Ra­di­ju D sig­nal va­lja od Nik­ši­ća do Plje­va­lja, od Ul­ci­nja do Gu­si­nja, Pod­go­ri­ce i Ce­ti­nja... D Ra­dio ču­ti mo­ra kom­ši­luk i Cr­na Go­ra, ko nas mr­zi nek nas psu­je, naj­vi­še nas lju­di ču­je – po­ru­ču­je Bo­ra Đor­đe­vić no­vim hi­tom. Pre­mi­je­ru pje­sme, ko­ju je Bo­ra Čor­ba na­zvao him­nom Ra­di­ja D, a na­pra­vio je od svog ve­li­kog hi­ta sta­rog 37 go­di­na „Ro­ken­rol za kuć­ni sa­vjet”, da­nas u pod­ne ci­je­la Cr­na Go­ra mo­že ču­ti na do­bro po­zna­tim fre­kven­ci­ja­ma naj­slu­ša­ni­je ra­dio sta­ni­ce u Cr­noj Go­ri: Pod­go­ri­ca i Danilovgrad 88.6; Nik­šić 93.2; Her­ceg No­vi i Ti­vat 100.0; Ce­ti­nje 104.0; Bar 107.7 i Ko­la­šin 87,7 MHz.
- Ro­ken­rol za kuć­ni sa­vjet je do­bio no­vi tekst, ko­ji va­ma svar­še­no od­go­va­ra. Ima­te him­nu ko­ju za­slu­žu­je­te – ka­zao je Bo­ra Đor­đe­vić.
Ve­za ko­ja po­sto­ji iz­me­đu Ri­blje čor­be i Ra­di­ja D ni­je od ju­če.
- Za naj­bo­lji ra­dio svi­ra naj­bo­lji bend. Ne sa­ra­đu­je­mo od ju­če. Že­lim vam da po­tra­je­te du­že od Čor­be – ka­zao je Bo­ra.
Li­der Ri­blje čor­ba pri­zna­je da su pod­jed­na­ko ener­gič­ni i želj­ni mu­zi­ke i svir­ki. Da je ta iskre­nost pre­po­zna­ta kod pu­bli­ke te da zbog to­ga to­li­ko tra­ju.
- Ja­ko mi je dra­go da čak če­ti­ri ge­ne­ra­ci­je slu­ša­ju Ri­blju čor­bu. Slu­ša­ju nas dje­ca ko­ja ni­su bi­la ni u de­se­to­go­di­šnjem pla­nu kad su na­sta­ja­le te pje­sme, ali za­do­volj­stvo je što mla­di lju­di pre­po­zna­ju iskre­nost u na­šoj mu­zi­ci. Mi svi­ra­mo istom že­sti­nom. Idu­će go­di­ne pla­ni­ra­mo ve­li­ki kon­cert na Ma­ra­ka­ni, pa i ame­rič­ku, austra­lij­sku i na­rav­no evrop­sku tur­ne­ju. Svi­ra­će­mo svu­da gdje ima stru­je. Taj en­tu­zi­ja­zam nas i da­lje dr­ži. I da­lje vo­li­mo to što ra­di­mo. Eto u pri­pre­mi je i 20. al­bum Ri­blje čor­be ta­ko da uop­šte ne sum­njaj­te da ne­će­mo osta­ti do­stoj­ni va­še lju­ba­vi i pa­žnje - ot­krio je Bo­ra.
Ka­kav al­bum mo­že­mo da oče­ku­je­mo? Ho­će li no­ve pje­sme nad­ma­ši­ti do­sa­da­šnje ve­li­ke hi­to­ve?
- Na sva­kom al­bu­mu po­sto­je ne­ke pje­sme ko­je osta­nu. Ne di­je­li­mo pje­sme na sta­re i no­ve. Na­dam se da će ne­ke od njih za­ži­vje­ti. Ovo­ga pu­ta bi­će to ma­lo br­že pje­sme. Mejn strim ro­ken­rol, ma­lo br­ži al­bum ne­go što smo na­vi­kli i ma­lo ve­se­li­ji s ob­zi­rom na to da je ta­kav fa­zon u mom ži­vo­tu.
Da li je ne­kad do­šlo do kom­šij­ske bu­ne?
- Sve mo­je pje­sme su tač­ne. Ipak, da li je lič­na ili umejt­nič­ka mu­zi­ka ni­je va­žno. Kom­ši­je su se bu­ni­le, da...
Du­go se ni­je zna­lo da su i ne­ki na­rod­nja­ci pje­va­li va­še pje­sme. Od To­zov­ca (Vo­de­ni­ča­re­va kći), Ša­ba­na (Pre­sko­či ta­ra­bu i ja­rak), Ce­ce (Šta još mo­žeš da mi daš). Va­ši su tek­sto­vi i „Sta­ni ma­lo ka­fan­ski svi­ra­ču” i „Nek me ne za­bo­ra­ve dje­voj­ke sa Mo­ra­ve... Ka­ko su na­sta­ja­le te pje­sme? Da li ste ih pi­sa­li na­mjen­ski za ove iz­vo­đa­če?
