PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­red ovih dva­de­set zgra­da, ka­rak­ter ve­li­kog gra­da Ce­ti­nju da­ju još i dvi­je glav­ne sa­o­bra­ćaj­ne ži­le, pa­ra­lel­ne uli­ce: Ka­tun­ska uli­ca i Uli­ca Ba­ja Pi­vlja­ni­na sa po­je­di­nim ve­o­ma li­je­pim pro­dav­ni­ca­ma, kao i ve­li­ki tr­go­vi gra­da, Dvor­ski trg, Obi­li­ćev trg i pi­ja­ca, a tu je i grad­ski vo­do­vod Ob­zo­vi­ca, za či­je je po­sto­ja­nje za­slu­žna kne­gi­nja Mi­li­ca, su­pru­ga ve­li­kog ru­skog kne­za Pe­tra Ni­ko­la­je­vi­ća, kćer­ka cr­no­gor­skog kra­lja Ni­ko­le. Na „an­cien re­gi­me” pod­sje­ća­ju i mno­ge dru­ge gra­đe­vi­ne, ko­je se na­la­ze dje­li­mič­no na pe­ri­fe­ri­ji gra­da, a dje­li­mič­no na pod­ruč­ju gra­da, kao što je na pri­mjer sta­ra ma­na­stir­ska re­zi­den­ci­ja mi­tro­po­li­ta grč­ke pra­vo­slav­ne cr­kve na Ce­ti­nju, Ce­tinj­ski ma­na­stir. Po­red nje­ga, tu je i cr­kva i ma­na­stir­ske oda­je ko­je ču­va­ju uspo­me­ne na ve­li­kog vla­di­ku Pe­tra I, dok to­pov­ske ci­je­vi osman­skog po­ri­je­kla smje­šte­ne jed­na po­red dru­ge u du­gom ni­zu is­pred glav­ne fa­sa­de ma­na­sti­ra opo­mi­nju na vri­je­me ra­to­va sa Tur­ci­ma, za­tim u pro­du­žet­ku se na­la­zi pre­dvor­je sa grob­ni­ca­ma gdje su sa­hra­nje­ni čla­no­vi kra­ljev­ske po­ro­di­ce i ku­će Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ma­lo da­lje je ku­la Ta­blja, na ko­ju su ne­ka­da na­bi­ja­ne od­sje­če­ne tur­ske gla­ve, tu je i Vla­ška cr­kva sa ogra­dom na­pra­vlje­nom od pu­šča­nih ci­je­vi od za­pli­je­nje­nog tur­skog oruž­ja, i ko­nač­no na bla­gom uz­vi­še­nju na­la­zi se ma­u­zo­lej Vla­di­ke (mi­tro­po­li­ta) Da­ni­la na Or­lo­vom kr­šu sa po­zla­će­nom ku­po­lom ko­ja svje­tlu­ca na ju­tar­njem i ve­čer­njem sun­cu. Po­red ovih gra­đe­vi­na ko­je po­sma­tra­ču do­no­se raz­li­či­te sli­ke iz pr­o­hu­ja­lih vre­me­na, vri­je­dan po­me­na je i do­sto­jan­stve­ni pri­rod­ni spo­me­nik u bli­zi­ni no­vog kra­ljev­skog dvor­ca: je­dan pra­sta­ri bri­jest is­pod či­je su ras­ko­šne kro­šnje vla­da­ri jav­no sa­stan­či­li. Oko ove mje­ša­vi­ne no­vog do­ba i sta­rih vre­me­na od ko­je je sa­sta­vlje­na me­tro­po­la Cr­ne Go­re oba­vi­ja se vi­je­nac ro­man­tič­nih stje­no­vi­tih pla­ni­na: Or­lov krš i vr­ho­vi ko­ji se uz­di­žu li­je­vo i de­sno okru­žu­ju­ći ma­li dra­gulj, ka­kvim se Ce­ti­nje za­i­sta mo­že sma­tra­ti, da­ju­ći ta­ko re­zi­den­ci­ji kra­lja Cr­ne Go­re po­lo­žaj jed­nog od naj­ljep­ših gra­do­va na či­ta­vom Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu. (...)
