Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Mno­go go­di­na je Bog ču­vao svog po­ma­za­ni­ka. Bun­tov­ni­ci su opet po­če­li da uz­ne­mi­ra­va­ju omla­di­nu, ši­re­ći svo­je pro­kla­ma­ci­je. Po­sli­je ru­sko-tur­skog ra­ta po­no­vo su po­če­li aten­ta­ti, ali je sva­ki bio ne­u­spje­šan. Re­vo­lu­ci­o­na­ri su po­ku­ša­li da dig­nu u va­zduh car­ski voz ne­da­le­ko od Mo­skve. 1880. go­di­ne oni su uspje­li da iza­zo­vu eks­plo­zi­ju u Zim­skom dvor­cu is­pod car­ske tr­pe­za­ri­je, ku­da je mo­ra­la da pro­đe car­ska po­ro­di­ca za ne­ko­li­ko mi­nu­ta. Od eks­plo­zi­je je po­gi­nu­lo 10 ni­žih či­nov­ni­ka nje­go­ve tje­le­sne gar­de iz Fin­skog pu­ka, ko­ji je to­ga da­na bio ras­po­re­đen na stra­žu. Vi­še od 50 voj­ni­ka je bi­lo ra­nje­no, a mno­gi od njih ve­o­ma te­ško. Eks­plo­zi­ja je bi­la stra­šna, ali ni­ko ni­je po­stra­dao od car­ske po­ro­di­ce. Car je ri­je­šio da kon­cen­tri­še vlast i da bor­bu sa bun­tov­ni­ci­ma po­vje­ri opu­no­mo­će­ni­ku. Bi­la je for­mi­ra­na po­seb­na vr­hov­na do­bro or­ga­ni­zo­va­na ko­mi­si­ja, na če­lu ko­je je bio po­sta­vljen grof Lo­ris–Me­li­kov, ko­ji se is­ta­kao za vri­je­me po­sled­njeg ra­ta sa Tur­ci­ma u Azi­ji i u po­slo­vi­ma su­zbi­ja­nja ku­ge, ko­ja se po­ja­vi­la u Astra­han­skoj gu­ber­ni­ji. On je do­bio ši­ro­ka ovla­šće­nja. Lo­ris–Me­li­kov je imao u pla­nu da bor­bu sa re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma poč­ne, pri­je sve­ga, ko­ri­ste­ći nji­ho­vu sa­vjest i osje­ćaj­nost. Kao od­go­vor na to, re­vo­lu­ci­o­na­ri su or­ga­ni­zo­va­li aten­tat na nje­ga sa­mog. Ali, on se ipak na­dao da će da smi­ri si­tu­a­ci­ju bez upo­tre­be su­ro­vih mje­ra. Ne­ko vri­je­me ni­je bi­lo aten­ta­ta, Lo­ris–Me­li­kov je sma­trao da je do­šlo vri­je­me da se pri­stu­pi pre­u­re­đe­nju dr­žav­ne upra­ve, ko­je je pri­želj­ki­vao je­dan dio obra­zo­va­nog dru­štva i za ko­je su se za­u­zi­ma­le i tra­ži­le od ca­ra ne­ke lo­kal­ne ple­mić­ko-bur­žo­a­ske sa­mo­u­pra­ve (zem­stva). Ove re­for­me su bi­le usmje­re­ne ka iz­bor­nom si­ste­mu i na taj na­čin iza­be­ru lju­de, ko­ji će uče­stvo­va­ti u iz­ra­di no­vih za­ko­na. Čak je i od ca­ra do­bio sa­gla­snost. Mno­gi su bi­li ubi­je­đe­ni da su re­vo­lu­ci­o­na­ri pre­sta­li sa svo­jim zlo­dje­li­ma. Ali to je bi­lo po­gre­šno. Oni su se pri­ta­ji­li da bi ta­ko lak­še ubi­li svo­ju žr­tvu, a pred­lo­že­ne re­for­me ni­je­su od­go­va­ra­le nji­ho­vim že­lja­ma i za­mi­sli­ma.
Zli­kov­ci su pri­pre­mi­li no­vi aten­tat u ne­dje­lju pr­ve sed­mi­ce Ve­li­kog po­sta, 1. mar­ta 1881. go­di­ne, u vre­me­nu ka­da se car vra­ćao u Zim­ski dvo­rac sa hi­po­dro­ma u Mi­haj­lov­skom.
Car se ni­je od­mah upu­tio ku­ći sa hi­po­dro­ma, već je pr­vo svra­tio u Mi­haj­lov­ski dvo­rac i otu­da, tek u 14 ča­so­va i 15 mi­nu­ta iza­šao na kej Je­ka­ter­ni­skog ka­na­la. Tro­ji­ca zlo­či­na­ca sa ruč­nim ra­zor­nim bom­ba­ma ras­po­re­di­li su se po­red pu­ta, ku­da je tre­ba­la da pro­đe car­ska ko­či­ja. Je­dan od njih je ba­cio ra­zor­nu na­pra­vu pod ko­či­ju, ali je od ove eks­plo­zi­je car ostao ne­po­vri­je­đen. On je iza­šao iz ko­či­je i pri­šao zli­kov­cu, ko­je­ga je na­rod uhva­tio. Na uz­bu­dlji­va pi­ta­nja onih ko­ji su bi­li oko ca­ra, on je od­go­vo­rio: „Hva­la Bo­gu, ja sam iz­nio ži­vu gla­vu, ali eno ta­mo...” i pri to­me po­ka­zi­vao na ra­nje­ne, ko­ji su le­ža­li na kal­dr­mi. Tog tre­nut­ka pri­ma­kao se dru­gi zlo­či­nac i ba­cio pod no­ge ca­ru svo­ju bom­bu i od­jek­nu­la je još stra­šni­ja eks­plo­zi­ja. Ka­da se dim po­di­gao, oni ko­ji su pre­ži­vje­li, vi­dje­li su ca­ra ka­ko le­ži sa smr­ska­nim no­ga­ma, ob­li­ven kr­vlju. Car je ti­ho iz­u­stio: „Hlad­no mi je, hlad­no mi je”! Ve­li­kom kne­zu Mi­ha­i­lu Ni­ko­la­je­vi­ču, ko­ji je do­tr­čao, car je je­dva do­šap­nuo: „Br­že... u dvo­rac... ta­mo ću da umrem”. To su bi­le po­sled­nje ri­je­či ve­li­kog mu­če­ni­ka. Umi­ru­ći, bez svi­je­sti car je bio do­ne­sen u dvo­rac, i u 15 ča­so­va i 15 mi­nu­ta nje­go­vo je sr­ce pre­sta­lo da ku­ca. Car – spa­si­telj je po­stao car – mu­če­nik.
Uža­sna vi­jest je kao grom po­go­di­la ci­je­lu Ru­si­ju, po­gi­nuo je od zlo­či­nač­ke ru­ke njen naj­vo­lje­ni­ji čo­vjek, ko­ji joj je do­nio naj­vi­še do­bra. Ve­li­čan­stve­ni lik ca­ra-spa­si­te­lja i ca­ra-mu­če­ni­ka osta­će u sje­ća­nju ru­skog na­ro­da za sva vre­me­na.
Na tom mje­stu gdje je bio smrt­no ra­njen car Alek­san­dar II sa­da se uz­di­že hram Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja, ko­ji je sa­gra­đen vo­ljom ci­je­log na­ro­da.
KRAJ