BI­JE­LO PO­LjE – Jed­na od naj­sta­ri­jih škol­skih usta­no­va na pod­ruč­ju op­šti­ne Bi­je­lo Po­lje, do pri­je dvi­je go­di­ne, bi­la je osnov­na ško­la u Pe­ćar­skoj, tj. pod­ruč­no od­je­le­nje ma­tič­ne ško­le „Vuk Ka­ra­džić” iz Bi­stri­ce. Pod­ruč­je sa ko­jeg su dje­ca po­ha­đa­la ovu vas­pit­no-obra­zov­nu usta­no­vu za­hva­ta­lo je se­la Bi­je­di­će, Vo­lja­vac, Pod­brež­je, Br­čve, Ro­di­je­lja, Pe­ćar­ska, Bje­li­ce i dio Uša­no­vi­ća, sa pre­ko 70 do­ma­ćin­sta­va. Je­dan od naj­sta­ri­jih ži­te­lja ovog kra­ja, pen­zi­o­ni­sa­ni pro­svjet­ni rad­nik Mi­li­sav Đu­ro­vić ka­že da su vri­je­me ili ne­ke dru­ge pri­li­ke uči­ni­le svo­je i do­zvo­li­le da ova vas­pit­no-obra­zov­na usta­no­va na­kon 119 go­di­na po­sto­ja­nja po­sta­ne pro­šlost i da ži­vi sa­mo u sje­ća­nji­ma.
– Ni­je se mo­glo ni sa­nja­ti da će ško­la pre­sta­ti sa ra­dom usled ve­li­ke mi­gra­ci­je i ne­do­sta­ka uče­ni­ka na ovom pod­ruč­ju, pa je upr­kos to­me uz po­sto­je­ću škol­sku zgra­du ko­ja je vi­še bi­la do­tra­ja­la, i ne­po­de­sna, ali i opa­sna da se u njoj bo­ra­vi, po­dig­nu­ta i sa­vre­me­na zgra­da, na­vod­no za po­tre­be ško­le ko­ja sa­da sto­ji pra­zna i ne­u­se­lje­na, če­ka­ju­ći „bo­lje da­ne”. To ne­će do­če­ka­ti iz raz­lo­ga što ne­ma vi­še uče­ni­ka, a osjet­no se sma­njio i broj do­ma­ći­stva ko­ja ži­ve u ovom i okol­nim se­li­ma, ta­ko da je od ne­ka­da­šnjih 180, sa­da taj broj vi­še ne­go pre­po­lo­vljen – ka­že Đu­ro­vić.
On pod­sje­ća da je pri kra­ju 19. vi­je­ka na za­htjev i mol­bu gra­đa­na Pe­ćar­ske do­bi­je­no odo­bre­nje za otva­ra­nje ško­le.
– O po­čet­ku ra­da ško­le u Pe­ćar­skoj spo­mi­nju se tri da­tu­ma i to 1896, 1898. i 1901. go­di­na. Na osno­vu sa­ču­va­nog pre­da­nja i pi­sa­nih sje­ća­nja i vje­ro­do­stoj­nih po­da­ta­ka ta­čan zva­nič­ni na­ziv otva­ra­nja ško­le u Pe­ća­r­skoj je do­pis Zo­re, pse­u­do­nim Zor­ke Br­kić, uči­te­lji­ce iz Bi­je­log Po­lja, ob­ja­vljen u Ca­ri­grad­skom gla­sni­ku 1898. go­di­ne. U nje­mu po­red osta­log pi­še: „Ujed­no Vam ja­vljam da je ovog da­na otvo­re­na srp­ska ško­la u se­lu Pe­ćar­ska tri ča­sa ho­da od Bi­je­log Po­lja. Za uči­te­lja je do­šao go­spo­din Ko­sta Po­po­vić. Tog zna­čaj­nog da­na ne bi­ja­še kra­ja na­rod­nom ve­se­lju”. Po­sto­ji pret­po­stav­ka da je ovaj uči­telj ra­dio i sa gru­pom gra­đa­na po gru­pa­ma i pri­vat­nim ku­ća­ma oko 1896. go­di­ne i ka­sni­je do zva­nič­nog otva­ra­nja ško­le, a da su ga za taj trud pla­ća­li i iz­dr­ža­va­li ro­di­te­lji. Ina­če 1991. go­di­ne ovo škol­sko pod­ruč­je ob­u­hva­ti­lo je oko 180 do­ma­ćin­sta­va sa oko 700 sta­nov­ni­ka. Sa mi­gra­ci­jom sta­nov­ni­štva i broj uče­ni­ka u ovoj vas­pit­no obra­zov­noj usta­no­vi sva­ko­dnev­no je opa­dao. Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na bio je osjet­no ma­nji, ta­ko da je umje­sto dječ­je gra­je i igre do­šao ključ u bra­vu – na­vo­di Đu­ro­vić ko­ji ka­že da bi se o ško­li u Pe­ćar­skoj mo­gla na­pi­sa­ti i skrom­na isto­ri­o­gra­fi­ja. Ka­že da je ova ško­la na put iz­ve­la na hi­lja­de i hi­lja­de uče­ni­ka od ko­jih su mno­gi ste­kli ve­li­ko škol­sko obra­zo­va­nje, čak sti­gli i do zva­nja dok­to­ra na­u­ka.
– Za 119 go­di­na kroz ško­lu je pro­de­fi­lo­va­lo i na sto­ti­ne pro­svjet­nih rad­ni­ka, ko­ji su svoj en­tu­zi­ja­zam pre­no­si­li na mla­đe ge­ne­ra­ci­je – is­ti­če Đu­ro­vić.
M.N.