- U prin­ci­pu ne­ke da. Je­dan do­bar tekst mo­že da se upa­ku­je i kao na­rod­njak i kao rok pje­sma ta­ko da tu ne­ma ne­ke ve­li­ke raz­li­ke. Ako mi se uči­ni da bi ne­što sta­ja­lo bo­lje mo­jim pri­ja­te­lji­ma ja im ustu­pim. Ce­ci­nu pje­smu kon­kret­no smo Oli­ver Man­dić i ja na­pra­vi­li za al­bum Ri­blje čor­be. Ali sti­ca­jem okol­no­sto Oli­ver je po­vu­kao sve svo­je pje­sme. Po­tom je po­čeo da sa­ra­đu­je sa Ce­com pa su me po­zva­li i pi­ta­li da li bih dao tekst. Ja sam se slo­žio, na­rav­no. Imao sam je­dan broj tek­sto­va ko­je sam dao mom pri­ja­te­lju, za­jed­nič­kom pri­ja­te­lju Ša­ba­na Ša­u­li­ća. Tekst za pje­smu „Pre­sko­či ta­ra­bu i ja­rak” je do­šao do Ša­ba­na nje­mu se ja­ko do­pao, jer i je­ste ma­lo ru­ra­lan i ja ne­mam če­ga da se sti­dim. Sta­ni ma­lo ka­fan­ski svi­ra­ču iako svi mi­sle da je sta­ro­grad­ska pje­sma je moj tekst.
Mno­gi su se pi­ta­li ot­kud vi u ži­ri­ju za Pin­ko­ve zvi­je­zde. Ali ma­lo ko zna da ste vi sa svim čla­no­vi­ma ta­da­šnjeg ži­ri­ja bi­li u pri­ja­telj­skim ili pro­fe­si­o­nal­nim ve­za­ma, iako ste žan­rov­ski ve­o­ma raz­li­či­ti. Na či­ji na­go­vor ste bi­li je­dan od su­da­ca?
- Ne­ki su mi pra­vo­vjer­ni ro­ke­ri za­mje­ri­li što sam bio u ži­ri­ju Pin­ko­vih zvi­je­zda. Me­đu­tim, znam i po­zna­jem te lju­de. Sa Ha­ri­som sam lje­to­vao, Ce­ca pje­va jed­nu mo­ju pje­smu. Sa Ma­ri­nom Tu­ca­ko­vić sam sa­ra­đi­vao na tek­stu za numeru „Va­len­ti­no iz re­sto­ra­na“. Mi­ro­slav je ože­nio po­po­vu kćer­ku iz mog raz­re­da. Ta­ko da je ta ve­za ve­o­ma lo­gič­na i mi­slim da je taj ži­ri bio iz­u­zet­no do­bar i gle­dan dvi­je go­di­ne. Lju­di su mo­gli da me upo­zna­ju kao čo­vje­ka ko­ji je vje­ro­vat­no kom­pe­ten­tan da ocje­nju­je te mla­de lju­de. Ni­ko od nas ni­je de­za­vu­i­sao ta­len­te i ni­je im ubi­jao vo­lju da se ba­ve mu­zi­kom. Čak, mi­slim da je za njih naj­bo­lje da se ba­ve mu­zi­kom ili spor­tom...
Ni­je­ste se odva­ja­li od bi­lje­žni­ce. Da li su u njoj sa­kri­ve­ne i ne­ke no­ve Čor­bi­ne pje­sme?
- Pa ima u toj bi­lje­žni­ci pje­sa­ma ko­je će bi­ti na al­bu­mu Ri­blje čor­be. Svih tih pje­sa­ma se sje­ćam, ali mo­ram da ra­dim i na no­vim tek­sto­vi­ma...
Svo­je­vre­me­no ste re­kli da vam in­spi­ra­ci­ja do­la­zi i na WC šo­lji, kao za pje­smu „Dva di­na­ra dru­že”. Ko­je je naj­čud­ni­je mje­sto ili tre­nu­tak u va­ma iza­zvao la­vi­nu sti­ho­va i ri­ma?
- Naj­čud­ni­ji tre­nu­tak? Te­ško pi­ta­nje, jer za­i­sta ne­ma pra­vi­la. Gdje god se na­đem, uz me­ne su pa­pir i olov­ka da za­pi­šem ako mi ne­što pad­ne na pa­met. Obič­ni to bu­de no­ću.
Ko­ji hit ste naj­br­že na­pi­sa­li?
- „Po­gle­daj dom svoj an­đe­le”. Šest mje­se­ci mi je tre­ba­lo da se te ri­je­či sklo­pe, a skla­pa­le su se sa­me od se­be. Ta pje­sma je zva­nič­no pro­gla­še­na za naj­bo­lju pje­smu svih vre­me­na.
