Ni­ko­lu Ra­ko­je­vi­ća mno­gi do­ži­vlja­va­ju kao ozbilj­nu, pre­o­zbilj­nu oso­bu, ko­ja ne di­že gla­vu od fud­ba­la, ko­joj se svi­jet vr­ti sa­mo od tak­ti­ke do na­red­ne utak­mi­ce, do na­red­nog ri­va­la. Oni ko­ji bo­lje po­zna­ju Ni­ko­lu, zna­ju da ni­je ta­ko. On je čo­vjek ši­ro­kih afi­ni­ni­te­ta i in­te­re­sa. Ro­đen 15. ja­nu­a­ra 1958, ci­je­lu igrač­ku ka­ri­je­ru pro­veo u Su­tje­sci, gdje je i za­po­čeo tre­ner­sku. Po­red ma­tič­nog, tre­ni­rao još dva­na­est klu­bo­va, bio se­lek­tor mla­de re­pre­zen­ta­ci­je Ju­go­sla­vi­je. Ta­ko naj­kra­će iz­gle­da krat­ki sport­ski Ra­ko­je­vi­ćev ži­vo­pis, ko­jeg mo­že­te na­ći i na vi­ki­pe­di­ji.
Iako već za­u­zi­ma ne ma­li pro­stor u nik­šić­kim fud­bal­skim al­ma­na­si­ma, iako je on njoj, a i Su­tje­ska nje­mu, već osta­vi­la ve­lik trag, još jed­nom su za­jed­no is­pi­sa­li re­do­ve za vječ­nost. I ka­da su igra­či, te po­sled­nje maj­ske no­ći, vi­so­ko po­di­gli tro­fej, on je bio po­slo­vič­no ozbi­ljan i smi­ren – kao da ni­je ko­ju mi­nut pri­je is­pi­sao je­dan od isto­rij­skih uspje­ha. Ne­dje­lju da­na ka­sni­je kon­sta­tu­je da je vi­še ne­go za­do­vo­ljan onim što je ostva­rio za tri pro­ljeć­na mje­se­ca kraj Bi­stri­ce.
– Na­rav­no da se mje­se­ci o ko­ji­ma go­vo­ri­te mo­ra­ju oka­rak­te­ri­sa­ti kao uspje­šni. Igra­či su po­sao od­ra­di­li na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Ja bih is­ko­ri­stio i ovu pri­li­ku da im če­sti­tam, jer na su sva­kom tre­nin­gu, sva­koj utak­mi­ci, da­li mak­si­mum. Mo­ram is­ta­ći da ni­smo ima­li sre­će na ne­ko­li­ko pr­ven­stve­nih utak­mi­ca. Vje­ro­va­li smo u ovaj tro­fej u naj­ma­sov­ni­jem tak­mi­če­nju. Če­ka­lo se du­go vre­me­na, ali eto do­go­di­lo se. Tro­fej u Ku­pu je naš po­klon i za sve one ge­ne­ra­ci­ja igra­ča, tre­ne­ra i na­vi­ja­ča ko­ji su če­ka­li, ali i vje­ro­va­li da će se to jed­nog da­na do­go­di­ti – kon­sta­tu­je šef struč­nog šta­ba „pla­vo-bi­je­lih”.
Vaš pret­hod­nik je po­tvr­dio i u Nik­ši­ću da je on „go­spo­din pra­vi”, osvo­jiv­ši du­plu kru­nu u Jor­da­nu, po­tvr­dio je i tre­ner­ske kva­li­te­te. Po­što je on na klu­pi Su­tje­ske pro­veo dvi­je, a vi jed­nu tre­ći­nu se­zo­ne, da ni­je mo­žda ma­lo ne­zgod­no da vi oci­je­ni­te cio ci­klus?
– Ka­ko mo­že­te oci­je­ni­ti jed­nu se­zo­nu, ka­da iz nje iza­đe­te sa tro­fe­jom ? Sa­mo kao uspje­šnu, na­rav­no. Pam­te se sa­mo po­bjed­ni­ci. Ni ja ne mo­gu, a da ne po­me­nem mog pret­hod­ni­ka Ne­boj­šu Jo­vo­vi­ća, ko­ji je vi­še ne­go do­bro ra­dio, i nje­gov struč­ni štab, ko­ji je ostao uz me­ne, od­ra­dio je kva­li­te­tan po­sao.
