Uče­stvo­va­ti u omla­din­skim rad­nim ak­ci­ja­ma u Sa­ve­znoj Fe­de­ra­tiv­noj Re­pu­bli­ci Ju­go­sla­vi­ji (SFRJ) bi­la je čast i pri­vi­le­gi­ja, a mla­di su se međusobno tak­mi­či­li ko će bi­ti ak­tiv­ni­ji i ko će svo­jim ra­dom i za­la­ga­njem vi­še do­pri­ni­je­ti iz­grad­nji i ob­no­vi dr­ža­ve, pri­ča­ju ne­ka­da­šnji ak­ci­ja­ši, sa­go­vor­ni­ci „Da­na”. Po­ja­šnja­va­ju i da su se na ru­še­vi­na­ma dr­ža­ve i no­vim gra­di­li­šti­ma ro­di­la i mno­go­broj­na do­ži­vot­na pri­ja­telj­stva i kum­stva, ali i lju­ba­vi.
U su­sret 1. apri­lu, ko­ji se u do­ba SFRJ sla­vio kao Dan omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja, ne­ka­da­šnji cr­no­gor­ski ak­ci­ja­ši se pri­sje­ća­ju da su gra­do­vi Cr­ne Go­re bi­li ra­sad­ni­ci bri­ga­di­ra. U ak­ci­ja­ma su jed­na­ki bi­li mu­škar­ci i že­ne, a grup­ni rad, lo­pa­te i če­kić bi­li su pri­vi­le­gi­ja i mno­gi­ma su kr­či­li put ka gra­đe­nju sop­stve­nih po­li­tič­kih ka­ri­je­ra. Po­vo­dom ovog da­na su se u do­ba SFRJ u fa­bri­ka­ma, pred­u­ze­ći­ma, ško­la­ma i fa­kul­te­ti­ma or­ga­ni­zo­va­le broj­ne sve­ča­no­sti, gdje su mla­di ure­đi­va­li pro­sto­re, sa­di­li dr­ve­će, ori­la se bri­ga­dir­ska pje­sma, vi­jo­ri­le za­sta­ve.
Nik­ši­ća­nin Va­so R. Nik­če­vić za­ga­zio je u de­se­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta, ali se još ži­vo sje­ća vre­me­na s po­lo­vi­ne pro­šlog vi­je­ka ka­da je sa sto­ti­na­ma svo­jih su­gra­đa­na uče­stvo­vao na omla­din­skim rad­nim ak­ci­ja­ma. Omla­din­ci Cr­ne Go­re su 1947. go­di­ne za­po­če­li iz­grad­nju pru­ge Nik­šić–Ti­to­grad, a Nik­če­vić je u ovoj ak­ci­ji dva mje­se­ca bio ko­man­dir če­te.
– Od­re­đe­ni smo da za pru­gu na­pra­vi­mo pri­laz tu­ne­lu Bu­doš. Sve smo ra­di­li ruč­no. Ja sam kao ko­man­dir če­te gu­rao dr­ve­na ko­li­ca i bio jed­nak sa svim osta­lim. Ni­šta nam ni­je bi­lo te­ško, ko­pa­li smo kram­pa­ma i lo­pa­ta­ma, jed­na­ko i mom­ci i dje­voj­ke. Sreć­ni smo bi­li ka­da bi even­tu­al­no jed­nom ne­djelj­no do­ve­zli bul­do­žer da ma­lo raz­gr­ne ze­mlju i ka­me­nje. Ra­di­lo se po voj­nič­kim pro­pi­si­ma – usta­ja­nje čim gra­ne sun­ce, a on­da rad po osam sa­ti dnev­no. Ima­li smo tri obro­ka, spa­va­li u dr­ve­nim ba­ra­ka­ma, a uve­če se uz lo­gor­sku va­tru dru­ži­li kao da tog da­na ni­je­smo ni­šta ra­di­li – pri­sje­ća se Nik­če­vić.
Ka­ko je is­pri­čao, omla­din­ce tog vre­me­na ni­ko ni­je mo­rao da tje­ra da se pri­klju­če rad­nim ak­ci­ja­ma, već je sve bi­lo na do­bro­volj­noj osno­vi. Uve­če bi nad­zor­ni­ci či­ta­li re­zul­ta­te sva­ke če­te po­na­o­sob, a nje­go­va je 15 da­na uza­stop­no bi­la naj­bo­lja u bri­ga­di. Ža­li što se ni­ka­da vi­še ne­će po­no­vi­ti ta vre­me­na, i što da­na­šnja omla­di­na ne­ma osje­ćaj da se uklju­ču­je u bi­lo ka­kav do­bro­volj­ni rad.
