PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kne­gi­nji­no zdra­vlje po­če­lo je na­glo da se na­ru­ša­va od apri­la 1843, od­mah po Vos­kre­se­ni­ju. Ta­da se ža­li­la na za­pa­lje­nje cr­ne dži­ge­ri­ce, žuč­ne ke­se i vo­de­nu bo­lest. Ubr­zo su joj lje­ka­ri za­bra­ni­li po­sje­te, i ona je mo­ra­la ne­pre­sta­no da le­ži. Po­tom se po­ja­vio otok tr­bu­ha i kne­gi­nja je iz­gu­bi­la ape­tit („vkus”), zno­ji­la se i če­sto po­vra­ća­la. Kćer Pe­tri­ja, ko­ja je uz se­stru Sav­ku bdi­la na njom, pi­sa­la je ocu da joj je maj­ka bo­le­sna od „gro­zne bo­le­sti”. I dok ju je li­je­čio lje­kar Ni­ko­lić, ona se ja­da­la kne­zu Mi­lo­šu što će umri­je­ti iz­van otadž­bi­ne. Nje­no zdra­vlje ni­je se po­pra­vlja­lo, i to je za­bri­nu­lo kne­za: „Mno­go sam une­spo­ko­jen zbog Va­še bo­le­sti, pi­sao joj je 19. ma­ja. Knez Mi­loš je po­slao že­nu Ja­ko­va Ži­va­no­vi­ća da joj se na­đe pri ru­ci i na­re­dio si­nu Mi­ha­i­lu da do­pu­tu­je u No­vi Sad.
Kne­gi­nja Lju­bi­ca umr­la je u No­vom Sa­du 14/26. ma­ja 1843, u pe­de­set osmoj go­di­ni ži­vo­ta. Umr­la je na ru­ka­ma svog si­na Mi­ha­i­la, u pri­su­stvu kće­ri Per­ke i Sav­ke i mno­go­broj­nih iz­bje­gli­ca. Naj­sta­ri­joj kće­ri Pe­tri­ji osta­vi­la je u ama­net da se i ocu na­đe, kao što je njoj, u bo­le­sti i sta­ro­sti. A si­nu je da­la na sa­mrt­nom ča­su sa­vjet: „si­ne, maj­ka te osta­vlja u ama­net na­ro­du tvo­me, ko­ji je do­ka­zao, da te lju­bi. Lju­bi si­ne i ti svoj na­rod vi­še ne­go sa­mog se­be”. Knez Mi­ha­i­lo je od­mah oba­vi­je­stio oca o smr­ti kne­gi­nje, ko­jeg je vi­jest „ja­ko smu­ti­la”, ali je bio to­li­ko pri­se­ban da mu je pre­po­ru­čio da je sa­hra­ni pre­ma svim pra­vi­li­ma i shod­no nje­nom ime­nu.
Ide­ja da se sa­hra­ni u No­vom Sa­du, pr­vo kod Jo­va­nov­ske a po­tom kod Sa­bor­ne cr­kve, ni­je bi­la iz­vo­dlji­va. Iako je kne­gi­nja na sa­mr­ti iz­ja­vi­la da že­li da se upo­ko­ji u Ze­mu­nu kod kće­ri Per­ke, knez Mi­ha­i­lo i Ja­kov Ži­va­no­vić, ko­jeg je knez Mi­loš po­slao da oba­vi ovaj po­sao, od­lu­či­li su da je sa­hra­ne u ma­na­sti­ru Kru­še­do­lu, grob­ni­ci mno­gih slav­nih srp­skih pre­da­ka, maj­ke An­ge­li­ne, de­spo­ta i pa­tri­ja­ra­ha srp­skih. Oda­tle su se kne­gi­nji­ni zem­ni osta­ci mo­gli lak­še pre­ni­je­ti u Sr­bi­ju ako pri­li­ke bu­du do­pu­sti­le. Po­mi­nja­la se još i Ra­va­ni­ca (Vrd­nik) kao mje­sto upo­ko­je­nja, ali ono ni­je pri­hva­će­no zbog bo­ja­zni da bi austrij­ske vla­sti po­mi­sli­le da „mi či­ni­mo ne­ke so­ju­ze smi­sla s kne­zom La­za­rom”, či­ji se grob na­la­zio u ovom ma­na­sti­ru. Brat­stvo ma­na­sti­ra Kru­še­do­la od­go­vo­ri­lo je da „za čast se­bi pri­ma go­spo­đu kne­gi­nju me­đu zna­me­ni­te Sr­blje grob­nog pri­tja­ža­ni­ja po­lu­či­ti”. Za grob­no mje­sto od­re­đe­na je sre­di­na žen­ske pri­pra­te, od­mah po­red de­spo­ta Ge­or­gi­ja Bran­ko­vi­ća i dvo­ji­ce pa­tri­jar­ha Čar­no­je­vi­ća.
