Nik­šić­ka na­hi­ja, ko­ja se na­la­zi u bli­zi­ni Mo­rač­ke na­hi­je, ni­je sa­mo po pri­rod­nim lje­po­ta­ma naj­div­ni­ja od svih osta­lih de­set na­hi­ja u Kra­lje­vi­ni, ne­go se i po bo­gat­stvu naj­ra­zli­či­ti­jom di­vlja­či na­la­zi u sa­mom vr­hu, jer se u nje­nim ogrom­nim pra­šu­ma­ma na­la­ze mno­go­broj­ni vu­ko­vi i me­dvje­di, di­vlje svi­nje i sr­ne, ve­li­ke i ma­le pti­ce, a u vi­so­kim gre­be­ni­ma nje­nih pla­ni­na, oko ko­jih ob­li­je­ću or­lo­vi i ga­vra­no­vi, ži­ve ne sa­mo broj­ne di­vo­ko­ze ne­go se po­ja­vlju­je i le­gen­dar­na di­vlja ko­za – na­vod­no per­sij­ska ko­za. Ako u opi­su osta­lih na­hi­ja se­bi ni­je­sam do­zvo­lio po­kla­nja­nje pa­žnje nji­ho­vim iz­u­zet­nim pri­rod­nim lje­po­ta­ma, da ne bih od­lu­tao da­le­ko od lo­vač­ke te­me, kad je Nik­šić­ka na­hi­ja u pi­ta­nju mo­ram na­pra­vi­ti iz­u­ze­tak, jer se u njoj na­la­zi kralj pla­ni­na Cr­ne Go­re, Dur­mi­tor (ko­ji na­rod na­zi­va i „ne­be­ska so­ha”), sa svo­jim mno­gim vr­ho­vi­ma – „Ri­gi Cr­ne Go­re” sa či­jih se naj­ve­ćih vr­ho­va pru­ža ve­li­čan­stven po­gled na tri­de­set ma­lih alp­skih je­ze­ra i na po­lo­vi­nu Kra­lje­vi­ne cr­nih pla­ni­na – pa sve do tur­ske, bo­san­ske, her­ce­go­vač­ke i dal­ma­tin­ske ze­mlje – do pre­div­nog Ska­dar­skog je­ze­ra i do mo­ra ko­je se pro­te­že do Ita­li­je. Či­tav vi­je­nac le­gen­di i pri­ča ve­zan je za Dur­mi­tor, ko­ji je okru­žen pra­šu­ma­ma – ci­je­la ja­ta oskud­no ob­u­če­nih i zla­to­ko­sih pla­nin­skih i brd­skih vi­la ži­ve u nje­go­vim pe­ći­na­ma i na sre­br­noj mje­se­če­voj svje­tlo­sti igra­ju „ko­lo”, dok da­nju bra­da­ni, bje­lo­gla­vi or­lo­vi, kra­lje­vi su­po­va i or­lo­vi kr­sta­ši od­li­je­ću put pla­vog ne­ba iz svo­jih gni­je­zda ko­ja vi­se na hri­di­na­ma. Ono što je Dah­štajn za salc­bur­ške Al­pe u Austri­ji, Glok­ner za naš car­ski Ti­rol, Grin­to­uz za Ko­ru­šku i Tri­glav za Kranj­sku, to je Dur­mi­tor za ma­lu ze­mlju Cr­no­go­ra­ca: to je nji­hov naj­vred­ni­ji pla­nin­ski dra­gulj, pu­sti­nja ko­ja iza­zi­va di­vlje­nje i ko­ja pli­je­ni, či­je po­sto­ja­nje slu­ži na po­nos i ra­dost či­ta­vom na­ro­du. Ni­je tač­no mi­šlje­nje, ina­če ve­o­ma ra­ši­re­no, da je Dur­mi­tor sa­mo jed­na ve­li­ka pla­ni­na. To je, za­pra­vo, ogro­man pla­nin­ski ma­siv ve­li­ke du­ži­ne i ši­ri­ne, mje­ša­vi­na uz­du­žnih i po­preč­nih do­li­na, uva­la i kla­na­ca, stje­no­vi­tih po­vr­ši­na i hri­di­na i ogo­lje­lih vr­ho­va. Nje­gov naj­ve­ći vrh je Bo­bo­tov kuk vi­sok 2.485 me­ta­ra, ali još šest nje­go­vih vr­ho­va pre­la­zi vi­si­nu od 2.000 me­ta­ra (Pru­taš, Be­go­va br­da, Do­bri do i Se­dle, Me­đed, Cr­ve­na gre­da i Ve­li­ki Štu­oc). Ve­ći­nu ovih pla­nin­skih vr­ho­va okru­žu­je pra­šu­ma ko­ja je mje­sti­mič­no ne­pro­hod­na, a u njoj ži­ve me­dvje­di i vu­ko­vi. U pla­nin­skim do­li­na­ma na­la­ze se pre­div­ne pe­ći­ne (ko­li­be), dok u mno­gim stje­no­vi­tim ko­tli­na­ma svje­tlu­ca­ju je­zer­ca, ko­ja pod­sje­ća­ju na „mor­ske oči” vi­so­ke Ta­tre, či­ja je bo­ja čas tam­na čas svi­je­tlo­ze­le­na. Naj­im­po­zant­ni­ji dje­lo­vi či­ta­vog pla­nin­skog ma­si­va su: Me­đe­đi do, iz­nad ko­ga str­ši Cr­ve­na gre­da, Cr­no je­ze­ro