– Vr­lo te­ško bi­smo da­nas mo­gli ak­ti­vi­ra­ti na­šu omla­di­nu da ta­ko ne­što ra­di jer se od po­čet­ka ni­je­smo an­ga­žo­va­li da u nji­ma pro­bu­di­mo taj duh, pro­pu­sti­li smo za to nji­ho­ve ključ­ne go­di­ne. Mi smo se u to vri­je­me tak­mi­či­li ko će bi­ti vi­še ak­ti­van, ko­ji će omla­din­ski od­red vi­še do­pri­ni­je­ti iz­grad­nji raz­ru­še­ne nam do­mo­vi­ne, na stva­ra­nju bo­ljih uslo­va za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je i sve to bez pa­re i di­na­ra. Za­dat­ke ni­je­smo od­bi­ja­li, a sje­ćam se da sam u to vri­je­me po pet-šest sa­ti pri­su­stvo­vao ra­znim par­tij­skim sa­stan­ci­ma, pa on­da iz Nik­ši­ća pre­đem pje­ške po 15 ki­lo­me­ta­ra do ku­će u Kun­ku – na­gla­sio je Nik­če­vić, ko­ji je tri­put pro­gla­ša­van za udar­ni­ka.
Omla­din­ci iz Cr­ne Go­re, ali iz broj­nih dru­gih kra­je­va Ju­go­sla­vi­je, pru­gu Nik­šić–Ti­to­grad za­vr­ši­li su za pet­na­est mje­se­ci.
Za Nik­ši­ća­ni­ma ni­je­su za­o­sta­ja­li ni Bje­lo­polj­ci, či­ja je slav­na omla­din­ska rad­na bri­ga­da „Ri­fat Bur­džo­vić Tr­šo” uče­stvo­va­la u ak­ci­ja­ma ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je i pro­no­si­la sla­vu ne sa­mo gra­da, već či­ta­ve Cr­ne Go­re i bi­la me­đu naj­bo­lji­ma u ta­da ve­li­koj dr­ža­vi.
Je­dan od onih ko­ji je bio u nje­nom sa­sta­vu, uče­stvu­ju­ći na tri rad­ne ak­ci­je, na ko­ji­ma je uvi­jek bio udar­nik i za to do­bi­jao pri­zna­nja i znač­ke je­ste Bo­go­ljub Pe­ko­vić (59), zva­ni Pe­ko, ko­ji da­nas ži­vi sa 100 eura in­va­lid­ske na­do­kan­de. Pe­ko­vić se sa sje­tom pri­sje­ća, ka­ko ka­že, naj­ljep­ših i naj­sreć­ni­jih da­na u svom ži­vo­tu.
– Ob­u­zme me ra­dost kad god po­mi­slim ka­ko nam je bi­lo na tim rad­nim ak­ci­ja­ma. I to vri­je­me ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Ste­kao sam mno­go pri­ja­te­lja ši­rom Ju­ge i pu­no ži­vot­nog is­ku­stva – ka­že Pe­ko­vić.
Na pr­vu rad­nu ak­ci­ju, ka­ko po­ja­šnja­va, oti­šao je na na­go­vor sa­da po­koj­ne maj­ke Da­ni­ce, ko­ja je i sa­ma bi­la uče­snik u iz­grad­nji že­lje­znič­ke pru­ge Ti­to­grad – Nik­šić.
– Pr­va mo­ja rad­na ak­ci­ja bi­la je 1981. go­di­ne, u sa­sta­vu bri­ga­de na­še bje­lo­polj­ske ,,Tr­šo” gdje je bi­lo se­da­ma­de­se­tak ak­ci­ja­ša, a ra­di­li smo na iz­grad­nji vo­do­vo­da Pod­ri­nje – Ko­lu­ba­ra. Ta na­ša bri­ga­da je naj­bo­lja bri­ga­da svih vre­me­na i svi smo do­bi­li udar­nič­ke znač­ke. Ži­vje­li kao jed­na po­ro­di­ca. Ka­sni­je su se mno­gi oku­mi­li i osta­li do­ži­vot­ni dru­go­vi – is­ti­če Pe­ko­vić.
Nje­go­vo dru­go uče­šće bi­lo je u Gor­njoj Sa­ni­ci kod Klju­ča, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ta­ko­đe na iz­grad­nji vo­do­vo­da.
Tre­će uče­šće, ka­ko se ka­sni­je is­po­sta­vi­lo i po­sled­nje, bi­lo je na Fru­škoj go­ri. Pri­sje­ća se da je na ruč­ku sje­dio po­red ta­da­šnje pred­sjed­ni­ce Vla­de Ju­go­sla­vi­je Mil­ke Pla­ninc, ko­ja im je do­šla u po­sje­tu.
