Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Mno­gi bi vje­ro­vat­no iz­me­đu ne­is­kre­no­sti i la­ži sta­vi­li znak jed­na­ko­sti, ali ja ne bih. Ne za­to da bih oprav­da­la laž, ili što sam mo­žda ne­is­kre­na, već za­to što sma­tram da jed­no­stav­no ima­ju raz­li­či­to zna­če­nje i da raz­li­či­to dje­lu­ju i na nas i na oko­li­nu.
,,Ima isti­na ko­je ni­su za sve lju­de, ni­ti za sva vre­me­na'', re­kao je Vol­ter. Ja, ipak, sma­tram da je isti­na, ka­kva god da je, uvi­jek do­bro­do­šla pri­je ne­go laž. Ipak, ova iz­re­ka upu­ću­je na to, da laž mo­že po­ne­kad bi­ti i do­bro­na­mjer­na i mo­žda neo­p­hod­na. Ali, sa­mo on­da ka­da ču­va dru­ge, kad ubla­žu­je ne­či­ju tu­gu i šti­ti na­še okru­že­nje, pa po­ne­kad i nas sa­me. I sa­mo ta­da! U sva­koj dru­goj si­tu­a­ci­ji ona po­sta­je iz­ma­ni­pu­li­sa­na i ne­ri­jet­ko vr­lo opa­sna. Kon­ti­nu­i­ra­no la­ga­nje mno­gi su to­li­ko uvje­šti­li da je to za njih je­di­na isti­na. Da­kle, one ko­ji kad zi­nu sla­žu ne sma­tram ne­is­kre­nim, već uigra­nim ma­ni­pu­la­to­ri­ma na ži­vot­noj sce­ni. Nji­ho­ve pred­sta­ve mi ne iza­zi­va­ju ne­ku po­seb­nu emo­ci­ju, ne mo­gu me ni na­lju­ti­ti ni ras­tu­ži­ti. Ne mo­gu re­ći ni da sam rav­no­du­šna. Jed­no­stav­no su već vi­đe­ne i do­sad­ne.
To­li­ko o nji­ma, a sa­da da se obra­tim onim ne­is­kre­nim. Ne­is­kre­nost u me­ni pr­ven­stve­no iza­zi­va od­boj­nost. Ubi­je­đe­na sam da je ne­is­kren čo­vjek mno­go ve­ći ne­pri­ja­telj se­bi ne­go dru­gi­ma. Za­što bi me on­da to po­ga­đa­lo i tje­ra­lo da im se su­prot­sta­vim? Za­to što bi bi­lo ne­is­kre­no pre­ma dru­gi­ma osta­ti rav­no­du­šan i ,,gle­da­ti svo­ja po­sla''. Ne­is­kren čo­vjek du­bo­ko u se­bi no­si is­kri­vlje­nu isti­nu. Mo­žda će ne­ko re­ći da isti­na ni­je za sve ista i da sva­ko ima svoj po­gled i pra­vo na svo­ju isti­nu. Ubi­je­đe­na sam da upra­vo ta­kvi bje­že od isti­ne i pri­pa­da­ju onim ne­is­kre­nim. Šta je za­pra­vo isti­na? Pri­je sve­ga to je od­go­vor­nost pre­ma se­bi i dru­gi­ma. Ne­is­kre­nost je ne­ma. Isti­na je ra­zum­no sa­gle­da­va­nje stva­ri, ra­zum­no ra­su­đi­va­nje i po­tre­ba da se su­o­či­mo sa svim onim što ži­vot no­si sa so­bom. Ne­is­kre­nost ne­ma tu sna­gu. Iskren čo­vjek isti­nu sma­tra svo­jim sa­put­ni­kom, ko­ga ni­ka­da ne­će osta­vi­ti na cje­di­lu. Ne­is­kren čo­vjek će na pr­voj pre­pre­ci po­bje­ći u svo­je oda­je ne­si­gur­no­sti, bra­ne­ći se svo­jom is­kri­vlje­nom isti­nom.
