Pi­še: Če­do­mir An­tić


Na­mje­ra­vam da Mi­la Đu­ka­no­vi­ća pred­lo­žim za No­be­lo­vu na­gra­du. Uči­nio bih to kao po­je­di­nac. Da se jed­nom do­go­di da ne­ko to uči­ni jed­nom po­li­ti­ča­ru, a da ni­je mo­ti­vi­san pol­tron­stvom i udvo­ri­štvom. Ni­sam sa­mo još od­lu­čio da li da No­be­lo­vom ko­mi­te­tu skre­nem pa­žnju na ovog čo­vje­ka-fe­no­men kao za­slu­žnog za mir ili kao va­žnog za na­u­ku – kon­kret­no fi­zi­ku. Vje­ro­vat­no ću se ko­nač­no opre­di­je­li­ti za kan­di­da­tu­ru za mir, po­što ni­sam do sa­da čuo da fe­no­men sam po se­bi, pa ma­kar se ra­di­lo i o čo­vje­ku, mo­že da do­bi­je ovo vi­so­ko pri­zna­nje. Na­i­me, Đu­ka­no­vić je to­kom svog du­gog i me­ta­mor­fo­zič­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta to­li­ko če­sto mi­je­njao ide­o­lo­gi­je, pro­gra­me, uvje­re­nja, ali i agre­gat­na sta­nja... da ih je, mi­slim, ot­krio još bar dva-tri no­va. Kad je ri­ječ o mi­ru, Đu­ka­no­vić je svi­je­tu po­ka­zao ko­li­ko je ras­te­glji­va ljud­ska sprem­nost da tr­pe i odr­ža­va­ju mir upr­kos ne­mo­ral­nom, bez­um­nom i bez­oč­nom re­ži­mu. Da­kle, kod Đu­ka­no­vi­ća tre­ba da na obu­ku do­la­ze ra­zni ame­rič­ki šti­će­ni­ci, po­ne­kad u stva­ri či­sti i ne­sum­nji­vi zli­kov­ci, ko­je bi ne­moć­ni na­rod sva­ka­ko obo­rio sa­mo ka­da ne bi bi­li ono­li­ko po­dr­ža­va­ni iz Va­šing­to­na ili Lon­do­na.
Đu­ka­no­vi­ćev re­žim je po­sva­đao na­ro­de Cr­ne Go­re, obes­pra­vio ve­ći­nu gra­đa­na, opljač­kao ih i osta­vio na dnu, Cr­na Go­ra pred­nja­či sa­mo nad dr­ža­va­ma ko­je su bi­le pod du­go­go­di­šnjim sank­ci­ja­ma i ras­tr­za­ne ra­tom. Cr­na Go­ra je je­di­na evrop­ska dr­ža­va u ko­joj vlast ni­je mi­je­nja­na se­dam­de­set go­di­na. Je­di­no su u Cr­noj Go­ri pod sum­njom iz­bo­ri i po­pis gra­đa­na...
Mi­lo Đu­ka­no­vić je je­di­ni vo­đa ne­ke so­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je u Evro­pi, vje­ru­jem to­kom pro­te­klih sto­ti­nu go­di­na, ko­ji je kao par­tij­ski cilj jav­no iz­nio stva­ra­nje na­ci­o­nal­ne cr­kve. Pa još je Sve­ti Sa­va­ svo­je­vre­me­no isto­rij­ski ma­lo bio čak i za­ka­snio sa stva­ra­njem srp­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je... Ali ko će to ob­ja­sni­ti Mi­lu Vi­so­kom, ko­ga hva­li i sta­ro i mla­do ši­rom Evrop­ske uni­je... Tač­ni­je hva­li ga sve što se preš­jed­ni­kom zo­ve... A hva­le ga što je de­mo­krat­ski, mo­der­ni po­li­ti­čar, po­sve­ćen mo­der­ni­za­ci­ji i mi­ru, a ne za­to što im nje­go­va se­bič­na i ne­de­mo­krat­ska po­li­ti­ka od­go­va­ra u nji­ho­vim im­pe­ri­jal­nim in­te­re­si­ma. Lju­di ko­ji su se li­za­li sa Sa­da­mom Hu­se­i­nom i bra­ti­mi­li sa Ga­da­fi­jem mo­gu mno­go to­ga – da ci­je­ne Đu­ka­no­vi­ća i da mi­sle da je ona vo­da is­pred Ba­ra u stva­ri Ohrid­sko je­ze­ro.
