Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Sve­ti Lu­ka, kao da­ro­vi­ti sli­kar, pr­vi je iz­ra­dio tri iko­ne Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce. Pre­da­nje nam go­vo­ri da je ta­ble za sli­ka­nje ovih iko­na apo­sto­lu Lu­ki dao ar­han­gel Ga­vri­lo.
Vi­djev­ši iko­ne sa svo­jim li­kom i Bo­go­mla­den­cem, Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca je re­kla: „Bla­go­dat Si­na mo­ga ne­ka sa nji­ma bu­de. Ve­li­ča du­ša mo­ja Go­spo­da i ob­ra­do­va se duh moj Go­spo­du Spa­si­te­lju...“
Sve­ti Lu­ka je, po­tom, na­sli­kao i iko­ne sve­tih Pe­tra i Pa­vla, pa su sve ove iko­ne po­sta­le uzor iko­no­pi­sci­ma ko­ji su na­sta­vi­li dje­lo sve­tog je­van­đe­li­ste. Imao je 84 go­di­ne, ka­da su ga ido­lo­po­klo­ni­ci ubi­li obje­siv­ši ga na gra­nu ma­sli­ne. Sa­hra­njen je u Ti­vi, pre­sto­ni­ci Be­o­ti­je.
Na nje­go­vom gro­bu, ko­ji su če­sto po­sje­ći­va­li vjer­ni­ci, do­ga­đa­la su se mno­ga ču­da, pa su u dru­goj po­lo­vi­ni Če­tvr­tog vi­je­ka, za vri­je­me ca­ra Kon­stan­ci­ja, sve­ti­te­lje­ve mo­šti pre­ni­je­te u Ca­ri­grad.
Pr­ve tri iko­ne, osli­ka­ne nje­go­vom ru­kom, či­ne­ći mno­ga ču­da i iz­le­če­nja, pre­ži­vlja­va­ju­ći i pu­tu­ju­ći kroz vje­ko­ve, da­nas se ču­va­ju u ma­na­sti­ru Me­ga Spi­le­on, na Pe­lo­po­ne­zu, u ma­na­sti­ru Pa­na­gia Su­me­la, kod Ve­ri­je i na Ki­pru u ma­na­sti­ru Ki­kos. Pret­po­sta­vlja se da je Svr­ti Lu­ka na­sli­kao još oko se­dam­de­se­tak iko­na, ko­je se da­nas na­la­ze ši­rom pra­vo­slav­ne va­se­lje­ne.
Na ovim pro­sto­ri­ma, ma­na­stir po­sve­ćen ovom sve­ti­te­lju na­la­zi se u tem­nić­kom kra­ju, iz­nad se­la Bo­ška Ju­go­vi­ća. I da­nas isto­ri­ča­ri sma­tra­ju da je Sve­ti Lu­ka i u na­šim kra­je­vi­ma ši­rio hri­šćan­stvo, bio ve­o­ma ci­je­njen i po­što­van.
Vi­še­vje­kov­na isto­ri­ja ma­na­sti­ra ni­je za­pi­sa­na u knji­ga­ma i ru­ko­pi­si­ma, ali je za­u­vi­jek sa­ču­va­na u na­rod­nom pam­će­nju.
Ka­ko je du­hov­ni ži­vot u ovim kra­je­vi­ma bio ve­o­ma raz­vi­jen, a se­la i na­se­lja ima­li i po ne­ko­li­ko cr­ka­va, pret­po­sta­vlja se da je ma­na­stir Sve­tog Lu­ke igrao va­žnu ulo­gu u pro­svje­ći­va­nju na­ro­da.
Me­đu­tim, do­la­skom Tu­ra­ka hram je do­ži­vio što i ve­ći­na srp­skih sve­ti­nja – sru­šen je i spa­ljen. O to­me je ostao za­pis Dra­gu­ti­na Se­ni­ća, ko­ji je slu­čaj­no sreo ne­kog Tur­či­na, ko­ji mu je pre­nio za­vjet svo­ga dje­de, da Sr­bi­ma ka­že isti­nu o ru­še­nju ma­na­sti­ra, ne bi li se is­ku­pio za gri­jeh ko­ji je uči­nio sa svo­jim asa­pi­ma. Po­bi­li su i sve ka­lu­đe­re.