u tje­skob­noj stje­no­vi­toj di­vlji­ni i Ze­le­no je­ze­ro okru­že­no cvjet­nim li­va­da­ma. U ljet­nje do­ba na pa­šnja­ci­ma na Dur­mi­to­ru sve vr­vi od ži­vo­ta ta­mo­šnjih pa­sti­ra i pa­sti­ri­ca. Ali u je­sen ka­da po­či­nje od­vo­đe­nje sto­ke sa pa­šnja­ka ta­mo po­sta­je sve ti­še i ti­še, sve dok se po­sled­nja se­ljan­ka i po­sled­nji se­ljak ne spu­ste u brd­sko se­lo Ža­bljak, gdje u svo­jim ni­skim dr­ve­nim ko­li­bi­ca­ma sa zeb­njom oče­ku­ju zi­mu ko­ja se pri­bli­ža­va. Ni­je po­treb­no ni spo­mi­nja­ti ka­ko ta zi­ma u ovim kra­je­vi­ma zna da bu­de že­sto­ka. De­blji­na sni­je­žnog po­kri­va­ča na kro­vo­vi­ma zna da bu­de i po de­set me­ta­ra, pa se zbog to­ga kro­vo­vi na­mjer­no pra­ve sa ve­li­kim na­gi­bom, da bi sni­je­žna ma­sa, po­put la­vi­ne, mo­gla da spad­ne sa njih. I po­red to­ga, zi­ma za ove si­ro­te lju­de zna­či da­no­noć­no či­šće­nje sni­je­ga, da bi se iš­ču­pa­li iz bi­je­log oko­va, ka­ko se on ne bi pre­tvo­rio u bi­je­lu mr­tvač­ku ma­ra­mu. Vu­ko­vi zi­mi do­la­ze u čo­po­ri­ma do ku­ća za­ko­pa­nih u sni­jeg, a ne­ka­da ih bu­de i do sto­ti­nu, i za­vi­ja­ju i nju­ška­ju is­pred nji­ho­vih vra­ta i pro­zo­ra i stal­no iz­no­va po­ku­ša­va­ju da stru­ga­njem i gre­ba­njem na­pra­ve ru­pe u kro­vo­vi­ma. S ob­zi­rom na ove okol­no­sti, pot­pu­no je ra­zu­mlji­vo što je za sta­nov­ni­ke ma­log za­ba­če­nog se­la Ža­bljak do­la­zak pro­lje­ća, ka­da še­va za­pje­va svo­ju pr­vu ljup­ku pro­ljeć­nu pje­smu, iz­ba­vlje­nje i oslo­bo­đe­nje.
Po­treb­no je spo­me­nu­ti i dru­gi pla­nin­ski ma­siv u Nik­šić­koj na­hi­ji, Voj­nik, ko­ji ima tri vr­ha, po­što se umno­go­me raz­li­ku­je od Dur­mi­to­ra, iako je kao i Dur­mi­tor ob­ra­stao bu­ko­vom i je­lo­vom šu­mom (sa naj­ve­ćom vi­si­nom od 1.999 m). Glav­na raz­li­ka je u pot­pu­nom ne­do­stat­ku pla­nin­skih pa­šnja­ka i pla­nin­skog sto­čar­stva, po­što su nje­go­ve uva­le i ši­praž­je pre­pu­ni me­dvje­da i vu­ko­va, ta­ko da je is­pa­ša sto­ke na Voj­ni­ku sko­ro ne­mo­gu­ća. Zbog ove opa­sno­sti svi pu­te­vi i sta­ze do Šav­ni­ka, ma­log se­la smje­šte­nog na ušću tri ri­je­ke (Bi­je­le, Tu­ši­ne i Šav­nič­kog po­to­ka), ne­si­gur­ni su, ta­ko da se šav­nič­ke že­ne i dje­voj­ke ne usu­đu­ju da kre­nu pu­te­vi­ma pre­ko is­toč­nih i ju­žnih ob­ro­na­ka Voj­ni­ka do Ja­se­na i od Ja­se­na po za­pad­nim ob­ron­ci­ma Voj­ni­ka pre­ko Ži­o­va se­dla do Bre­zni. I mu­škar­ci se ovim pu­te­vi­ma kre­ću sa­mo na­o­ru­ža­ni, i to ve­ći­nom po dvo­ji­ca ili po tro­ji­ca. Na sje­ver­nim ob­ron­ci­ma Voj­ni­ka, gdje pa­ra­lel­no sa rje­či­com Ko­mar­ni­com vo­di uski pu­te­ljak od Šav­ni­ka do Gor­njeg lu­ga, a za­tim da­lje do Bre­zni, pu­to­va­nje je ta­ko­đe ne­si­gur­no. U vri­je­me ka­da je vo­do­staj Ko­mar­ni­ce ni­zak i ka­da se po­ja­ve isu­še­ne ba­re, na mo­čvar­nom ze­mlji­štu oko njih mo­gu se vi­dje­ti broj­ni tra­go­vi me­dvje­da i vu­ko­va, kao da se tu odr­ža­vao ples.
Po­red Dur­mi­to­ra i Voj­ni­ka, u Nik­šić­koj na­hi­ji po­zna­ta je još jed­na oblast po iz­u­zet­nom bo­gat­stvu di­vlja­či: pod­ruč­je gdje se gra­ni­če Bo­sna i Cr­na Go­ra.(Na­sta­vi­će se)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