Sva­ko nje­go­vo obra­ća­nje jav­no­sti je sa­dr­žaj­no, po­seb­no za one ko­ji že­le i zna­ju slu­ša­ti. Nje­ga na­gon za po­bje­đi­va­njem tje­ra da od sa­rad­ni­ka i igra­ča tra­ži do­da­tan na­por. Iza sva­ke nje­go­ve iz­ja­ve, kri­je se po­ru­ka na­mi­je­nje­na fud­ba­le­ri­ma, na­vi­ja­či­ma, ri­va­li­ma. Kad tre­ba, ne­će iz­bje­ći su­kob mi­šlje­nja, ali isto ta­ko će i prag­ma­tič­no pre­ći pre­ko su­ko­ba, ka­da je to po­treb­no da bi se ostva­rio sport­ski cilj.
– Još jed­no ime­no­va­nje za še­fa struč­nog šta­ba Su­tje­ske shva­tio sam kao ve­li­ki pro­fe­si­o­nal­ni iza­zov. Taj ko­rak no­sio je i svo­je ri­zi­ke. Sa­mo sam se na­dao se da ću da­ti mak­si­ma­lan do­pri­nos, da će­mo za­jed­no is­pu­ni­ti cilj, a o mom ra­du, kao i do sa­da, ne­ka su­de dru­gi. Od od­go­vor­no­sti ni­ka­da ni­sam bje­žao, pa ne­ću ni ubu­du­će.
Ni naj­ve­ći opo­nen­ti ne mo­gu iz­bri­sa­ti či­nje­ni­cu da je osta­vio i te ka­ko zna­ča­jan fud­bal­ski trag na eks-ju pro­sto­ru. Fud­bal je nje­go­va pre­o­ku­pa­ci­ja, po­sao i strast. Per­fek­ci­o­nist ko­ji uvi­jek raz­mi­šlja dva ko­rak una­pri­jed i ko­jeg na­gon za po­bje­đi­va­njem, za uspje­hom, tje­ra da od su­rad­ni­ka i igra­ča tra­ži do­dat­ni na­por.
– Vje­ru­jem pri­je sve­ga u se­be i ono što ra­dim. Ne­ma ni­ka­kve eufo­ri­je na­kon osvo­je­nog Ku­pa. Vri­je­me ra­da i vri­je­me re­zul­ta­ta se če­sto i ne po­klo­pe. I on­da se na­rav­no pi­taš ko­jom sta­zom, a htio bi da si stva­ra­lac, ali ipak re­zul­tat od­re­đu­je tre­ner­sku sud­bi­nu. Ono što osje­ćam je da sam osta­vio iz­vje­stan trag. Po­ne­kad ni­je lo­še da se vra­tiš na pro­šlost, me­đu­tim, stal­no tra­žiš no­vi cilj, no­vi iza­zov. Uvi­jek sam na­gla­ša­vao da su us­pje­si i za­slu­ga lju­di i igra­ča sa ko­ji­ma sam ra­dio.
Ra­ko­je­vić žu­di za sle­de­ćim iza­zo­vi­ma. Čim je spla­snu­la pje­na na šam­panj­cu one po­sled­nje maj­ske no­ći, on je mi­slio na pr­vi dan pri­pre­ma za evrop­ske kva­li­fi­ka­ci­je. Na pi­ta­nje zbog če­ga je to ta­ko, Ni­ko­la ka­že:
– Po­sto­ji je­dan dio čo­vje­ka ko­ji on no­si kroz či­tav ži­vot, iz po­ro­di­ce, a na­rav­no, vre­me­nom čo­vjek stek­ne ra­zna is­ku­stva. Te dvi­je stva­ri vas već či­ne ona­kvim ka­kvim je­ste. Ta že­lja za po­bje­dom, za uspje­hom, po­sta­la je sa­stav­ni dio me­ne. Ta ener­gi­ja da se ne­što ura­di, uči­ni­li su od me­ne ono što sam. Da­lje, čo­vjek mo­ra da od­re­di pri­o­ri­te­te u ono­me šta ra­di. U mom slu­ča­ju pri­o­ri­te­ti u po­slu su vr­lo jed­no­stav­ni, a sa­sto­je se u to­me da uvi­jek imam u gla­vi pred­sta­vu o ono­me šta ra­dim – is­ta­kao je Ra­ko­je­vić.B.Kne­že­vić


Tro­fej zna­ča­jan i za grad

Pred Su­tje­skom su no­vi iza­zo­vi.
– Od­mo­ra ne­ma, ni­ti ga mo­že bi­ti. Prak­tič­no sju­tra nas če­ka start pri­pre­ma. Tro­fej u Ku­pu ni­je bio sa­mo plus za Su­tje­sku, zna­či do­sta i za grad. Iza­zov je tra­ži­ti no­ve na­čin za ostva­re­nje ci­lja – za­klju­čio je Ni­ko­la Ra­ko­je­vić.