Tač­no ću od po­ma­mlje­ni­za­ci­je i mo­der­ni­za­ci­je da po­lu­dim. Svi smo se po­ma­mi­li i po­haj­va­ni­li. Ča­sti mi je­smo. Da­nas je sra­mo­ta bi­ti do­ma­ći­ca (že­na ko­ja se žr­tvo­va­la da svoj ži­vot pod­re­di svo­joj po­ro­di­ci, dje­ci, mu­žu, fa­mi­li­ji) već se smi­šlja­ju ra­zni no­vi ter­mi­ni za to isto za­ni­ma­nje, sko­ro pa is­ko­ri­je­nje­no, pa ve­li „ja ra­dim od ku­će, ja sam ti fri­len­ser­ka“. Aj do­bro, pa ve­li, vi­še ni­je vo­zač, ne­go lo­gi­sti­čar, ni­je pro­da­va­či­ca te­le­fo­na ne­go agent pro­da­je, ni­je ba­ba se­ra ne­go su­per­vaj­zer to­a­le­ta. Ka­že me­ni mo­ja kćer­ka: „ona je blo­ger­ka, in­flu­en­ser­ka, mod­na kri­ti­čar­ka i pje­va­či­ca”. Re­koh si­ne: „što ve­liš to, ko­li­ko ima go­di­na? Pe­de­set šest, kad ono tri­ča­vih osam­na­est, de­vet­na­est”. Pa kad sti­že mi­li bra­te sve to da po­stig­neš, na­u­čiš i usa­vr­šiš. Uvi­jek mi bu­de smi­je­šno kad je u mo­je pe­ro (či­taj bi­lo je to po­o­dav­no) je­dan unuk se ša­lio sa ba­bom i go­vo­rio „ba­ba ja sam ti dža­daš” - mi­sle­ći pri to­me da ga u dom sa uli­ce ne ula­zi, a ba­ba si­ro­ta na to vi­ka­la „bla­goš me­ne u dom, unuk mi je ge­o­de­ta“. E, ka­ko se ta li­je­pa vre­me­na mi­je­nja­ju. Što ka­žu ne­kad kad smo bi­li mla­di, da nam je bi­lo da ima­mo dvi­je mar­ke kre­di­ta na te­le­fo­nu, da po­ša­lje­mo po­ru­ku, sli­ke se sla­le ni­su, to po­sto­ja­lo ni­je. Da nam je bi­lo da se is­pri­ča­mo, jer je fik­sni bio u ku­ći i va­zda je ne­ko bio do­ma na­ću­lje­nih uši­ju, da slu­ša sa kim i o če­mu ća­ku­la­mo, a on­da oma­to­ri­mo i vi­di nas da­nas. Je­dva če­ka­mo da iz­bjeg­ne­mo po­zi­ve, kad nas uba­ce u ka­kve vi­ber gru­pe ka­že­mo da nas „sma­ra­ju”, te­le­fon je uvi­jek na „mu­te” i mr­zi nas da pi­še­mo po­ru­ke. Sje­ćam se jed­nog dru­ga­ra, le­gen­de, ko­ji bi dje­voj­ka­ma slao po­ru­ke sle­de­će sa­dr­ži­ne (kad bi ga one pi­ta­le što se ne ja­vi) „Od­go­vo­rio bih ti, ali tre­nut­no ne­mam kre­di­ta”. Ko­ja bi uka­pi­ra­la ni­kad mu se vi­še ne bi ja­vi­la. Sve je da­nas ne­što in i fen­si, sve je kul i hit, sve se vi­še go­vo­ri po en­gle­ski ne­go po na­ški (ko­ji god na­ški bio), pro­sječ­na ba­ku­ta unu­če vi­še i ne umi­je da ra­zu­mi­je. A on­da i ta­ko ufu­ra­ni i na­pu­ca­ni, naj­smje­šni­ji su ne­ki sa ele­men­tar­nim ne­po­zna­va­njem sve­ga. Ta­kvi­ma do­vi­je­ka ne­što „hva­li”, a ni­kad ni­šta ne fa­li, oni se ta­ko­đe „fal”e, ali se ni­kad ne hva­le, bo­lje im da sve zna­ju jer ne znam pi­šu spo­je­no kao i da li ta­ko­đe, a sve pr­šti od fen­se­ra­ja i lje­po­te. I dok smo mi no­si­li i du­bo­ke ga­će i ča­ra­pe, da­nas se no­se ne­ki uki­bet mo­men­ti. Ka­že jed­na mo­ja pri­ja­te­lji­ca „duk­se­ri­ca broj ve­ća, tan­ka suk­nja, gri­lon­ke i pa­ti­ke? Što je ovo?“ Ka­ko što, mo­ja Ire, mo­da, fen­se­raj, pu­šti đa­vo­la, sve dok te ne na­pa­nu ne­đe u ka­fa­nu one pa­pu­če što ih lje­ti no­se, znaš one što imaš i min­đu­še iste, ple­te­ne. Sve se ma­nje oku­plja­mo kad su ne­ki ro­đen­da­ni, sla­ve, a sve vi­še sla­vi­mo, da­ne po­zo­ri­šta (u ko­ji ri­jet­ki idu), da­ne po­e­zi­je (a slu­ša se Ra­sta, Cvi­ja), da­ni ne­kih bo­le­sti (a svi okre­ću gla­vu kad vi­de di­je­te sa Da­u­no­vim sin­dro­mom, ku­ca se u dr­vo i go­vo­ri pu-pu). Sve­ga mi je ne­što pun ko­fer. Ne­ma ve­ze, za sve glu­po­sti ovog svi­je­ta će­mo okri­vi­ti re­tro­grad­ni Mer­kur, e đao u nje­ga po sto pu­ta va­la. A kad smo kod ko­fe­ra, ta­ko mi se ra­do pa­ku­ju stva­ri, ali one ljet­nje, da odem ne­gdje gdje je to­plo, da mi je vru­će i da je va­ni plus če­tr­de­set. Ho­ću da mi pi­je­sak pr­ži sto­pa­la, dok pi­jem uža­sno hla­dan sok od ko­ga mo­že gr­lo da za­bo­li. Na­o­ča­re za sun­ce sa sta­klom za vid su tu, oči ko­nač­no od­ma­ra­ju, ču­ju se ta­la­si, do­ma­ćin i dje­ca u vo­du, a ja li­je­no ma­žem onu kre­mu sa fak­to­rom 50. Bi­se­ni­ja u nir­va­ni. Uh, ne­moj­te me bu­dit mo­lim vas, jer uje­dam. Sre­ćom pa je ne­rad­na su­bo­ta. Na­sta­vi­ću sa ma­šta­njem u sle­de­ćem či­ta­nju, a do tad vas vo­lim i lju­bim ko i uvi­jek.