– Ak­ci­je su bi­le pre­li­je­pe. Vla­da­li su brat­stvo i je­din­stvo, slo­ga i lju­bav. Stva­ra­le se lju­ba­vi ko­je su ka­sni­je kru­ni­sa­ne bra­kom, a pri­ja­telj­stva i dru­gar­stva osta­la za či­tav ži­vot – na­vo­di on.
Mi­li­vo­je Mi­kan Drob­njak (61) uče­snik je tri rad­ne ak­ci­je, a na dru­goj je imao čast da bu­de ko­man­dant na­da­le­ko ču­ve­ne bje­lo­polj­ske bri­ga­de ,,Ri­fat Bur­džo­vić Tr­šo”, kad su gra­di­li vo­do­vod i ka­na­li­za­ci­ju u ta­da­šnjem Ti­to­vom Uži­cu i oko­li­ni, 1980. go­di­ne na ORA Ka­di­nja­ča.
– Pr­vi put sam bio na ORA Ko­za­ra 1977, kao stu­dent Eko­nom­skog fa­kul­te­ta u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du i član bri­ga­de ,,Velj­ko Vla­ho­vić”. To su za me­ne ne­za­bo­rav­ni da­ni. Sje­ćam se tri da­na je sa na­ma bi­la gru­pa ču­ve­na „Bi­je­lo dug­me”. Tre­ći put sam bio u sa­sta­vu bri­ga­de ko­ja se opet zva­la ,,Velj­ko Vla­ho­vić” a bi­la je sa­sta­vlje­na od bri­ga­di­ra iz či­ta­ve Cr­ne Go­re. Bi­li smo na ORA Ku­mro­vec, 1983. go­di­ne – sje­ća se Drob­njak.
Drob­njak je bio udar­nik sva tri pu­ta, a naj­vi­še se sje­ća brat­skog dru­že­nja.
– Ni­je to bi­lo la­ko. Mo­ra­lo se kr­va­vo ra­di­ti. Bio je to že­stok rad. Mo­ra­le su se nor­me do­sti­za­ti, i mje­ri­li su se svi re­zul­ta­ti. Bi­la je to pra­va mla­dost – us­tvr­dio je Drob­njak.
Ka­že da je Bi­je­lo Po­lje bi­lo pra­vi ra­sa­da­nik bri­ga­di­ra, i da je uvi­jek bi­lo pu­no vi­še za­in­te­re­so­va­nih da idu na rad­ne ak­ci­je zbog če­ga se mo­ra­la praviti pra­va se­lek­ci­ja.
– Ve­li­ki do­pri­nos rad­ne ak­ci­je su da­le vas­pi­ta­nju mla­đih ge­ne­ra­ci­ja. U to­me je nji­hov ne­mjer­ljiv do­pri­nos. Da­nas su tu mo­bil­ni te­le­fo­ni, kom­pju­ter, fej­sbuk i slič­no. Bo­lje bi bi­lo da se po­no­vo ne­što slič­no or­ga­ni­zu­je – po­ru­ču­je Drob­njak.
Ne­ka­da­šnji ak­ci­jaš Ra­do­ji­ca Ra­do­je­vić (58) uče­stvo­vao je u 14 sa­ve­znih rad­nih ak­ci­ja, a do­bit­nik je 13 udar­nič­kih zna­ča­ka. Ob­ja­šnja­va da su pr­ve omla­din­ske rad­ne ak­ci­je or­ga­ni­zo­va­ne još 1946. go­di­ne pri­li­kom iz­grad­nje pru­ge Brč­ko–Ba­no­vi­ći, dok su na­red­ne go­di­ne mla­di SFRJ gra­di­li pru­ge Ša­mac–Sa­ra­je­vo, Ti­to­grad–Nik­šić... Svo­jim ru­ka­ma i mi­ši­ći­ma, ka­ko ka­že, iz­gra­di­li su Ju­go­sla­vi­ju.
– Ra­di­lo se udar­nič­ki od 6 uju­tro do 12 sa­ti, a na­kon to­ga bri­ga­di­ri su ima­li po­sli­je­po­dnev­ni od­mor, za­bav­ni pro­i­gram, sport­ske ak­tiv­no­sti, tak­mi­če­nja i po­li­tič­ko obra­zo­va­nje. Na ne­kim ak­ci­ja­ma or­ga­ni­zo­va­ni su kur­se­vi, a bi­lo je mo­gu­će do­bi­ti i vo­zač­ku do­zvo­lu. Na rad­nim ak­ci­ja­ma se ra­di­lo, ali su se mla­di lju­di, isto­vre­me­no pri­pre­ma­li za dru­štve­ni an­ga­žman. Naj­bo­lji su se upo­zna­va­li, skla­pa­li pri­ja­telj­stva, čak i bra­ko­ve – sje­ća se Ra­do­je­vić.
