Tiv­ća­nin Ivan Pan­to­vić pr­vi je stu­dent iz Cr­ne Go­re ko­ji za­vr­ša­va ču­ve­ni Fa­kul­tet za avi­ja­ti­ča­re u Daj­to­ni na Flo­ri­di. Upr­kos to­me što je do­bar stu­dent, Vla­da ni­je po­dr­ža­la mla­dog Iva­na iako joj se on obra­ćao za sti­pen­di­ju jer je ško­lo­va­nje na tom pre­sti­žnom fa­kul­te­tu sku­po. Pomoć za školovanje nije dobio ni od Montenegroerlajnza, iako im se obraćao i bio spre­man da za­uz­vrat pet go­di­na le­ti za njih ka­ko bih ot­pla­tio fi­nan­sij­sku po­dr­šku.
Do za­vr­šet­ka ško­lo­va­nja Iva­nu je još osta­lo ma­nje od go­di­nu, a porodici je sve te­že da fi­nan­si­ra ško­lo­va­nje.
– Fa­kul­tet je ve­o­ma skup, a le­tje­nje još sku­plje. Ni da­lje ne­mam ni­ka­kvu sti­pen­di­ju. Se­bi sam čak dao za­da­tak da sva­ke sed­mi­ce apli­ci­ram za po jed­nu ame­rič­ku sti­pen­di­ju, iako ni­je­su ve­li­ke. Ubr­zo sam shva­tio da su te sti­pen­di­je sa­mo za Ame­ri­kan­ce. Imam do­bar pro­sjek, iz­nad 3,5 od mo­gu­ćih 4, imao sam i po­hva­le od de­ka­na. Mi­slio sam da će mi to po­mo­ći. Vla­di Cr­ne Go­re sam slao mej­lo­ve, svim mi­ni­stri­ma, mo­lio ih da mi ne­ka­ko fi­nan­sij­ski olak­ša­ju ško­lo­va­nje. Ni­je­sam ni­kad do­bio ni­ka­kav od­go­vor od njih. Kao ni od Mon­te­ne­gro­er­laj­nza, iako sam bio spre­man da za­uz­vrat pet go­di­na le­tim za njih ka­ko bih ot­pla­tio fi­nan­sij­sku po­dr­šku. Ro­di­te­lji me fi­nan­si­ra­ju. Na­dam se da će us­pje­ti da okon­čam stu­di­je za go­di­nu i na­po­kon ostva­rim svoj ži­vot­ni san – ka­že bu­du­ći pi­lot, pr­vi iz Cr­ne Go­re ko­ji će ste­ći di­plo­mu „Har­var­da na ne­bu“.
Pan­to­vić u raz­go­vo­ru za „Dan” ka­že da je kao di­je­te imao san i že­lju da po­sta­ne pi­lot.
– Mo­žda što sam se ro­dio po­red ti­vat­skog aero­dro­ma pa sam stal­no gle­dao avi­o­ne. Sa 12-13 go­di­na već sam od­lu­čio da že­lim sa­mo to da ra­dim i ni­šta dru­go u ži­vo­tu. Na­kon sred­nje ško­le u Tiv­tu, upi­sao sam pi­lot­sku aka­de­mi­ju u Vr­šcu. Po­ro­dič­ni pri­ja­telj ko­ji le­ti za „Alja­ska Er­lajnz“ po­sa­vje­to­vao me je da je naj­bo­lje što mo­gu da ura­dim da do­bi­jem pri­vat­nu le­tač­ku li­cen­cu i od­lu­čim da li sam za­i­sta za tu pro­fe­si­ju. Pre­po­ru­čio mi je „Em­bry-Rid­dle Aero­na­u­ti­cal Uni­ver­sity“, je­dan od ri­jet­kih uni­ver­zi­te­ta ko­ji nu­di pro­gram baš za smjer ko­ji sam že­lio. Re­kao mi je da je to naj­bo­lja le­tač­ka ško­la na svi­je­tu, ako mo­gu da je pri­u­šte mo­ji ro­di­te­lji. Uvje­rio sam se od pr­vog da­na za­što taj fa­kul­tet zo­vu „Har­vard na ne­bu“ i za­što se sma­tra naj­bo­ljim fa­kul­te­tom na svi­je­tu za pi­lo­te i in­že­nje­re avi­ja­ci­je – is­pri­čao je u raz­go­vo­ru za „Dan” Pan­to­vić.
On ka­že da će po za­vr­še­noj ško­li mo­ći da bi­ra šta že­li da ra­di. Nje­go­va že­lja je ipak da le­ti.
– Že­lja mi je da le­tim ili da bu­dem in­že­njer u kok­pi­tu. San mi je da upra­vljam jed­nim od naj­ve­ćih avi­o­na „Bo­e­ing 747“ ili „Air­bus 380“. U Daj­to­ni se od pr­vog da­na uči le­tje­nje. Tek što sam se smje­stio, pr­vog da­na su mi do­di­je­li­li in­struk­to­ra ko­ji mi je po­zvao i re­kao: „Sju­tra le­ti­mo.“ I to je to, sa­mo sam uzeo svo­je slu­ša­li­ce. Na „flight deck-u“ če­ki­ra­mo let, sa in­struk­to­rom is­pu­nim plan, po­gle­da­mo me­teo iz­vje­štaj i le­ti­mo. Je­dan od naj­za­ni­mlji­vi­jih le­to­va ko­ji sam imao jeste onaj sa si­mu­li­ra­nim kva­rom jed­nog mo­to­ra – ob­ja­šnja­va Ivan.
Za­ni­mlji­vo je da je ško­la smje­šte­na na sve­ga ki­lo­me­tar od ču­ve­ne tr­kač­ke sta­ze Dajtone, pa stu­den­ti, pre­ma Iva­no­vim ri­je­či­ma, če­sto sa pro­zo­ra pra­te NA­SCAR i osta­le tr­ke.
On is­ti­če da upr­kos broj­nim mej­lo­vi­ma ko­je je slao Vla­di i na­ci­o­nal­noj avio-kom­pa­ni­ji ni­ko ni­je imao slu­ha da mu da sti­pen­di­ju iako je iz­ra­zio že­lju da ka­ri­je­ru li­nij­skog pi­lo­ta poč­ne u svo­joj ze­mlji.
Ž.K.


Zo­vu ga „Mon­te­ne­gro”

Ivan Pan­to­vić ka­že da je on je­di­ni stu­dent u Daj­to­ni iz Cr­ne Go­re.
– Ka­da sam do­šao, pro­fe­so­ri su mi re­kli da ni­kad ni­je­su ima­li stu­den­ta iz Cr­ne Go­re. Imao sam i pre­zen­ta­ci­je gdje su in­si­sti­ra­li da pred­sta­vim svo­ju dr­ža­vu. To sam ra­dio sko­ro sva­ko­dnev­no, bi­lo im je za­ni­mlji­vo. Ne­ki pro­fe­so­ri me čak i zo­vu „Mon­te­ne­gro“. Od po­ne­djelj­ka do pet­ka že­sto­ko uči­mo i ra­di­mo, a vi­kend je za iz­la­zak u grad ili po­sje­te su­sjed­nim gra­do­vi­ma Ma­ja­mi­ju i Or­lan­du. Sa pri­ja­te­ljem sam avi­o­nom ob­i­šao ci­je­lu Is­toč­nu oba­lu – is­ta­kao je Pan­to­vić.