Na su­đe­nju u Sa­ra­je­vu za mon­stru­o­zno ubi­stvo dje­ča­ka Slo­bo­da­na Sto­ja­no­vi­ća (11) 1992. go­di­ne, pu­tem vi­deo-lin­ka svje­do­čio je u če­tvr­tak za­šti­će­ni svje­dok Tu­ži­la­štva BiH S-1, do­vo­de­ći u di­rekt­nu ve­zu Na­se­ra Ori­ća sa svi­re­pim zlo­či­nom.
– Ubi­la ga, pa ubi­la. Šta će­mo sad. Osta­li su ću­ta­li, jer Na­se­ru ni­ko ni­šta ni­je smio re­ći. Obo­ža­vao je El­fe­tu zbog nje­nih za­slu­ga u ra­tu, ka­zao je S-1.
Svje­dok je iz­no­sio stra­vič­ne de­ta­lje zlo­či­na.
– Dje­čak je bio uda­ljen 10-15 me­ta­ra od Ori­ća i Ki­be­ta. Pri­šla mu je El­fe­ta Ve­se­li i uhva­ti­la ga za gla­vu. Ne­ko je, ka­že, re­kao da će ona na­pra­vi­ti „be­laj“, na šta je Orić od­go­vo­rio „ona ne­ma j… za to“. Sa uda­lje­no­sti od ne­kih osam me­ta­ra vi­dio sam ka­ko El­fe­ta dr­ži di­je­te za gla­vu, uzi­ma nož i go­vo­ri: „Ako sam ja ba­lin­ku­ra, on je čet­nik“, na­kon če­ga mu po­vla­či nož is­pod bra­de.
Is­pod vra­ta je te­kla krv, a ja sam okre­nuo gla­vu i čuo kr­klja­nje, kao da je htio ne­što re­ći. Ona ga je od­gur­nu­la. Ka­da je pao, da­vao je zna­ke ži­vo­ta. Ne­ko je ta­da re­kao da je „tek ta­da go­tov“ – is­pri­čao je „S-1“.
Svje­dok je vi­dio da je El­fe­ta, kad su je na­pa­li za to što je ura­di­la, uze­la „du­gu de­vet­ku“ i pri­slo­ni­la dje­ča­ku na gla­vu, ali da ni­je vi­dio ka­da je pu­ca­la. Ali je, ka­že, ski­nu­la i ba­ci­la kr­va­vu ko­šu­lju i oti­šla da ope­re ru­ke.
– Ni­ko se ni­je na­dao da će to ura­di­ti. Ni­ko je za to ni­je ka­znio, ni Orić, ni Ki­be, is­ta­kao je za­šti­će­ni svje­dok.
Na­sta­vak su­đe­nja El­fe­ti Ve­se­li i Sa­ki­bu Ha­li­lo­vi­ću Ki­be­tu za ovaj je­zi­vi zlo­čin, za­ka­zan je za 19. de­cem­bar. Za­šti­će­ni svje­dok je re­kao da je zbog pri­jet­nji i po­ru­ka ko­je su mu upu­će­ne, i zbog iz­ja­va pro­tiv Ori­ća i dru­gih, sa po­ro­di­com pre­se­ljen iz BiH, kao i da ga je je­dan po­li­ca­jac upo­zo­rio da će ga Orić ubi­ti.
– Na mje­stu zlo­či­na osim Ori­ća bi­li su i Sa­kib Ha­li­lo­vić Ki­be i Zul­fo Tur­su­no­vić. Tog da­na sam to­kom su­ko­ba sa srp­skom voj­skom ra­njen, po­sli­je če­ga su me od­ni­je­li u am­bu­lan­tu u Ka­me­ni­ci gdje je bi­lo zbor­no mje­sto svih je­di­ni­ca. U jed­nom mo­men­tu čuo sam deč­ji glas: „Bje­ži­te, bje­ži­te, evo ba­li­ja, po­bi­će nas sve“.
