Di­rek­to­ri­ca Cen­tra za za­šti­tu po­tro­ša­ča Ol­ga Nik­če­vić na­ja­vi­la je da će ta NVO od je­se­ni kre­nu­ti da ra­di na kon­tro­li kva­li­te­ta hra­ne.
– Od­lu­či­će­mo se za kon­tro­lu ne­ko­li­ko pro­iz­vo­da, jer je u pr­vom re­du ne­mo­gu­će sve kon­tr­o­li­sa­ti,uosta­lom, pri­lič­no je i sku­po, a dru­go, kod nas mno­go to­ga i ne mo­že da se kon­tro­li­še, jer ne­ma­mo la­bo­ra­to­ri­je za kon­tr­o­lu – ka­za­la je ona.
Po nje­nim ri­je­či­ma, ka­da su u pi­ta­nju pri­go­vo­ri po­tro­ša­ča, vr­sta pri­go­vo­ra se ne raz­li­ku­je zna­čaj­no u od­no­su na pret­hod­ni pe­ri­od.
– Ra­di se o pot­pu­no istom obra­scu ka­da su u pi­ta­nju Elek­tro­pri­vre­da, te­le­ko­mu­ni­ka­ci­o­ne kom­pa­ni­je i Vo­do­vod i o is­toj vr­sti mo­no­pol­skog po­na­ša­nja, iako u obla­sti te­le­ko­mu­ni­ka­ci­ja ne po­sto­ji ap­so­lut­ni mo­no­po­li­sta kao u slu­ča­ju EPCG i Vo­do­vo­da. Me­đu­tim, po­na­ša­ju se iden­tič­no, kao da su po­di­je­li­li tr­ži­šte. Ta­ko ima­mo si­tu­a­ci­ju da se, od­mah na­kon ku­po­vi­ne, po­kva­ri te­le­fon, a po­tro­ša­ča ša­lju kod ser­vi­se­ra, što je ne­vje­ro­vat­no, jer ako je ku­pljen no­vi te­le­fon, po­tro­šač ima pra­vo na za­mje­nu pro­iz­vo­da ko­ji je ku­pio, na po­vra­ćaj nov­ca, ili da pri­sta­ne na ser­vis, ali uz od­re­đe­ni po­pust na ci­je­nu. Me­đu­tim, u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma ra­di se o mal­tre­ti­ra­nju po­tro­ša­ča, sa ci­ljem da pro­dav­ci iz­bjeg­nu svo­ju od­go­vor­nost – ka­za­la je ona.
Nik­če­vić je uka­za­la i na pro­ble­me ko­je gra­đa­ni ima­ju sa Vo­do­vo­dom.
– I u Vo­do­vo­du su vi­dje­li ka­ko se po­na­ša EPCG, pa pro­to­ko­li­ma oba­ve­zu­ju po­tro­ša­ča da pla­ća dug u ra­ta­ma. Sve bi to bi­lo u re­du kad se kroz to vr­lo če­sto ne bi pro­vla­čio ucje­nji­vač­ki ton u smi­slu – ako vi to ta­ko ne­će­te, bi­će is­klju­če­na stru­ja, vo­da, bez ob­zi­ra na to da li ste za­i­sta oba­ve­zni to da pla­ti­te i to iz vi­še raz­lo­ga. Pr­va stvar, pi­ta­nje je da li je po­tro­šač za­i­sta po­tro­šio to­li­ko stru­je, uko­li­ko je na vri­je­me pri­go­va­rao na vi­so­ke ra­ču­ne, a isto je i kod Vo­do­vo­da. Na pri­mjer, u ula­zu stam­be­ne zgra­de ži­vi 20 sta­na­ra, od ko­jih de­set ne pla­ća vo­du, ni­ti su re­gi­stro­va­ni kao po­tro­ša­či, a ovih pre­o­sta­lih 10 pla­ća­ju i za se­be i za ove ko­ji ne pla­ća­ju, a kad pri­go­vo­re, Vo­do­vod i da­lje tra­ži no­vac od ovih ko­ji to ni­je­su po­tro­ši­li – ka­za­la je ona is­ti­ču­ći da se po­tro­ša­či­ma ne do­zvo­lja­va da se po­zo­vu na za­sta­ru du­ga.
Nik­če­vić je na­gla­si­la da čak i u slu­ča­je­vi­ma kad kom­pa­ni­je ko­je pru­ža­ju uslu­ge ima­ju pra­vo da na­pla­te dug, ne­ma­ju pra­vo da is­klju­ču­ju po­tro­ša­če.
– Me­đu­tim, oni ko­ri­ste svo­je mo­no­pol­sko pra­vo i ucje­nju­ju lju­de. A na dru­goj stra­ni, po­sto­je lju­di ko­ji ima­ju po 30 hi­lja­da eura du­ga za stru­ju, pa se po­sta­vlja pi­ta­nje, šta je ra­di­la EPCG za to vri­je­me i ka­ko je ne­ko mo­gao da na­pra­vi to­li­ki dug – na­ve­la je ona.
Po­sto­ji mno­go to­ga što bi tre­ba­lo da se po­pra­vi, sma­tra Nik­če­vić.
– U CE­ZAP-u se tru­di­mo, ko­li­ko mo­že­mo, ali na­ši ka­pa­ci­te­ti su ogra­ni­če­ni i ne­ma­mo ni­ka­kvih in­ge­ren­ci­ja, osim da upu­ti­mo po­tro­ša­če na nji­ho­va pra­va i da po­sre­du­je­mo iz­me­đu po­tro­ša­ča i tr­gov­ca, ka­da vi­di­mo da po­tro­šač ima pra­vo, ali da ne mo­že da ga ostva­ri – na­ve­la je ona.
