Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Kao što smo pi­sa­li u pret­hod­nim na­stav­ci­ma Pre­sve­ta Maj­ka Bož­ja pr­vi put je osli­ka­na na iko­ni de­sni­com sve­tog apo­sto­la Lu­ke. Za­di­vlje­na vi­đe­njem se­be na dru­gom mje­stu, da­la je bla­go­slov odo­bra­nja evan­đe­li­sti da mo­že još tri pu­ta da pre­ne­se bo­žan­stvo nje­nog li­ka.
Jed­na od tih pr­vot­nih iko­na Pre­sve­te na­la­zi se u na­šem Hi­lan­da­ru na Aton­skoj go­ri: da­ro­va­na je od Sve­tog Sa­ve ko­me je bi­lo da­to da se na nju na­mje­ri na pu­te­vi­ma Is­to­ka i da je ot­ku­pi za bla­go­dat Sr­ba.
U na­šoj sve­toj ze­mlji na­la­zi se vi­še ču­de­snih iko­na Maj­ke Isu­so­ve, ko­je su stvo­ri­li ne­zna­ni umjet­ni­ci i maj­sto­ri pro­šlo­sti. U pra­vo­slav­nom svi­je­tu ta­ko­đe se mno­ge od njih sma­tra­ju ču­do­tvor­nim. Mno­ge su spa­si­le ze­mlje i gra­do­ve od rat­ni­ka i ne­pri­ja­te­lja, po­di­gle od­u­ze­te na no­ge, po­vra­ti­le vid sli­je­pi­ma, iz­li­je­či­le na smrt bo­le­sne. Jed­na od njih, me­đu naj­ču­ve­ni­jim u pra­vo­slav­noj Ru­si­ji, na­la­zi­la se u gra­du Kur­sku, po ko­me je i na­zva­na „ku­r­ska” iko­na Pre­sve­te Bož­je Ma­te­re.
Go­di­ne 1928, od 15. do vi­dov­dan­skog 29. ju­na, ta ču­do­tvor­na iko­na pre­bi­va­la je u Milj­ko­vom ma­na­sti­ru na Mo­ra­vi, ne­da­le­ko od Svi­lajn­ca.
Po­sli­je po­bje­de re­vo­lu­ci­je u Ru­si­ji i ru­še­nja mno­gih hra­mo­va, epi­skop ku­r­ski Te­o­fan uspio je da iz­bjeg­ne iz ze­mlje uz po­moć ove ču­de­sne iko­ne. Na svom mu­če­nič­kom pu­tu pr­vo je za­stao u Bu­gar­sku, gdje je „kur­ska iko­na” i pr­va ču­da po­či­ni­la. Mno­ga od njih za­bi­lje­ži­li su sve­ti oci i opi­sa­li ih u cr­kve­nim knji­ga­ma.
Glas o nje­nim mo­ći­ma pro­čuo se po Bu­gar­skoj ka­da je epi­skop Te­o­fan unio iko­nu u stan udo­vi­ce jed­nog pu­kov­ni­ka, ko­ja je le­ža­la ne­po­kret­na vi­še od dvi­je de­se­ni­je. Ni­je pro­šlo mno­go vre­me­na, a že­na se pri­di­gla sa po­ste­lje i pro­ho­da­la.
Slič­na pri­ča po­no­vi­la se i u Bu­gar­skoj, na oba­li Cr­nog mo­ra. Ta­mo je epi­skop Te­o­fan či­tao mo­li­tvu go­spo­đi Ili­je­voj, po­škro­pio je sve­tom vo­di­com i pri­nio joj iko­nu Pre­sve­te na cje­li­va­nje. Bo­lest je do no­ći uz­ma­kla, a že­na do­ži­vje­la pre­o­bra­žaj, i ozdra­vlje­nje.
U naj­vi­šem se­lu na Vi­to­ši glad­ni vu­ci bi­li su po­kla­li sta­do ova­ca ne­kom bo­ga­tom čo­ba­ni­nu, a nje­ga sa­mo za­pah­nu­li svo­jim bje­sni­lom, pa je mla­dić stal­no imao „stra­hov­ne na­pa­de”. Ja­u­kao je kao ra­nje­na zvi­jer. Svo na­se­lje uz­bu­nji­vao svo­jim ne­ljud­skim kri­ci­ma. I nje­ga je iko­na Pre­sve­te Ma­te­re Bož­je Kur­ske po­vra­ti­la iz ta­me od­sut­no­sti u svjetlo­st ži­vo­ta.
