-„Ljubav nije zgodno dupe” reče jedna moja umna prijateljica. Pa i nije, zar ne? A šta je za vas ljubav, koji je to najdivniji osjećaj koji ona u vama budi? Kako je hranite, kojom hranom i emocijom, kakvim pogledima i dodirima, sa koliko brižnosti je čuvate i prema kome? Imate li onu osnovnu, temeljnu ljubav, na kojoj gradite one sve silne zidove i spratove iste ili samo nabacujete malter kad vam zatreba da ne pušta hladno i vlagu? Jeste li konstantni u tom svom trudu il ste ono „samo po potrebi volim, kad mi treba, i koliko mi treba, a kad ne treba i ne moram“.Volite li nekad iz navike? Da li ste nekad voljeli i radili divne stvari za ljude, osobe, od kojih baš ništa ne trebate za uzvrat ili samo iz onog „valjaće mi” ili „mira u kući”. Koliko često nekome kažete da ga volite i da li se uopšte možete sjetiti kad ste tako nešto izgovorili i napisali,a? Ne računam tu stikere i one gluparije savremenog doba.. I jeste živa istina, „ljubav nije duga nije ni zgodno dupe” ljubav je mnogo više od toga, ona je i hladan oblog, topao čaj, pružena ruka, čvrst stisak, ono „javi se kad stigneš”, „jedi i obuj papuče”. Ljubav je zagrljaj na vratima kad neko dolazi a ne samo kad odlazi. Ljubav je baš onaj omiljeni kolač sa jabukom i cimetom, iako se malo prepekao ne mari, sve je to od ljubavi. A posebna ljubav je za prijatelje. Kako čuvate njih, da li ih prihvatate onakvima kakvi jesu ili želite da ih mijenjate, modifikujete. Da ih stavite u vaše kalupe i ako nisu takvi vi ih odbacite, jer što će ako vam nijesu po vašoj mjeri. A da li nekad opraštate i činite ustupke, ili ste baš decidni, pravite rezove, hirurške. I da li nekada idete i na vašu štetu, a da uradite nešto lijepo i korisno za dragu osobu, prijatelja. Ili prvo uzmete kalkulator, pa plus..minus..i što bude iza znaka jednakosti. Jedan moj poznanik kad se naljuti on kaže „E nema druže toliko vrata koliko ti imaš guzica da ih zatvoriš”. Zatvarate li i vi tako vrata ili pazite i vodite računa, čuvate ljude i ne samo za „valjaće” dane. Jel znate da nije sve u parama, da je nešto i u pozivu, al onom bez razloga, u onoj običnoj poruci „ šta ima jesi li ok, kako su tvoji” a da nakon toga ne uslijedi ni „koja si smjena” ni „ trebaš mi nešto”. Da li znate da procijenite kad treba da ćutite, a kada da dijelite savjete, ničim izazvani. Nekad je suvišno pitanje teže od onoga „ne znam što bih ti rekla” ili jednostavno „proći će”. Jer sve na poslijetku i prođe, a kako se vi osjetite kad ostanete sami. Jel vam lijepo u svojoj koži? Volite li sebe ili nekad pomislite „nisam trebala, bolje da nisam uradila ovo..šta sad..” Kako vam je kad ostanete u svoja četiri zida, biste li poželjeli prijatelja kao što ste vi? Vjerujte mi, nekad je ljepše ugristi se za jezik, il ispeći prije nego li vam glupost izleti iz usne ogradice. Nemojte da imate više guzica nego li vrata, jer jeste, kažu dok se jedna ne zatvore, druga se neće otvoriti, ali o vam garantuje šta je iza tih vrata. Ne igrajte se sa nečijom ljubavlju, pažnjom, iskrenošću, ne izazivajte, ne testirajte dokle neko može da ide, jer ne znate, možda vam je to baš poslednja prilika, last chance. Mislite o tome u ovim kišnim danima, punim neke tihe sjete i divnih zlatnih boja jeseni. Čuvajte svoje ljude, svoje prijatelje, svoje, te neke sobe, nemojte biti sebični. Ne učite se sve na svojim greškama, nek vam i tuđe budu za primjer. Voli vas vaša teta Bisa, ali onako iskreno i bez interesa. Do sledećeg mudrovanja primite pozdrave...