Po nje­nim ri­je­či­ma, Za­kon o za­šti­ti po­tro­ša­ča se ne po­štu­je.
– I da­lje oni ko­ji pro­da­ju ro­bu i uslu­ge po­ku­ša­va­ju da iz­bjeg­nu svo­je oba­ve­ze i da ne­ka­ko za­o­bi­đu za­kon­sku re­gu­la­ti­vu. Što se ti­če po­tro­ša­ča, po­sto­ji zna­čaj­na raz­li­ka u od­no­su na pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da smo ima­li si­tu­a­ci­ju da po­tro­ša­či ne do­bi­ja­ju ra­ču­ne. Po­što­va­nje za­ko­na ni­je baš na za­vid­nom ni­vou, a u sva­kom slu­ča­ju, po­tro­ša­či su oni ko­ji pla­ća­ju i oni su žr­tve i sla­bi­ja ka­ri­ka, dok je svu­da u svi­je­tu to dru­ga­či­je i upra­vo po­tro­ša­či pred­stav­ljja­ju naj­ja­ču ka­ri­ku u lan­cu, što je i lo­gič­no. „Po­tro­šač je uvi­jek u pra­vu” je sa­mo flo­sku­la ko­je se kod nas ni­ko ne pri­dr­ža­va – ka­za­la je ona.
Po nje­nim ri­je­či­ma, po­treb­no je dra­stič­no po­o­štri­ti mje­re ka­da je u pi­ta­nju po­što­va­nje za­ko­na, ko­ji i omo­gu­ća­va pred­u­zi­ma­nje stro­ži­jih mje­ra.
– Tr­go­vac sa­mo jed­nim po­te­zom na­pra­vi tri–če­ti­ri pre­kr­ša­ja za­ko­na i ako bi mu se sva­ki od tih pre­kr­ša­ja sta­vio na te­ret, i te ka­ko bi on sle­de­ći put vo­dio ra­ču­na o to­me ka­ko se po­na­ša, jer će se, sva­ka­ko, dru­ga­či­je po­na­ša­ti pre­ma po­tro­ša­ču kad vi­di da je on upo­znat sa svo­jim pra­vi­ma – re­kla je Nik­če­vić
Po nje­nim ri­je­či­ma, u obla­sti za­šti­te po­tro­ša­ča tre­ba još da se ra­di, a po­seb­no na edu­ka­ci­ji po­tro­ša­ča, ka­ko bi bi­li upo­zna­ti sa tim ko­ja su nji­ho­va za­kon­ska pra­va, a tre­ba ra­di­ti i na po­bolj­ša­nju za­kon­skih rje­še­nja.J.V.


Ima i ne­pri­mje­nji­vih od­red­bi

Nik­če­vić je, osvr­ću­ći se na pri­mjed­be po­je­di­nih tr­go­va­ca da je Za­kon o za­šti­ti po­tro­ša­ča ne­pri­mje­njiv u pot­pu­no­sti, ka­za­la da po­sto­je od­red­be za­ko­na, po­put one ko­ja se od­no­si na sla­bo­vi­de oso­be, ko­ja je ne­pri­mje­nji­va.
– Za­kon je, na pred­log ne­ke od opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka, pro­pi­sao da svi ar­ti­kli mo­ra­ju da bu­du pre­ve­de­ni na je­zik sla­bo­vi­dih oso­ba, sva­ko uput­stvo, de­kla­ra­ci­ja, ci­je­ne, što ne­ma ni­gdje u svi­je­tu i to je ve­o­ma te­ško, po­seb­no ka­da su u pi­ta­nju ar­ti­kli u su­per­mar­ke­ti­ma, što je pro­sto ne­mo­gu­će. U tom di­je­lu će se, vje­ro­vat­no pra­vi­ti ne­ki kom­pro­mi­si, pa će se ne­ki osnov­ni po­da­ci pre­vo­di­ti i u tom di­je­lu za­kon će se pri­la­go­đa­va­ti na obo­stra­ni pri­sta­nak, ali tre­ba sve uči­ni­ti da se to pri­bli­ži svim po­tro­ša­či­ma. Ta­ko­đe, u za­ko­nu po­sto­ji od­red­ba po ko­joj jav­na pred­u­ze­ća, kao što su ko­mu­nal­na, Vo­do­vod i slič­no ne mo­gu da po­ve­ća­ju ci­je­ne, a da ne upu­te NVO taj pred­log na sa­gla­snost. Sad za­mi­sli­te si­tu­a­ci­ju da pro­mi­je­ne ta­ri­fe i ša­lju ih na­ma na sa­gla­snost, a stvar ni­je do­ve­de­na do kra­ja, od­no­sno ni­je de­fi­ni­sa­no ko će to da ra­di, sa ko­jim nov­cem, jer da bi mi to mo­gli da ra­di­mo, u tom slu­ča­ju mo­ra­li bi­smo da ima­mo struč­nja­ka za sva­ku oblast. Ni­je­smo ri­je­ši­li ka­ko to da se ra­di, ka­ko da se na­dok­na­di an­ga­žo­va­nje eks­pe­ra­ta i slič­no i u tom di­je­lu za­kon ni­je pri­mje­njiv – po­ru­či­la je Nik­če­vić is­ti­ču­ći da je za­kon u glo­ba­lu do­bar, ali i da stal­no tre­ba ra­di­ti na nje­go­vom una­pre­đi­va­nju.