Svje­dok je iz­ja­vio da je dje­čak imao iz­me­đu 10 i 15 go­di­na. Po­ja­vio se na bi­ci­klu iz prav­ca Glo­đan­skog br­da. Bio je mr­šav, sme­đe ko­se. No­sio je na ko­lje­ni­ma po­ci­je­pa­ne pan­ta­lo­ne i bi­je­lu ma­ji­cu.
Pre­ma op­tu­žni­ci, ona je na naj­svi­re­pi­ji na­čin ubi­la dje­ča­ka, ta­ko što mu je pri­šla s le­đa i za­kla­la ga no­žem. Pre­ma na­vo­di­ma svje­do­ka, Ve­se­li je i mu­či­la za­ro­blje­nog dje­ča­ka, ko­ga je po­zna­va­la iz se­la Do­nja Ka­me­ni­ca, u ko­me su obo­je ži­vje­li. Ve­se­li je mon­stru­o­zni zlo­čin po­či­ni­la sa 32 go­di­ne. Una­ka­že­no ti­je­lo dje­ča­ka Slo­bo­da­na Stan­ko­vi­ća bez odje­će, od­sje­če­nih pr­sti­ju, po­lo­mlje­nih eks­tre­mi­te­ta i na­sil­no iz­va­đe­nih zu­ba pro­na­đe­no je u ma­sov­noj grob­ni­ci u No­vom Se­lu u ju­lu 1993. go­di­ne. Sa­hra­njen je na gro­blju u Dri­nja­či.
El­fe­ta Ve­se­li, zva­na Ho­sov­ka, ro­đe­na je 1960. go­di­ne u Uro­šev­cu na Ko­so­vu, oda­kle se s po­ro­di­com pre­se­li­la u Bo­snu, u Do­nju Ka­me­ni­cu. Tu je ži­vje­la s ocem Rah­ma­nom, šu­ma­rom.
To­kom ra­ta u BiH, pre­ma po­da­ci­ma Cen­tra za is­tra­ži­va­nje rat­nih zlo­či­na, pri­dru­ži­la se je­di­ni­ca­ma Na­se­ra Ori­ća i, pre­ma ne­kim na­vo­di­ma, po­sta­la vjer­ni „ala­hov rat­nik“, do­bro ob­u­čen, te je uče­stvo­va­la u di­ver­zant­skim ak­ci­ja­ma mu­sli­man­skih sna­ga na pod­ruč­ju Pod­ri­nja.
Se­stra Slo­bo­da­na Sto­ja­no­vi­ća, Sla­đa­na Cr­kve­njaš, kao svje­dok na su­đe­nju u Su­du BiH iz­ja­vi­la je da su kom­ši­je mu­sli­ma­ni u vi­še na­vra­ta ka­za­li nje­nom ocu da je „Al­ban­ka El­fe­ta Ve­se­li, ćer­ka šu­ma­ra Rah­ma­na iz se­la”, ubi­la nje­nog bra­ta.
Sla­đa­na je is­pri­ča­la da je sa ro­di­te­lji­ma i bra­tom u ju­lu 1992. go­di­ne iz bez­bjed­no­snih raz­lo­ga oti­šla iz Ka­me­ni­ce u Do­nju Ka­me­ni­cu kod ku­ma Zo­ra­na Mi­lo­še­vi­ća, do­da­ju­ći da se ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je Slo­bo­dan vra­tio po psa Le­si­ja, ko­ji je ostao u nji­ho­voj ku­ći na mu­sli­man­skoj te­ri­to­ri­ji.