Bje­že­ći pred bez­bo­žni­štvom nevjernika mla­de so­vjet­ske dr­ža­ve, mno­gi cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci ob­re­li su se u Sr­bi­ju. Go­di­ne 1926. u Milj­kov ma­na­stir sti­glo je njih še­sto­ro za ko­je se sma­tra da su bi­li ‘„cvi­jet ru­skog mo­na­štva u emi­gra­ci­ji”. Star­je­ši­na tog um­nog brat­stva bio je je­ro­mo­nah Am­vro­si­je, na­zvan od Re­sa­va­ca „naš ba­ću­ška”.
Taj iz­u­zet­no na­da­re­ni i in­te­li­gent­ni du­hov­nik za­ko­ra­čio je na tle Sr­bi­je u svo­joj tri­de­se­toj go­di­ni. Kao dan svog ro­đe­nja imao je pr­vi ja­nu­ar, po­če­tak sve­ga, i ti­me se tu­ma­či nje­go­va sud­be­nost da pr­vi za­po­či­nje mno­ga zna­čaj­na dje­la. Za Milj­kov ma­na­stir kraj Svi­lajn­ca nje­go­vo ime je ozna­či­lo no­vo do­ba.
Am­vro­si­je Kur­ga­nov po­te­kao je iz se­la Ga­vo­ro­vo, sre­za sa­ran­skog, a car­ske gu­ber­ni­je pren­ze­ske. Iz­u­čio je bo­go­slo­vi­je i na­u­ke na fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Va­r­ša­vi.
Kad se me­đu ru­skim mo­na­si­ma raz­gla­si­lo no­vo mje­sto ze­malj­skog za­sta­na ovog ve­li­kog du­hov­ni­ka, njih dva­de­se­tak sja­ti­lo se oko nje­ga, da mu u sve­mu po­mog­ne u ime Go­spod­nje. Ta­ko je Milj­kov ma­na­stir na Mo­ra­vi po­stao srp­sko-ru­ski op­šte­ži­telj­ni ma­na­stir i uz­di­gao se u sve­mu, i du­hov­no i ma­te­ri­jal­no.
A kad se to­plih jun­skih da­na u Sr­bi­ji od­re­la kur­ska iko­na Pre­sve­te Ma­te­re Bož­je i po­sta­vi­la u svje­tlost Milj­ko­vog ma­na­sti­ra, ka njoj se oda­svud za­pu­tio na­rod na po­kla­nje­nje: za­va­đe­na bra­ća, ne­go­vor­lji­vi su­sje­di i ne­sno­sne sna­he i sve­kr­ve, je­tr­ve i za­o­ve. Tih da­na od Mo­ra­ve je ho­do­ča­stio si­lan na­rod. Do­la­zi­li su Sr­bi iz svih kra­je­va on­da­šnje kra­lje­vi­ne, oni ko­ji su osta­li u vje­ri pra­dje­do­va, i oni dru­gi ko­je je tu­đin­ska si­la pre­o­bra­ti­la u islam i ka­to­li­čan­stvo. Pred iko­nom Pre­sve­te pa­da­li su ni­či­ce pri­pad­ni­ci osvet­nih ku­ća i se­la, u ne­pri­ja­telj­stvu zbog is­pa­ša i utri­na. Ri­je­či ni­je­su go­vo­ri­li. Sta­ja­li su pred njom sa osje­ća­njem pre­o­bra­ža­ja ljut­nje u pra­šta­nje če­sto i ro­ne­ći su­ze ka­ja­nja i ra­do­sti po­no­vo na­đe­ne, i po­vra­ća­li se sa tog sve­tog mje­sta kao sa­svim dru­gi lju­di, iz­mi­re­ni i du­hov­no ob­no­vlje­ni.
Ka­sni­jih da­na i go­di­na, do Milj­ko­vog ma­na­sti­ra sti­za­le su pri­če o mno­gim ču­di­ma kur­ske iko­ne. Na za­mi­šlje­nim tro­me­đa­ma, ne­po­sto­je­ćim gra­ni­ca­ma, u na­se­lji­ma ve­li­kih za­va­da, gdje ni­ko ni sa kom ni­je go­vo­rio, pri­mi­je­će­ne su ve­li­ke pro­mje­ne; bi­lo je ma­nje go­vo­ra o mr­žnji i su­ko­bi­ma, a ti­ho se go­vo­ri­lo o iz­mi­re­nju ku­ća či­ja su pre­ti­me­na i nji­ve u dav­ni­ni uzi­ma­le da­nak kr­vi.

(Na­sta­vi­će se)