Naj­bo­lja pri­li­ka za upo­zna­va­nje cr­no­gor­skog na­ro­da, a po­seb­no dru­štva na Ce­ti­nju, pru­ža se sva­ke ne­dje­lje ka­da se u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma odr­ža­va­ju kon­cer­ti u grad­skom par­ku na Ce­ti­nju, gdje se oku­pi „či­ta­vo Ce­ti­nje”. I ma­lo i ve­li­ko i sta­ro i mla­do sku­pi se na ovim kon­cer­ti­ma u par­ku odje­ve­ni u sve­ča­nu odje­ću, a po­sje­ta ova­kvom grad­skom do­go­vo­re­nom sa­stan­ku stran­cu u pot­pu­no­sti za­mje­nju­je iš­či­ta­va­nje et­no­graf­skih knji­ga ili po­ha­đa­nje na­sta­ve o ma­lom cr­no­gor­skom na­ro­du. Ono što se naj­pri­je upo­zna sa svim po­je­di­no­sti­ma je­ste ša­re­na ras­ko­šna na­rod­na no­šnja oba po­la. „Go­spo­da­ri stva­ra­nja” no­se zla­tom op­to­če­ne pu­lo­ve­re, zva­ne „dža­ma­da­ni”, na­bo­ra­nu ko­šu­lju, otvo­re­nu na gru­di­ma, zva­nu gunj, a pre­ko ova dva odjev­na pred­me­ta zla­tom ukra­še­nu jak­nu bez ru­ka­va, zva­nu „je­lek”. Oko ti­je­la su tri po­ja­sa: je­dan od cr­ve­nog ma­te­ri­ja­la, pre­ko nje­ga ko­žni po­jas za oruž­je, „ko­lan”, a pre­ko nje­ga no­si se sre­brom pro­ši­ve­ni „pas”. U „ko­la­nu” su re­vol­ver ili pi­štolj i nož, ko­ji su kod bo­ga­tih Cr­no­go­ra­ca op­to­če­ni zla­tom i sre­brom, pa čak i dra­gim ka­me­njem. Do­nji dio no­šnje, „ga­će”, do­se­žu do ko­lje­na, na njih se na­sta­vlja­ju „do­ko­lje­ni­ce” (do­ko­lje­ni­ce na ve­zi­va­nje), a što se obu­će ti­če, to su kod si­ro­ma­šnih Cr­no­go­ra­ca „opan­ci”, a kod onih bo­ga­ti­jih či­zme na per­tla­nje ka­kve se no­se u za­pad­noj Evro­pi. Na gla­vi je ma­la cr­ve­na „ka­pa” oivi­če­na cr­nom bo­jom, či­ji je sa­stav bo­ja sim­bo­li­čan, po­što cr­ve­na bo­ja ozna­ča­va kr­va­vu bit­ku na Ko­so­vu po­lju, a cr­na ivi­ca tu­gu zbog mo­ći ko­ja je iz­gu­blje­na u ovoj bi­ci. Na vr­hu ka­pe je zlat­ni vez, ko­ji pred­sta­vlja jed­nu zvi­je­zdu i du­gu: sreć­nu cr­no­gor­sku zvi­je­zdu i most pre­ko ne­ba do po­nov­nog osva­ja­nja mo­ći ko­ja je iz­gu­blje­na na Ko­so­vu po­lju. U za­vi­sno­sti od to­ga da li je na ka­pi dvo­gla­vi orao po­red la­va, da li je grb ze­mlje iz­me­đu dvi­je ukr­šte­ne sa­blje ili je sa­mo grb, mo­že se pre­po­zna­ti da li je oso­ba ko­ja no­si tu ka­pu dr­žav­ni slu­žbe­nik, ofi­cir ili sre­ski star­je­ši­na („ka­pe­tan”). (...)
Kralj Ni­ko­la je si­gur­no naj­po­pu­lar­ni­ji vla­dar na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu. Iz­me­đu nje­ga i nje­go­vog na­ro­da ne­ma pre­pre­ka, kao što je to slu­čaj sa dvo­ro­vi­ma dru­gih bal­kan­skih kra­lje­vi­na, ne­go kralj otvo­re­no, sje­de­ći u na­slo­nja­či is­pred svo­je pa­la­te, na Dvor­skom tr­gu pri­ma svoj na­rod, a naj­si­ro­ma­šni­ji i naj­ni­ži ima­ju pra­vo da mu pri­đu i da otvo­re svo­je sr­ce pred svo­jim Go­spo­da­rom, ko­ga oslo­vlja­va­ju sa „ti”. A kad ne­ko glu­mač­ko dru­štvo iz Za­gre­ba ili Be­o­gra­da u po­zo­ri­šnoj sa­li „Zet­ski dom” iz­vo­di dra­mu „Bal­kan­ska ca­ri­ca” ko­ju je na­pi­sao kralj, na­rod sa odu­še­vlje­njem kli­če svo­me si­je­dom pje­sni­ku – kra­lju. Osim „Bal­kan­ske ca­ri­ce”, kralj Ni­ko­la je na­pi­sao još i dje­la „Kralj Vu­ka­šin”, „Knjaz Ar­va­nit” i ci­klus epo­va „Pje­snik i vi­la”, knji­ge ve­li­ke li­te­rar­ne vri­jed­no­sti pro­že­te že­sto­kom lju­ba­vlju pre­ma otadž­bi­ni i pro­i­za­šle iz pra­vog pje­snič­kog osje­ća­nja. I kao lo­vac, kralj Ni­ko­la, ko­ji je sa­da pre­va­lio se­dam­de­se­tu, bio je ve­o­ma do­bar u svo­jim mla­đim go­di­na­ma i lo­vio je ka­pi­tal­nu di­vljač u stje­no­vi­tim br­di­ma svo­je div­ne ze­mlje.
I pre­sto­lo­na­sljed­nik Da­ni­lo i prin­če­vi Mir­ko i Pe­tar pre­da­ti su sr­cem i du­šom lo­vu i obi­ča­va­ju da idu u lov ne sa­mo u slo­bod­nom pro­sto­ru ne­go i u ogra­đe­nim lo­vi­šti­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)