da bi ustao, oslo­nio bi se o oče­ve dla­no­ve… po­put ra­nje­nog go­lu­ba… spu­stio gla­vu i na­kri­vio li­ce… gle­da­ju­ći u ma­li­ša­ne – ka­ko od nje­ga bje­že. Nje­mu ni­šta ja­sno… a svi­je­tu ta­ko mr­sko da ob­ja­sni.
Vri­je­me je pro­la­zi­lo, a ma­le­ni je ko­li­ko – to­li­ko ra­stao. Dok su dje­ca iz kom­ši­lu­ka od­la­zi­la u ob­da­ni­šta, on bi osta­jao u dvo­ri­štu iza zgra­de. Na­u­čio je da bez oslon­ca trč­ka­ra po li­va­di, i da tra­ži ne­kog s kim bi po­di­je­lio svo­ju go­lu­blju me­kost… i ne­pra­ved­nu po­seb­nost. Ali, ku­tak sa­mo­će po­mje­rao bi se ta­mo kud bi ma­le­ni stvor ko­rak­nuo.
Ni­je pre­sta­jao da do­zi­va i dža­mo­ri… iako ni­je mo­gao da na­u­či da go­vo­ri. Odav­no je već bio pre­stao da pla­če, iako je nje­go­vo do­ba sve vi­še sra­sta­lo sa vre­me­nom tu­ge. Ko­si­ca tan­ka, po­put sla­be svi­le, spu­šta­la se na ra­me­na… po­sta­ju­ći sva­kim da­nom sve re­đa.
“Zdra­va” dje­ca su se raz­vi­ja­la i na­lik di­vljim ma­či­ći­ma bi­va­la sve vje­šti­ja i dr­ski­ja… i bje­že­ći od nje­ga, ute­ko­še iz dvo­ri­šta u… pa kud dru­go ne­go u dje­tinj­stvo.
Iako nje­go­ve oki­ce ni­su gla­do­va­le za da­lji­na­ma i no­gi­ce ni­su bi­le ka­dre da do njih do­seg­nu, do­ve­do­še ga jed­nog da­na do udo­li­ne sa po­čet­ka pri­če… do ću­tlji­vog pa­nja.
I ta­ko na­đe svog dru­ga­ra.
Pro­pu­stiv­ši ju­tro kad su se upo­zna­li, bi­li smo svje­do­ci svih onih da­na ka­da su sto­pa­la neo­bič­nog dje­te­ta če­pi­la ze­mlju oko star­ca i ki­ko­ta­vim gla­som ot­kri­va­la da se ne­što div­no upra­vo tu de­ša­va. Dla­no­vi su mu uvi­jek bi­li pe­dalj od pre­sje­če­ne po­vr­ši­ne dr­ve­ta… mr­sio je la­ti ne­ke ma­gi­je nad njim i smi­jao se raz­dra­ga­no kao da mu panj gi­li­će to­plu ko­žu na dla­no­vi­ma. Spu­štao bi gla­vu i na­kri­vio je kao da že­li da se na­slo­ni na ja­stuk, a on­da bi se uozbi­ljio i ne­što ne­ra­zu­mlji­vo pa­nju pro­zbo­rio… ovaj bi mu, ka­ko se či­ni­lo, ubr­zo, sa­svim utje­šno od­go­vo­rio. I ma­le­ni bi se na­no­vo za­ki­ko­tao! Svi­je­tu ni­šta ja­sno, a nji­ma ta­ko mi­lo da ob­ja­sne. Kad bi ga uze­li u ru­ke, i od­no­si­li od dru­ga… na­slo­nio bi obraz na ma­mi­na ra­me­na i gle­dao u panj – ona­ko ka­ko mi gle­da­mo u dra­ga li­ca ka­da se ra­sta­je­mo.
Tra­ja­lo je to ta­ko… po­put pri­če o du­gom pro­lje­ću. Ba­ka ga je na­u­či­la da po pa­nju po­li­je maj­ski li­ker. Uči­nio je to sko­ro če­ti­ri pu­ta… A on­da je sti­gla je­sen nje­go­va ži­vo­ta… i pri­je one ka­len­dar­ske.
Go­vo­ri­li su da će po­ži­vje­ti do dva­de­se­te… umro je u dva­na­e­stoj. Na­pu­stiv­ši svi­jet bez gri­ma­se. Pr­stić mu je po­ka­zi­vao ne­kud na Is­tok. Ta­mo gdje led ču­va pu­polj… i lju­di zna­ju za bo­lje.
Da­nas, ka­da ga ri­jet­ko ko po­me­ne, sa pro­zo­ra po­vre­me­no po­gle­dam na ru­pu u ko­joj je ne­kad po­či­vao panj, i ko­ju ni­ka­ko da za­tr­pa­ju… Pam­tim mit u kom su zla­ta­ste ša­ke ple­le va­zduh nad go­do­vi­ma i ma­zi­le ko­ru to­po­li­nog du­ha… pri­sje­tim se onih ko­ji su ga se ne­kad pla­ši­li, i ni­su pre­sta­li da se stra­še od ži­vo­ta.
Za­hva­lan što si mi po­ka­zao ko­li­ko ši­re tvo­je dvo­ri­šte od pla­ne­te mo­že bi­ti… što si na­šao ne­kog da vo­liš ka­da ni­ko­ga tu ni­je bi­lo. Što si bio dru­ga­či­ji, na naj­div­ni­ji mo­gu­ći na­čin.
Po­či­vaj u mi­ru
Ne­do­sta­ješ mi…
Ti i tvoj panj.
(Autor je knji­žev­nik)