Naj­no­vi­ja ak­tiv­nost Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma uje­di­ni­la je pra­vo­sla­vlje i ka­to­li­čan­stvo. Na­ža­lost sa­mo u cr­no­gor­skim okvi­ri­ma i is­klju­či­vo u ne­pri­sta­ja­nju. Na­crt za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti pred­vi­đa vlast dr­ža­ve – u cr­no­gor­skom slu­ča­ju re­ži­ma – nad vjer­skim za­jed­ni­ca­ma. Za­mi­sao o to­me da i tra­di­ci­o­nal­ne vjer­ske or­ga­ni­za­ci­je tre­ba da se na­kan­da­no re­gi­stru­ju, kao i da je sva imo­vi­na stvo­re­na pri­je 1918. u stva­ri dr­ža­vna ne po­tvr­đu­je da su cr­kve i dr­ža­va raz­dvo­je­ne, već na­pro­tiv ospo­ra­va sa­mo­stal­nost cr­ka­va i slo­bo­du vje­ro­i­spo­vije­sti. I ko je po­dr­žao ova­kav za­kon, ma­kar po­sred­no? Pa na­rav­no, ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja se na­zi­va pra­vo­slav­nom cr­no­gor­skom cr­kvom, či­ji preš­jed­nik (da ta­ko na­zo­vem li­ce ko­je pro­tiv­no ka­non­skom pra­vu no­si ar­hi­je­rej­sku mi­tru) re­če ka­ko dio cr­no­gor­ske opo­zi­ci­je ga­ji lo­jal­nost pre­ma dru­goj dr­ža­vi. To je naj­va­žni­je - od­nos pre­ma „dr­ža­vi“, tač­ni­je pre­ma vla­di - po­što je Đu­ka­no­vi­ćev re­žim bar po­ka­zao da je put od Bro­za do Dr­lje­vi­ća kra­tak i odr­živ.
Ali ako do­zvo­li­te da vam ovo ra­de, on­da ste ta­kav tret­man i za­slu­ži­li. Si­gu­ran sam da se Đu­ka­no­vić u pri­vat­nom kru­gu po­ne­kad sje­ti svog ne­ka­da­šnjeg men­to­ra Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Mo­žda se pri­sje­ti ve­li­kih da­na do­la­ska na vlast, ra­to­va, sank­ci­ja, učvr­šći­va­nja... On­da ne bi po­gri­je­šio ako bi re­kao: „Do­bar je bio... Ko­li­ko smo sa­mo od nje­ga na­u­či­li... Sa­mo... Ni­je znao ka­da je do­sta, gdje tre­ba sta­ti, sa kim se ne sva­di­ti...“ I Mi­lo­še­vić se su­ko­blja­vao sa cr­kvom. Ta­ko je 1997. zbog po­dr­ške gra­đan­skim i stu­dent­skim pro­te­sti­ma za­bra­nio sla­vlje­nje Sv. Sa­ve u ško­la­ma ! Uza­lud. Ni­či­ja ni­je gor­e­la do zo­re...
Da li ne­ko ozbilj­no mi­sli da će se Đu­ka­no­vi­ćev re­žim po­vi­no­va­ti na­rod­noj vo­lji na iz­bo­ri­ma uko­li­ko mu ta vo­lja ma­kar i naj­ma­nje ne od­go­va­ra? Mo­žda, ali sa­mo pod uslo­vom da na iz­bo­ri­ma opo­zi­ci­ju po­dr­že SAD i EU u mje­ri u ko­joj su pri­je pet­na­est go­di­na po­dr­ža­li DOS u Sr­bi­ji. Ta­da su opo­zi­ci­ji omo­gu­će­na sred­stva da bu­de rav­no­prav­na i efek­tiv­no kon­tro­li­še iz­bor­ni pro­ces ko­ji je bio pod osno­va­nom sum­njom. Ta­ko­đe, ve­li­ke si­le su svo­jim pri­ti­skom uči­ni­le da se po­bje­da opo­zi­ci­je ne pre­tvo­ri u su­kob na­ro­da i voj­ske. Ni­su ve­li­ke si­le u ono vri­je­me ima­le po­se­ban in­te­res da obo­re Mi­lo­še­vi­ća, jer sve što su že­lje­le već su mu bi­le od­u­ze­le i na­met­nu­le. Op­šti bunt i na­rod­na ne­po­ko­le­blji­vost u pro­te­sti­ma omo­gu­ći­le su da re­žim pad­ne ta­da, a ne ka­sni­je po mno­go sku­pljoj ce­ni.
Ako u Cr­noj Go­ri Slo­bo­da jed­nom „pro­na­đe“ do­volj­no lju­di, ve­li­ki pro­te­sti doni­je­će i Va­ma jed­no no­vo i bo­lje do­ba. Ta­da će i cr­kva bi­ti slo­bod­na i sa­mo­stal­na, a mo­žda se uz gla­vu Mah­mud-pa­še na­đe i je­dan sim­bol mo­der­ne sa­mo­vla­sti i bez­oč­no­sti – onaj sat (sku­plji od sta­na u ko­me ži­vim u Be­o­gra­du). „Bruge Turbijon Bru­ge Tur­bi­on“ ka­kav na­ziv za re­li­kvi­ju po­bjed­nič­ke de­mo­kra­ti­je.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)