Ju­če nas je iz­ne­na­da na­pu­stio naš Vu­ko­mir Vu­jo Ra­de­no­vić.
Vu­jo nas je sve „pre­ki­nuo”. Ovog pu­ta to ni­je­su bi­le nje­go­ve po­ša­li­ce, po ko­ji­ma je bio po­znat. Umje­sto ne­ke ša­le, ka­ko nas je obič­no znao za­u­sta­vi­ti da nam is­pri­ča no­vu ko­ju je upra­vo čuo, za­te­kla nas je vi­jest da je Vu­jo­vo sr­ce iz­ne­na­da pre­sta­lo da ku­ca.
Bio je do­bar i ple­me­nit čo­vjek. Odan ko­le­ga. Do­bar i častan no­vi­nar. Pro­fe­si­o­na­lac i ra­do vi­đen ko­le­ga, ka­ko u svo­joj re­dak­ci­ji, ta­ko i u no­vi­nar­skim kru­go­vi­ma.
Vu­jo je ro­đen 28. de­cem­bra 1974. go­di­ne u Pla­vu. Ži­vio je i ra­dio u Pod­gor­ici, a rod­noj gru­di se uvi­jek ra­do vra­ćao jer je mje­sto pod­no Vi­si­to­ra bi­lo nje­go­va si­gur­na lu­ka u ko­ju je za­jed­no sa su­pru­gom Sa­njom sti­zao s kćer­kom Kri­sti­nom i si­nom Pa­vlom.
Ne­is­cr­pan je bio pre­pri­ča­va­ju­ći aneg­do­te svo­je me­zi­mi­ce Kri­sti­ne i hva­le­ći se nje­nim us­pje­si­ma u ško­li. S ne­iz­mjer­nim ža­rom do­la­zio je na­kon tre­nin­ga pre­pri­ča­va­ju­ći nam no­ve Pa­vlo­ve fud­bal­ske pod­vi­ge.
Po za­vr­šet­ku Prav­nog fa­kul­te­ta u Pod­go­ri­ci i pri­prav­nič­kog sta­ža, Vu­ko­mir je 2002. go­di­ne za­po­čeo no­vi­nar­sku ka­ri­je­ru do­la­skom u „Dan”. Bio je uče­snik broj­nih se­mi­na­ra i ško­la iz obla­sti no­vi­nar­stva i de­mo­krat­skog ru­ko­vo­đe­nja. Za de­ce­ni­ju i po no­vi­nar­skog ra­da, Vu­jo­vo pe­ro is­pi­sa­lo je hi­lja­de tek­sto­va – od ma­lih, sit­nih, obič­nih ži­vot­nih pri­ča, do vi­so­ke po­li­ti­ke i zna­čaj­nih dr­žav­nih pi­ta­nja. To­kom iz­vje­šta­va­nja iz Skup­šti­ne, sa broj­nih po­li­tič­kih sku­po­va i pre­lom­nih de­ša­va­nja u državi, Vu­jo je uvi­jek dr­žao do no­vi­nar­stva i pro­fe­si­o­na­li­zma, po­štu­ju­ći i sa­go­vor­ni­ke i svo­ju pro­fe­si­ju. Pi­sao je o broj­nim mal­ver­za­ci­ja­ma, zlo­u­po­tre­ba­ma dr­žav­nih re­sur­sa u po­li­tič­ke svr­he, raz­ot­kri­vao mut­ne rad­nje i bio ču­var de­mo­kra­ti­je, ka­ko mu to i pro­fe­si­ja na­la­že.
Nje­gov pro­fe­si­o­nal­ni rad kru­ni­san je po­čet­kom 2017. go­di­ne, ka­da je po­stao do­bit­nik pre­sti­žne go­di­šnje na­gra­de Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re.
– Sva­ko pri­zna­nje pri­ja, jer pred­sta­vlja ve­li­ku sa­tis­fak­ci­ju za ulo­že­ni trud i broj­na od­ri­ca­nja ko­ja no­vi­nar­ska pro­fe­si­ja no­si sa so­bom. Po­seb­no mi je dra­go što pri­zna­nje do­la­zi od ko­le­ga, ko­je naj­bo­lje zna­ju svu lje­po­tu na­šeg po­sla, ali i nje­go­vu te­ži­nu i od­go­vor­nost. Na­gra­da, ujed­no, pred­sta­vlja i po­tvr­du da su u na­šem dru­štvu, upr­kos svim po­te­ško­ća­ma, i da­lje na ci­je­ni one vri­jed­no­sti u no­vi­nar­stvu ko­ji­ma nas je na­u­čio Du­ško Jo­va­no­vić, a to su čast, hra­brost i isti­no­lju­bi­vost – ka­zao je Vu­ko­mir Ra­de­no­vić na­kon uru­če­nja na­gra­de UNCG u ja­nu­a­r 2017.go­di­ne.
Po­ro­di­ca Vu­ko­mi­ra Ra­de­no­vi­ća sa­u­če­šće pri­ma na pod­go­rič­kom gro­blju Če­pur­ci u ne­dje­lju 12. no­vem­bra od 12 do 16 ča­so­va i u po­ne­dje­ljak 13.no­vem­bra od 9 do 15 ča­so­va, ka­da će se i oba­vi­ti sa­hra­na na grad­skom gro­blju Če­pur­ci u Pod­go­ri­ci.
Vu­ko­mi­re, do sa­da si nas obič­no uve­se­lja­vao. Ju­če si nas za­u­vi­jek ras­tu­žio.
Po­či­vaj u mi­ru.
Re­dak­ci­ja „Da­na”