Ovih dana sam u nekom raspoloženju da bih se stalno nešto raspravljala sa nekim i prepirala. Vala lijepo da mi neko kaže da je varenika bijela, rekla bih mu da nije istina. Sve me nešto živcira i nervira. Krenule ove ružne jesenje kiše pa sam se i ja nešto ujesenila, skroz na skroz. Opet sam uhvatila sebe kako uživam da jedem baklavu oko ponoći, a prvi je u mjesecu i valjalo bi se opet latiti nekih dijeta i muka. Čisto da meni ko mučeniku ženskog roda ne bude dosadno. A i ljudi su onervozili, obesparili - čekaju svoje mučenice-platice. Svi smo srećniji kad nemamo para nego kad ih imamo. Čim stigne poruka da je „legla” odmah se Bisa lati svog notesa i kreće redom - deset u jednu, petnaest u drugu, dvadeset u treću radnju, križam obaveze i smanjujem brojke, ali one se kao bakterije samo razmnožavaju i kraja nema. A toliko šarenih izloga, toliko gluposti i sitnica, sve mami i zove: „Uđi Bisenija, pogledaj me. Vidi šoljice kako su lijepe. A i ovaj tepih, zavjesice”. Treba znati reći NE, ali jok Biska ulazi, izlazi, trguje kao da sjutra ne postoji ima li ko da me zaustavi, čupne za kosu, kaže: Helou, dosta je! Eto, juče sam bila na otvaranju jedne velike radnje, srećom bilo je par minuta pred kraj radnog vremena, a ogromni redovi bili su neopisivi i nisam stala da čekam i nisam ništa kupila. Ali ljudi, ta masa kvarne robe, posebno mi žene, bilo me je sramota koliko su sve isprevrtale, isprepipale, trpaju u korpu nasumice, gledaju jedna drugoj u kese, torbe. Jure da dohvate poslednji artikal, dovikuju se sa kraja na kraj radnje. Blagi očaj. Žene koje tu rade, ni pogledom ne stižu da pohvataju sve šta se dešava. Nezasitnice su se razmilile na sve strane, ispružile svoje pipke i ćapkaju, piljkaju, dok njihovi domaćini sporo i tromo idu iza njih, blago prevrćući očima, ne shvatajući suštinu toga svega. A bogme bilo je i onih što se više ne javljaju kao nekad, jer su okončale ili okončali brakove sa svojim drugovima, mojim drugovima, pa sad više nemaju tu potrebu srdačnosti - kako se to lagano primijeti i samo par pozdrava. Sve mi nekako ide na živac. Garant mi se Japanac uzburkao na ovo loše vrijeme pa mi svaki komentar bude kao opaska, svaka dobronamjernost kao kritika, i neću bre da ih slušam. Svi mi se prave pametni, svi sve znaju, svi sve umiju, a sve goli glupan. A foliranti su tek posebna grupa, njih posebno volim. To se tako isfolirano javi, pa i poljubi, zagrli, istopi. O majko mila, a čim se glave okrenu šušne se nešto ružnjikavo i nastavi sa osmjehom. Bljak. Trenutno me jedino raduje moja pećka, Alfa Plamić, koju kad nagarim dođe mi da je zagrlim. Pruža toplotu i prijatan ugođaj. Ne priča, ne kometariše, samo sluša. Idealna. Još ova zima da konačno pokaže svoje zube, pa da Plamićka zablista u punoj snazi. E to će tek biti predivno. Djeca na svom malom raspustu. Dosađuju se. Žalim ih i ne želim da im pomažem da se zabave. Nek nauče sami, osjete potrebu. Previše smo im preuzeli obaveza, želja. Oni više ništa i ne umiju da požele. Opet sam vam brbljala s brda s dola, al` ne mari, znam ja da me vi sve lijepo razumijete.
Voli vas Bisenija.
Volite vi jedni druge i pišite mi bisenija.hasimotovic@gmail.com.
Biće bolje čim Sunce zasija...