Ve­li­ki broj neo­že­nje­nih na pod­ruč­ju bje­lo­polj­ske op­šti­ne, po­seb­no u Vra­ne­škoj do­li­ni iz go­di­ne u go­di­nu je sve evi­dent­ni­ji pro­blem na sje­ve­ru dr­ža­ve. Sko­ro hi­lja­du i po ne­že­nja ži­vi na pro­sto­ru od Sli­je­pač Mo­sta, pa da­lje uz­vod­no uz Lju­bo­vi­ću. Bi­je­la ku­ga vla­da u se­li­ma Pa­pe, To­ma­še­vo, Vran­šti­ca, Li­je­ska, So­ko­lac, Pi­sa­na je­la, Po­trk, Pa­vi­no Po­lje, Grab, Go­ri­ce, Sto­žer, Ver­ga­še­vi­će, Ki­ča­vu... Eko­nom­ska kri­za, mi­gra­ci­je i ne­volj­nost dje­vo­ja­ka da uda­jom osta­ju na se­o­skom pod­ruč­ju uslo­vi­li su da se­la ima­ju sa­mo sta­rač­ka do­ma­ćin­stva i ne­že­nje.
Od po­mo­ći ni­je bi­la ni či­nje­ni­ca što je iz­gra­đe­na mo­der­na dža­da, tra­sa re­gi­o­nal­nog pu­ta od Sli­je­pač Mo­sta, pre­ko To­ma­še­va i Pa­vi­nog Po­lja, pre­ko Go­ri­ca, do Cr­kvi­ca i Kov­tre­na, ko­ja je ovo pod­ruč­je uči­ni­la pri­stu­pač­ni­jim, a ni to što se uve­li­ko gra­di da­lje pre­ko Vru­lje, pre­ma plje­valj­skoj op­šti­ni.
Pre­ma ri­je­či­ma Ve­ska Go­gi­ća, pred­sjed­ni­ka Mje­sne za­jed­ni­ce To­ma­še­vo, ovaj pro­blem ne da se ne rje­ša­va, već se iz go­di­ne u go­di­nu pro­du­blju­je.
– Sa­mo u Vra­ne­škoj do­li­ni ima­mo bli­zu 1.500 ne­že­nja, od ko­jih su po­lo­vi­na sta­ri­ji od 40 go­di­na. Na pod­ruč­ju Mje­sne za­jed­ni­ce Pa­vi­no Po­lje re­gi­stro­va­no je oko 400 ne­že­nja. Ne­što je bo­lje, iako ne za po­hva­lu, u To­ma­še­vu. O uda­lje­ni­jim se­li­ma ne tre­ba ni pri­ča­ti. Što da­lje uz ove vr­le­ti, mo­ma­ka je sve vi­še... A sko­ro da se ni iz jed­nog do­ma­ćin­stva ovih vri­jed­nih gor­šta­ka ne ču­je deč­ji plač – is­ti­če Go­gić.
Si­tu­a­ci­ja ni­je mno­go bo­lja ni u osta­lim dje­lo­vi­ma op­šti­ne, pa ni oni­ma ko­ja pri­pa­da­ju rav­ni­čar­skom di­je­lu – Stroj­ta­ni­ci, Njeg­nje­vu, Gu­bav­ču i da­lje pre­ma Bi­stri­ci, jed­noj od naj­ve­ćih mje­snih za­jed­ni­ca. U se­li­ma pre­ma gra­nič­nom pre­la­zu sa Sr­bi­jom ima pe­de­se­tak sta­ri­jih ne­že­nja. Iako su i ova se­la bli­zu gra­da, sa re­la­tiv­no do­brim uslo­vi­ma, mom­ci ni­ka­ko ne uspi­je­va­ju da sta­nu pred ma­ti­ča­ra.
O to­me da su svad­be ri­jet­kost u bje­lo­polj­skim se­li­ma, i da se deč­ji plač go­to­vo ne ču­je, naj­bo­lje svje­do­če zva­nič­ni po­da­ci u ko­ji­ma se vi­di da su broj vjen­ča­nja i upis đa­ka pr­va­ka u ško­lu u dra­stič­nom pa­du.
– U se­lu je sve je ma­nje sklo­plje­nih bra­ko­va. U se­o­skim ško­la­ma se u od­no­su na ra­ni­ji pe­ri­od broj đa­ka sma­njio za ne­ko­li­ko pu­ta. Sa­mo u Pa­vi­nom Po­lju, u ma­tič­noj ško­li ,,Mi­lo­van Je­lić”, na­sta­vu je svo­je­vre­me­no po­ha­đa­lo sko­ro hi­lja­du đa­ka. Da­nas ih je je­dva 150. Ima­mo i pod­ruč­no odje­lje­nje u Sto­že­ru, u ko­jem je od pre­ko 150 uče­ni­ka ne ta­ko dav­no da­nas tek njih ne­ko­li­ko – pri­sje­ća se Lu­ka Pe­ru­ni­čić iz se­la Grab.
Na­gla­ša­va da je je­dan od glav­nih uzro­ka za ova­ko sta­nje te­ška eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja. U se­li­ma su uglav­nom sta­rač­ka do­ma­ćin­stva i ne­že­nje.
Ta­di­ša Le­ko­vić iz Le­ko­vi­ne ka­že da je te­ško po­sma­tra­ti ka­ko se se­la ga­se, a mom­ci ne že­ne.
– Do­bro su ura­di­li oni ko­ji su ugra­bi­li da odu u grad ili ino­stran­stvo. Ko ni­je, ča­mu­je ov­dje. Ipak, naj­go­re je za one ko­ji ne­će da za­sni­va­ju po­ro­di­ce... Star­ci ho­će unu­čad, igru i dječ­ju gra­ju u do­mu. Ali ko njih slu­ša. Mom­ci ne­će pa ne­će da se že­ne. Ka­žu: ne­će dje­voj­ke u se­lo – po­ja­šnja­va Le­ko­vić.
Mi­lo­van No­vo­vić