Vaš mu­zič­ki opus je to­li­ko bo­gat, a sva­ka je pje­sma him­na ro­ken­ro­la, lju­ba­vi, ži­vo­ta, dru­štva, reklo bi se da vam in­spi­ra­ci­je ne manj­ka. Ko je ili šta kriv za to?
- Vje­ru­jem da mi je to bo­gom da­no... Re­la­tiv­no sam ka­sno i ot­krio taj dar. Uve­li­ko sam svi­rao u „Sun­co­kre­ti­ma” kad sam shva­tio da ti tek­so­vi ne va­lja­ju. On­da sma po­čeo ja da ih pi­šem i ta­da shva­tio da je to za­pra­vo po­e­zi­ja...
Za­što ste se raz­i­šli sa Ba­ja­gom? Da li bi ne­što mo­glo opet da vas spo­ji?
- Ba­jaga je sja­jan i ta­len­to­van čo­vjek. Kod nas u gru­pu ne po­sto­ji su­je­ta ta­ko da kad je ne­ko ta­len­to­van si­gur­no će do­ći do iz­ra­ža­ja. Svih pet čla­no­va gru­pe kom­po­nu­ju, a Ba­ja­ga je bio još i je­di­ni čo­vjek ko­ji je mo­gao da na­pi­še i kva­li­te­tan tekst pa mu je zbog to­ga pru­že­na šan­sa. Jed­nog mo­men­ta je do­šlo do za­si­će­no­sti tr­ži­šta Čor­bom, bi­lo nas je pre­vi­še. Ta­da po­koj­ni Raj­ko ni­je mo­gao da svi­ra, a on je Ba­ja­gu do­veo u bend. Iz­ne­na­da smo do­bi­li ozbilj­nu po­nu­du da svi­ra­mo u Grč­koj. Mi smo ga zva­li ali on se ni­je oda­zvao. Mi­ša i Ba­ja­ga su ku­mo­vi. Ba­ja­ga je kom­po­no­vao mu­zi­ku Ri­blje čor­be i ap­so­lut­no sa­ra­đu­je­mo. Ne­ma me­đu na­ma zle kr­vi. Ne is­klju­ču­jem mo­gu­će da po­no­vo sa­ra­đu­je­mo...
Vaš „ve­seo fa­zon”, ka­ko sami re­ko­ste, po­sle­di­ca je sreć­nog lju­bav­nog ži­vo­ta. Ko­li­ko vas je Du­brav­ka pro­mi­je­ni­la.
- Ja­ko mno­go i ve­o­ma sam sre­ćan i za­do­vo­ljan.
Sa.R. - D.T.

U mo­joj ku­ći se naj­vi­še slu­ša Miladin Šo­bić
Pre­slu­ša­li ste mno­go iz­vo­đa­ča to­kom se­ri­ja­la Pin­ko­ve zvi­je­zde. Vi ni­je­ste ocje­nji­va­li scen­ski na­stup, osla­nja­li ste se islju­či­vo na „uvo” i ocje­nji­va­li da li kan­di­dat zna da pje­va. Ipak, ste bi­li bla­gi bez oštrih kri­ti­ka. Ka­ko se va­ma či­ni mu­zič­ka bu­duć­nost re­gi­o­na?
- Ima si­gur­no pu­no mla­dih i ta­len­to­va­nih lju­di. Ali... Ot­kri­ću vam taj­nu - kod nas u ku­ći se naj­če­šće slu­ša Mi­la­din Šo­bić. E ta­kvih auto­ra nam fa­li. Fa­li nam auto­ra kao što je ne­ka mo­ja ge­ne­ra­ci­ja... Ta­len­to­va­nih pje­va­ča - re­pro­duk­ti­va­ca ima mno­go.

No­va zbir­ka uz „Dan” do­la­zi u Cr­nu Go­ru
Na­pi­sa­li ste pje­smu i za Mi­ro­sla­va Ili­ća ko­ju on još ni­je sni­mio. Ima li još ta­kvih pje­sa­ma u fi­o­ka­ma i či­jim?
- Ima ima. Ne znam uop­šte ko­li­ko i ko će ih sni­mi­ti. Ima pje­sa­ma ko­je ću ob­ja­vi­ti vje­ro­vat­no u knji­zi, ali ni­sam sti­gao za ovaj sa­jam. Ma­znu­li su mi u Pa­ri­zu tor­bu u ko­joj su bi­le pje­sa­me i pri­pre­mlje­na knji­ga. Ali ob­na­vljam ih po­la­ko. Vje­ru­jem da ću do na­red­nog saj­ma knji­ga ima­ti zbir­ku za ko­ju uz po­moć „Da­na” mo­že­mo or­ga­ni­zo­va­ti pro­mo­ci­ju za Cr­nu Go­ru.