PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kne­gi­nja Lju­bi­ca te­ško je pod­ni­je­la i je­dva pre­ži­vje­la ab­di­ka­ci­ju kne­za Mi­lo­ša, smrt kne­za Mi­la­na i pro­tje­ri­va­nje kne­za Mi­ha­i­la. Već 1839. na­slu­ći­va­li su se do­ga­đa­ji iz 1842. go­di­ne. Da su usta­vo­bra­ni­telj­ski pr­va­ci po­taj­no ra­di­li na pro­tje­ri­va­nju Obre­no­vi­ća iz Sr­bi­je od 1839. ni­je ni­ma­lo spor­no, kao što ni­je spor­no ni to da su oni o to­me bi­li po­u­zda­no oba­vi­je­šte­ni. Već u pa­skvi­la­ma, pr­vim po­li­tič­kim pla­ka­ti­ma u Sr­bi­ji, tra­ži­lo se nji­ho­vo ukla­nja­nje iz ze­mlje, me­đu nji­ma i kne­gi­nje: „ne­go i sa­ma Go­spo­đa Lju­bi­ca ne­ka š nji­ma za­jed­no na­po­lje i čas pri­je iz Sr­bi­je od­la­zi, do­sta je i ona kr­va­vih su­za si­ro­ti­nji na­te­ra­la”. Ova­kva po­li­tič­ka osu­da mo­gla se pri­pi­sa­ti kne­zu Mi­lo­šu, ali ne kne­že­vi­ma Mi­la­nu i Mi­ha­i­lu, a po­go­to­vu ne kne­gi­nji Lju­bi­ci. To je već bi­la po­li­ti­ka u ko­joj se ona ni­je sna­la­zi­la.
Usta­vo­bra­ni­te­lji pred­vo­đe­ni To­mom Vu­či­ćem Pe­ri­ši­ćem do­bro su pri­pre­mi­li i još bo­lje iz­ve­li bu­nu 1842, ko­ja je u isto­ri­o­gra­fi­ji po­zna­ta kao Vu­či­će­va bu­na. Ne­za­do­volj­stvo kne­zom i srp­skom vla­dom is­ta­kli su u osam ta­ča­ka, od ko­jih je na­ro­du bi­la naj­pri­jem­či­vi­ja ona ko­jom su op­tu­ži­li vlast za po­di­za­nje po­re­za sa pet na šest ta­li­ra. Usta­vo­bra­ni­te­lji su okri­vi­li Đor­đa Pro­ti­ća, pred­sjed­ni­ka vla­de, i nje­go­ve mi­ni­stre, ne i Obre­no­vi­će, ali to ni­je osta­vi­lo ni­ka­kvog tra­ga ko­ji bi ko­ri­stio di­na­sti­ji to­kom po­bu­ne.
Mno­ge po­je­di­no­sti iz ovog di­na­stij­skog pre­vra­ta po­zna­te su nam za­hva­lju­ju­ći pi­smi­ma ko­ja je kne­gi­nja Lju­bi­ca upu­ti­la kne­zu Mi­lo­šu. U vri­je­me po­bu­ne ona ni­je ima­la vre­me­na za ko­re­spo­den­ci­ju, već je kne­zu, sko­ro sva­ko­dnev­no, pi­sa­la pr­vih da­na po­sli­je pre­se­lje­nja u Ze­mun opi­su­ju­ći mu šta se sve tih da­na de­ša­va­lo u Sr­bi­ji.
Kne­zu Mi­ha­i­lu po­nu­đen je iz­bor. Vu­čić mu je osta­vljao pre­sto pod uslo­vom da iz ze­mlje pro­tje­ra maj­ku Lju­bi­cu sa svim Obre­no­vi­ći­ma, me­đu nji­ma i go­spo­da­ra Je­vre­ma i sve po­pe­či­te­lje. Bu­du­ći da Vu­čić ni­je vje­ro­vao da mu ru­ski kon­zul Va­ščen­ko ni­je mo­gao ga­ran­to­va­ti si­gur­nost u svom do­mu, i da ni­je htio po­tra­ži­ti za­šti­tu kod be­o­grad­skog ve­zi­ra, od­la­zak iz ze­mlje bio je je­di­no si­gur­no rje­še­nje za kne­za.