Ipak, na­rod se oku­pljao na zga­ri­štu i obi­lje­ža­vao pra­znik Sve­tih če­tr­de­set se­va­stij­skih mu­če­ni­ka. Na zga­ri­štu su pro­na­šli kan­di­lo, krst i dru­gi pred­me­ti iz pr­vo­bit­nog hra­ma.
Po­rav­na­ta ma­na­stir­ska ze­mlja ni­je pri­ma­la sje­me ni­ka­kvog usje­va. Po­žu­tje­le i ne­u­gled­ne bi­le su sve bilj­ke ko­je su si­ja­ne na tom mje­stu. Nji­hov ras­po­red bio je u ob­li­ku ve­li­kog kr­sta.
U na­ro­du je ti­nja­la po­tre­ba da se ma­na­stir ob­no­vi, i da­nas je to ure­đe­ni dom Bož­jih ugod­ni­ka, sa bi­je­lom cr­kvom Sve­tog apo­sto­la i je­van­đe­li­ste Lu­ke, a po­red je i hram po­sve­ćen če­tr­de­se­to­ri­ci se­va­stij­skih mu­če­ni­ka, sa osam zvo­na na zvo­ni­ku i ka­pe­lom po­sve­će­nom Sve­tom La­za­ru Ko­sov­skom i Ni­ko­la­ju Ro­ma­no­vu.
Naj­zna­čaj­ni­ja ma­na­stir­ska sve­ti­nja je mi­ro­to­či­va iko­na Sve­tog Lu­ke. Do­šla je u ovaj hram iz ma­na­sti­ra Sve­tog Pa­ta­pi­ja u Grč­koj...
Na­i­me, stu­dent te­o­lo­gi­je Vla­di­slav Lu­ko­vić, svom pri­ja­te­lju Nje­go­šu Vu­ko­vi­ću do­nio je na po­klon iko­nu Sve­tog Lu­ke. U pred­ve­čer­je pra­zni­ka sve­tog je­van­đe­li­ste i apo­sto­la, 30. ok­to­bra 2003. go­di­ne, iz iko­ne je po­te­klo sve­to mi­ro. Vu­ko­vić je že­lio da ovu mi­ro­to­či­vu iko­nu po­klo­ni ma­na­sti­ru Sve­tog Lu­ke, što je i uči­nio po­sred­stvom ar­hi­man­dri­ta Ga­vri­la, igu­ma­na ma­na­sti­ra Le­pa­vi­na.
Po­što je ži­vio u Min­he­nu, put je bio dug i na­po­ran, ali je iko­na sa svo­jom prat­njom sti­gla u ma­na­stir, u svoj, re­kli bi­smo, dom. Ka­da je iko­na smje­šte­na na po­ča­sno mje­sto, vje­ru­ju­ći na­rod po­čeo je da joj is­ka­zu­je po­što­va­nje, upu­ću­je mo­li­tve.
Po­sle ne­ko­li­ko da­na, iko­na je osva­nu­la oro­še­na bla­go­mi­ri­snim mi­rom. Od ta­da do da­nas se to po­na­vlja­lo vi­še pu­ta.
Za ovu ču­do­tvor­nu iko­nu ve­za­na je još jed­na neo­bič­na i ne­sva­ki­da­šnja po­ja­va. Iko­na je u ma­na­stir do­ni­je­ta uokvi­re­na vi­jen­cem ra­zno­boj­nog cvi­je­ća. Ka­da je uve­nu­lo cvi­je­će za­mi­je­nje­no svje­žim, slič­nih bo­ja, sve vri­je­me se od iko­ne ši­rio bla­gi, neo­bič­ni mi­ris, ko­ji ni­je pod­sje­ćao na mi­ris cvi­je­ća.
Na­kon ne­ko­li­ko pri­mjed­bi da se iko­na ne ukra­ša­va na taj na­čin, i da se to ra­di sa­mo u od­re­đe­nim slu­ča­je­vi­ma. Ka­da je cvi­je­će iz­ni­je­to, pre­stao je da se hra­mom ši­ri oso­ben mi­ris, ko­ji je iz­bi­jao iz iko­ne.
Ka­da je po­sta­vljen no­vi okvir od cvi­je­ća, iko­na je po­no­vo za­mi­ri­sa­la. Od ta­da, uvi­jek je oba­vi­je­na vjen­či­ćem svje­žeg cvi­je­ća. Sta­ro, osu­še­no obič­no se po­kla­nja vjer­ni­ci­ma.
(Na­sta­vi­će se)