Ži­vi­mo u vre­me­nu gdje je bi­ti iskren pot­pu­no ,,de­mo­de'' i gdje je isti­na pri­ča za ma­lu dje­cu. Ži­vi­mo u vre­me­nu gdje bi­ti iskren zna­či bi­ti na­i­van, la­ko­vje­ran, a za mno­ge i glup. Ja ni­ka­da ne­ću ta­ko raz­mi­šlja­ti, jer sam si­gur­na da sa­mo iskren čo­vjek mo­že bi­ti ve­li­ko­du­šan, a ve­li­ko­du­šnost je na­ša sna­ga, že­lja i is­traj­nost da uvi­jek bu­de­mo lju­di. Ne­is­kren čo­vjek svo­jom go­le­mom po­tre­bom da ne bu­de ono što je­ste pot­pu­no je na dru­goj stra­ni, i uvi­jek će za­vr­ši­ti u sle­poj uli­ci.
Ži­vi­mo u vre­me­nu gdje se ne­is­kre­nost osla­nja na ,,eti­ku'' uvje­re­nja i prav­da se is­prav­no­šću svo­jih na­mje­ra. Ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­me se ne bi­ra­ju sred­stva da se do­đe do ci­lja. A ci­lje­vi su in­te­res, no­vac, po­lo­žaj. Ta­kvi lju­di za­po­sta­vlja­ju ono naj­vred­ni­je, a to je sop­stve­no bi­će, istin­ske že­lje i po­tre­be, sop­stve­nu sre­ću, a sa­mim tim bje­že od re­al­no­sti. Ta­kvi lju­di ži­ve pod ma­ska­ma, i kre­i­ra­ju­ći sli­ku o se­bi pre­ma dru­štve­nim oče­ki­va­nji­ma, za­pra­vo gu­be se­be. Pi­tam se- da li je tu­đe mi­šlje­nje vri­jed­no gu­blje­nja sop­stve­ne auten­tič­no­sti? Da li je ne­is­kre­nost vred­ni­ja od isti­ne? Ni­je, jer je isti­na stub i zdra­vog čo­vje­ka i zdra­vog dru­štva. Zo­ran Đin­đić je go­vo­rio: ,,La­ko je po­sta­vlja­ti po­pu­li­stič­ke zah­te­ve, i na­vo­di­ti lju­de da vas u to­me po­dr­ža­va­ju. Hra­brost je u to­me da se lju­di­ma ka­že isti­na!''
Ne­is­kren čo­vjek ne­ma ni trun­ku hra­bro­sti, ko­li­ko god on ,,iskre­no'' mi­slio da je ima. Sva nje­go­va ,,ja­či­na'' je u po­tre­bi da utek­ne isti­ni. Ne mo­gu da se ne za­pi­tam i ovo- ko­li­ko če­sto raz­mi­šlja­mo o se­bi, ko­li­ko smo sprem­ni da se su­o­či­mo sa svo­jim gre­ška­ma? Ima li iskre­nog raz­go­vo­ra sa sa­mim so­bom? Mi­slim da su u toj ko­mu­ni­ka­ci­ji mno­gi za­ka­za­li, a sa­mo iskre­nim i otvo­re­nim sta­vom mo­že­mo po­sta­ti i bo­lji i uspje­šni­ji lju­di. Ne­is­kren čo­vjek ri­jet­ko će pri­zna­ti gre­šku, a ako se to ne­ka­da i de­si, prav­da­će je ne­či­jom ne­mar­no­šću. Ne­is­kren čo­vjek ne mo­že ni u ko­ga, i ni u šta da vje­ru­je, jer pr­ven­stve­no ne­ma po­vje­re­nja u se­be. Ne­is­kren čo­vjek ne mo­že ni­ka­da ni da se po­ka­je, ni da opro­sti. Ja za ta­kve ne­ću, ne­mam i ne že­lim da imam ni oprav­da­nja ni ra­zu­mi­je­va­nja. Ni ja, ni moj bič. Jer ne­is­kre­nost je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)