– Po­što se ni­je vra­tio, ta­ta je stu­pio u kon­takt sa mu­sli­ma­ni­ma, pre­go­va­rao je s nji­ma me­ga­fo­nom s br­da na br­do. Re­kli su mu da je živ, da je u Tu­zli i da ne bri­ne. Po­sle ne­ko­li­ko da­na ču­li smo da je ubi­jen. Svi su go­vo­ri­li da ga je iz osve­te, zbog smr­ti oca, ubi­la Al­ban­ka iz Vla­se­ni­ce El­fe­ta Ve­se­li – re­kla je Cr­kve­njaš.
Ona je po­tvr­di­la da je sa maj­kom u ju­lu 1993. go­di­ne pri­su­stvo­va­la iden­ti­fi­ka­ci­ji Slo­bo­da­no­vih po­smrt­nih osta­ta­ka u Va­tro­ga­snom do­mu u Zvor­ni­ku.
– Brat je bio na sto­lu, a po­red nje­ga se na­la­zio pla­vi man­til. Lo­ba­nja je bi­la odvo­je­na od ti­je­la i na njoj se na­la­zi­la ru­pa. Ti­je­lo je bi­lo u fa­zi ras­pa­da­nja, ali vid­no ra­sje­če­no i una­ka­že­no – opi­sa­la je Sla­đa­na, ko­ja je ta­da bi­la uče­ni­ca osmog raz­re­da osnov­ne ško­le.
Svje­dok Tu­ži­la­štva BiH Vi­to­mir To­mić je u su­du BiH kra­jem ok­to­bra re­kao da mu je vi­še mu­sli­man­skih za­ro­blje­ni­ka po­tvr­di­lo da je dje­ča­ka mu­či­la i ubi­la El­fe­ta Ve­se­li.
– Pr­vi ci­vil mi je re­kao da je El­fe­ta Ve­se­li ma­sa­kri­ra­la di­je­te, da ga je mu­či­la, tje­ra­la ga da is­ko­pa grob, da ga je ubi­la i za­ko­pa­la. Dru­gi je re­kao da je to uči­ni­la že­na, ali da joj ne zna ime. Ni­sam mo­gao da vje­ru­jem da je ta­ko ne­što mo­gla uči­ni­ti že­na, ko­ja je ima­la neo­bič­no ime, zbog maj­čin­skog in­stink­ta. Na­kon istih sa­zna­nja i od dru­gih za­ro­blje­ni­ka, shva­tio sam da je to ona stvar­no i uči­ni­la – iz­ja­vio je To­mić.


Ko­jić: Sa­mo naj­o­štri­ja ka­zna bi­la bi pra­ved­na

Mi­o­drag Ko­jić, di­rek­tor Re­pu­blič­kog cen­tra za is­tra­ži­va­nje ra­ta i rat­nih zlo­či­na RS, is­ta­kao je za Blic.rs da bi za ovaj mon­stru­o­zni zlo­čin nad ne­vi­nim dje­te­tom, o če­mu svje­do­či i iz­vje­štaj pa­ta­lo­ga, sa­mo naj­o­štri­ja ka­zna bi­la pri­hva­tlji­va.
– Iz­gu­bi­li smo po­vje­re­nje u pra­vo­su­đe BiH ka­da su u pi­ta­nju slu­ča­je­vi zlo­či­na nad srp­skim sta­nov­ni­štvom. Či­nje­ni­ca je da i u ovom slu­ča­ju svje­do­ci mi­je­nja­ju is­kaz, što bi mo­glo da uti­če pre­su­du. Zbog to­ga sma­tram da tre­ba po­kre­nu­ti kri­vič­ni po­stu­pak pro­tiv svje­do­ka ko­ji da­ju la­žne is­ka­ze, ka­ko bi se ko­nač­no sta­lo na­kraj to­me – is­ta­kao je Ko­jić.
On do­da­je ka­ko je pre­ma svje­do­če­nji­ma Ve­se­li bi­la u je­di­ni­ci tzv. Ar­mi­je BiH, nad ko­jom je, kao i svim dru­gim na pod­ruč­ju Pod­ri­nje „ve­drio i obla­čio” Na­ser Orić.