Na­vo­di da su ge­ne­ra­ci­je ak­ci­ja­ša po­ve­zi­va­li za­jed­ni­štvo, dru­gar­stvo i po­nos, što, ka­ko ka­že, ima­ju čast pred­sta­vlja­ti svoj grad, re­pu­bli­ku i što su za so­bom osta­vlja­li ki­lo­me­tre iz­gra­đe­nih auto­pu­te­va, že­lje­znič­kih pru­ga, na­si­pa i na de­se­ti­ne hi­lja­da no­vih sad­ni­ca. U po­šu­mlja­va­nje go­le­ti oko Pod­go­ri­ce, ta­ko­zva­ne Ti­to­ve šu­me, 80-ih go­di­na, sje­ća se Ra­do­je­vić, ta­da­šnji ko­man­dant gra­di­li­šta, bi­la je is­pu­nje­na rad­nim za­da­ci­ma ko­je su mo­ra­le bi­ti is­pu­nje­ne. U ru­ko­vod­stvu ove omla­din­ske ak­ci­je bio je sa­da­šnji pred­sjed­nik Vla­de Mi­lo Đu­ka­no­vić.
EKI­PA „DA­NA”


Po­la­žu cvi­je­će

Po­vo­dom Da­na omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja, pred­stav­ni­ci Udru­že­nja biv­ših ak­ci­ja­ša Cr­ne Go­re po­lo­ži­će cvi­je­će na bi­stu Bu­da To­mo­vi­ća, is­pred Kul­tur­no–in­for­ma­tiv­nog cen­tra ko­ji no­si nje­go­vo ime. Ka­ko je ka­zao Mi­loš Mi­lić, cvi­je­će će po­lo­ži­ti u znak po­što­va­nja i sje­ća­nja na na­rod­nog he­ro­ja Bu­da To­mo­vi­ća (1914-1942), pr­vog pred­sjed­ni­ka Cr­no­gor­ske na­rod­ne omla­di­ne.
Vijence će položiti i delegacija akcijaša veterana i predstavnici mojkovačke samouprave u Vrlostupu.


Na rad­noj ak­ci­ji upo­znao su­pru­gu

Ba­ra­nin Zo­ran Ća­lo­vić, uče­snik de­set omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja, ka­že da se još uvi­jek sa za­do­volj­stvom sje­ća umo­ra na­kon po­vrat­ka sa gra­di­li­šta, žu­lje­va, bu­đe­nja u če­ti­ri uju­tro i voj­nič­kog pa­su­lja ko­ji vi­še ni­ka­da ni­je imao ta­kav ukus. Po­vo­dom 1. apri­la, Da­na ORA, is­ti­če da se ne mo­že na­ći ni­je­dan ak­ci­jaš ko­ji sa po­što­va­njem na ču­va uspo­me­ne na da­ne pro­ve­de­ne na gra­di­li­šti­ma ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je.
– Bio sam na de­set rad­nih ak­ci­ja, ali sam do­bio 11 udar­nič­kih zna­ča­ka. Uvi­jek sam na svim ak­ci­ja­ma bio pred­sjed­nik ko­mi­si­je za sport. Naj­vi­še uspje­ha ima­li smo u fud­ba­lu, to su ve­ći­nom bi­li fud­ba­le­ri iz Slo­ge ili Mor­na­ra, a in­te­re­sant­no je da je sa na­ma na ak­ci­ji u Sa­ra­je­vu bio fud­bal­ska le­gen­da Slo­bo­dan Ma­ro­vić. On je bio ta­da pi­o­nir, ali je bio u eki­pi sa na­ma sta­ri­ji­ma. Igra­li smo na Ko­za­ri kao re­pre­zen­ta­ci­ja i bi­li smo pr­va­ci. Ak­ci­o­nar­ski rad je bio do­bar za sve nas. Mi smo ra­di­li i ta­mo gdje ba­ger ni­je mo­gao da ide. Na de­set tih rad­nih ak­ci­ja mo­ja bri­ga­da je na de­vet bi­la naj­bo­lja, i do­bi­la je pla­ke­tu „Velj­ko Vla­ho­vić”. To je me­ni i svi­ma na­ma bi­la ve­li­ka čast – ka­že on.
On na­vo­di da je 1983. u Tu­zli upo­znao svo­ju su­pru­gu Lju­bi­cu, ko­ja je ta­ko­đe bi­la ak­ci­jaš sa slo­ven­skom bri­ga­dom.
– Te go­di­ne se u Tu­zli for­mi­ra­la „Brat­ska bri­ga­da” od če­ti­ri gra­da. Ta­ko smo ja i že­na ‘84. go­di­ne na Pe­šte­ru bi­li za­jed­no, ma­da još uvi­jek ni­je­smo bi­li vjen­ča­ni – ka­že Zo­ran.
c