Piše: Milan Ružić


Od­mah tu do nas, opet se tra­ži srp­ska krv. Že­li se srp­ska gla­va za­seb­no od tog Sr­bi­na. Hu­ška se i plju­je, mr­zi se i ogo­va­ra, pre­zi­re se i za­ti­re. Pu­na li je biv­ša ze­mlja Sr­ba, pu­na to­li­ko da vi­še ni­je­dan pod ze­mlju ne mo­že sta­ti. Va­ra­li nas tu­đi­ni, va­ra­li nas biv­ši sa­pat­ni­ci, va­ra­li nas na­ši. Iz­lo­vlja­va­li nas po šu­ma­ma, po nji­va­ma, po ku­ća­ma, u bu­na­re i ja­me ba­ca­li, smi­ja­li nam se i do­ba­ci­va­li. Ri­je­ke su bo­ji­li srp­skom kr­vlju i ra­do­va­li se sva­kom Sr­bi­nu ko­ji u dje­lo­vi­ma do­đe, a ci­je­log Sr­bi­na ra­sta­vlja­li po za­mi­sli­ma svo­jih iš­ča­še­nih umo­va.
Kr­vav nam se mje­sec i pre­kr­va­vo sun­ce u tam­nom ne­bu ku­pa­ju, a ku­će iz­gu­blje­ne u ne­ka­kvoj ma­gli mr­žnje i ne­bri­ge. Vje­tro­vi od­ni­je­še sve što nam je po­treb­no, a osta­vi­še za so­bom sa­mo jad i pu­stoš. Vra­ta već odav­no na ku­ća­ma ne­ma­mo, jer ula­zi ka­ko i kad ko ho­će. Sto­lo­vi su nam stal­no sprem­ni za go­zbe ko­je ni­su za nas, već za ono­ga ko na si­lu u ku­ću nam uđe. Po­sle na­še tr­pe­ze, pre­đu kod kom­ši­ja, pa ih na­go­va­ra­ju da nas mr­ze, da se sva­đa­mo i ko­lje­mo, a kom­ši­je nam ni­su ne­ko ko­ga tre­ba mno­go na­go­va­ra­ti. La­ko će po­slu­ša­ti. A šta bi dru­go i či­nio ne­ko ko je pa­met odav­no pro­tje­rao, mr­žnju za­vo­lio i mi­šlje­nje pro­dao?
Sva­ka je sti­je­na u go­ri kr­va­va, sva­ka gra­na ko­lac za­ma­šće­ni, sva­ka pu­ška oči­šće­na, svi ro­vo­vi is­ko­pa­ni, sva­ki ka­men svo­ju žr­tvu če­ka, iz sva­kog obla­ka po pet mu­nja za sva­kog čo­vje­ka, sva­ki vje­tar tje­ra u pro­va­li­ju, sva­ka ru­pa zja­pi glad­na, a sva­ki dru­gi mr­zi do smr­ti.
Čim je ne­što biv­še, biv­še je s raz­lo­gom, pa i te kom­ši­je ko­je su u is­toj ku­ći sa na­ma ne­kad ži­vje­le, vi­še ne ži­ve, jer se ne sla­že­mo. Svi su od je­din­stva od­u­sta­li kad pa­ra vi­še ni­je bi­lo, a ta­ko je i bo­lje. Ne znam sa­mo za­što sad mr­ze vi­še ne­go što su ika­da vo­lje­li? Na ovim pro­sto­ri­ma, čim ne­ko mr­zi, mr­zi bez raz­lo­ga. Ako ne­ko vo­li, vo­li iz ko­ri­sti. Uko­li­ko ima, ima jer ne ra­di. Ako li je bi­je­san, bi­je­san je na bo­lje­ga. Oku­ra­ži li se, ne­ko ga po­dr­ža­va. Na­o­ru­žan li je, znaj da su mu da­li.
Iz za­jed­nič­ke ku­će, od­nio je šta je htio. Od na­ših stva­ri osta­vio je sa­mo svo­je. Od spor­nog di­je­la ku­će, na­pra­vio min­sko po­lje. Sad kad sva­ko svo­ju no­vu ku­ću ima, ne svi­đa im se kom­ši­luk. Ne svi­đa se ni na­ma, ali se kom­ši­je bi­ra­ti ne mo­gu. Mo­že se bi­ra­ti da li će­te ih mr­zje­ti ili ne. Isto­ri­ja ka­že da se mo­že bi­ra­ti da li će­te ih ubi­ja­ti ili ne.
La­žni osmije­si la­žnih kom­ši­ja kri­ju la­žne po­ru­ke istin­ske mr­žnje. Osmijeh im slu­ži da pre­va­re, usta da vri­je­đa­ju, dje­la da po­ni­ža­va­ju, a gla­va da smi­sle no­ve pa­ko­sti.
Iz­nad tih raz­gra­ni­če­nih ku­ća za­vi­ja­ju vu­ko­vi. Sa nji­ma je čo­vjek uvijek na­či­sto. Oni re­že jer pri­je­te, la­ju jer nas ne vo­le, ko­lju jer su glad­ni, vi­ja­ju jer že­le krv. Oni od svo­je pri­ro­de ne bje­že. Vo­lim vu­ko­ve, jer znam šta mi mi­sle. Vo­lim ih jer su is­kre­ni.
Uvijek bih, pri­je vo­lio sre­sti vu­ka, ne­go kom­ši­ju na dru­mu.
www.iskra.co