U no­ći iz­me­đu 6. i 7. sep­tem­bra mo­ra­la se do­ni­je­ti od­lu­ka. Kne­gi­nja se tru­di­la da sa­ču­va mir i pri­seb­nost. Tro­ji­ci mla­di­ća, Ni­ko­li Hri­sti­ću, Ma­ti Ma­ti­ću i Sve­to­za­ru Da­vi­do­vi­ću, bri­žno je sa­op­šti­la da je sta­nje kri­tič­no, op­tu­žu­ju­ći za ne­vo­lje svog dje­ve­ra: „Svo je zlo od mog dje­ve­ra Je­vre­ma”. Te no­ći ona se do­go­vo­ri­la sa si­nom da on na­pu­sti Sr­bi­ju, a ona da osta­ne u njoj. Knez Mi­ha­i­lo, iako mlad, već je bio stra­stven pu­šač, i te no­ći pu­šio je na du­gač­kom či­bu­ku. „Ni­je iz­gle­dao ni tu­žan ni bri­žan, no je bio li­ca ve­dra, ću­tao je i gle­dao na Be­o­grad i Sr­bi­ju”, za­pi­sao je Hri­stić. Lak­nu­lo mu je ka­da je shva­tio da vi­še ne­će bi­ti vla­dar i da se ne­će su­ko­blja­va­ti sa usta­vo­bra­ni­te­lji­ma i po­bu­nje­ni­ci­ma. S tim olak­ša­njem, iako je od­la­zio u stra­nu ze­mlju pu­nu ne­iz­vje­sno­sti, knez je ra­no uju­tru pre­šao Sa­vu na ske­li kod Top­či­de­ra, či­me se za­vr­ši­la nje­go­va pr­va vla­da­vi­na i pr­va vla­da­vi­na Obre­no­vi­ća Kne­že­vi­nom Sr­bi­jom. Is­pra­tiv­ši ga, kne­gi­nja se obra­ti­la po­me­nu­toj tro­ji­ci mla­di­ća: „Ajd te, de­co, za knja­zom”. Oni su po­hi­ta­li i uhva­ti­li po­sled­nju de­re­gli­ju za Ze­mun, a kne­gi­nja je pa­la u po­ste­lju.
Pr­vih mje­sec da­na po­sli­je bjek­stva kne­za Mi­ha­i­la iz Sr­bi­je bo­le­šlji­va Lju­bi­ca je če­sto pre­la­zi­la u Ze­mun i sa­sta­ja­la se sa si­nom. Usta­vo­bra­ni­te­lji ni­je­su is­pu­šta­li iz vi­da kne­gi­nju jer su im sa­stan­ci maj­ke i si­na bi­li sum­nji­vi. Sa­znav­ši da je u sto­pu pra­te, knez Mi­ha­i­lo za­bra­nio joj je da se vra­ti u Sr­bi­ju.
Sr­bi­ja je osta­la bez vla­da­ra, i to je Vu­či­ća i usta­vo­bra­ni­te­lje ba­ci­lo u bri­gu. Rje­še­nje za Mi­ha­i­lov po­vra­tak ni­je na­đe­no, pa su usta­vo­bra­ni­te­lji pro­gla­si­li Ka­ra­đor­đe­vog si­na Alek­san­dra za kne­za Sr­bi­je. Ovim iz­bo­rom no­vog vla­da­ra Obre­no­vi­ći su bi­li po­ra­že­ni i po­tre­se­ni, po­seb­no knez Mi­ha­i­lo i kne­gi­nja Lju­bi­ca. Taj po­raz je bio ko­na­čan ka­da je Por­ta iz­da­la, pr­vi, za­tim i dru­gi be­rat o ime­no­va­nju Alek­san­dra za kne­za Sr­bi­je, o če­mu je kne­gi­nja bri­žno oba­vje­šta­va­la kne­za Mi­lo­ša. Pred tom či­nje­ni­com su i ona i on, kao i nji­hov sin, bi­li ne­moć­ni.
Kne­gi­nja Lju­bi­ca je te­ško pod­no­si­la bo­ra­vak u Ze­mu­nu, iako su joj na uslu­zi bi­le nje­ne kće­ri i broj­na dru­ga li­ca. (...) Kne­gi­nja je sta­no­va­la na Glav­noj pi­ja­ci. Iz pre­do­stro­žno­sti, da bi iz­bje­gla po­do­zre­nje i austrij­ske i srp­ske vla­sti, ži­vje­la je skrom­no, u dru­štvu jed­ne vjer­ne sta­ri­je že­ne ko­ju je po­ve­la iz Sr­bi­je, i dvi­ju se­sta­ra – maj­ke Sav­ke Su­bo­tić i že­ne Jo­va­na Ha­dži­ća. Sav­ka Su­bo­tić se sje­ća­la ka­da ju je maj­ka od­ve­la i upo­zna­la sa srp­skom kne­gi­njom.
„Ka­da sam joj pr­vi put po­lju­bi­la ru­ku, re­če mi ma­ti: `Zapamti, mo­je di­je­te, či­ju ru­ku lju­biš! To je ru­ka srp­ske maj­ke. Ne­sreć­na maj­ka ne­sreć­ne Srbije`, uz­dah­nu kne­gi­nja iz du­bi­ne du­še i taj uz­dah mi i sa­da u sr­cu i du­ši tre­pe­ri”. Su­bo­tić­ka je još za­pi­sa­la da je od kne­gi­nje ču­la da je „naj­ne­sreć­ni­ja že­na”.
(Na­sta­vi­će se)