Kne­gi­nji­na smrt po­go­di­la je sve Obre­no­vi­će, a naj­vi­še kne­za Mi­ha­i­la. Za vri­je­me če­tr­de­se­to­dnev­nog po­me­na ne­ko­li­ko pu­ta pa­dao je u ne­svi­jest. Tet­ka Bo­silj­ka, ko­ja ni­je ima­la po­ro­da, bri­nu­la je o nje­mu. ‘’Knjaz spu­sti gla­vu na krst, na ko­me bje­še upi­sa­no ime nje­go­ve maj­ke i gor­ko je pla­kao’’, za­pi­sa­la je Mi­le­va Alim­pić.
Kne­gi­nji­na smrt osta­vi­la je du­bok trag kod Sr­ba i u Ju­žnoj Ugar­skoj i u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji. Nje­nu smrt, me­đu­tim, ni­je­su za­bi­lje­ži­le ni­jed­nom ri­ječ­ju Srp­ske no­vi­ne, ko­je su istog da­na kad je kne­gi­nja umr­la pi­sa­le o jed­noj đač­koj i voj­nič­koj pro­sla­vi. Usta­vo­bra­ni­telj­ski re­žim učvr­šći­vao je svo­ju vlast, pa je stro­go vo­dio ra­ču­na da se Obre­no­vi­ći i ne spo­mi­nju u Sr­bi­ji.
Pu­tu­ju­ći la­đom iz Vla­ške u Beč 1850, knez Mi­loš je na­vra­tio u ma­na­stir Kru­še­dol da se po­klo­ni sje­ni­ma svo­je su­pru­ge. Tom pri­li­kom pri­re­dio je pa­ra­stos kne­gi­nji Lju­bi­ci, a po­tom je dao i ru­čak (27. no­vem­bar).
Ka­da su se Obre­no­vi­ći vra­ti­li na pre­sto u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji, sje­ti­li su se kne­gi­nje Lju­bi­ce i ob­no­vi­li nad­grob­nu plo­ču i spo­me­nik.
Ona ni­je mo­gla ni­čim da uti­če na knez Mi­lo­še­vo dr­ža­nje pre­ma Ka­ra­đor­đu 1817, ali je dvi­je go­di­ne ka­sni­je omo­gu­ći­la pre­nos nje­go­vog ti­je­la iz Ra­do­va­nja u To­po­lu. Go­di­ne 1820. vo­ždo­va lo­ba­nja je is­ko­pa­na u Be­o­gra­du, pre­ni­je­ta u To­po­lu i smje­šte­na u grob­ni­cu s nje­go­vim ko­sti­ma. A ka­da se Ka­ra­đor­đe­va po­ro­di­ca vra­ća­la iz Ru­si­je 1830, ona je uči­ni­la sve da po­mog­ne Je­le­ni i nje­noj dje­ci.
U ži­vo­tu kne­gi­nje Lju­bi­ce dva mo­men­ta bi­la su pre­sud­na – uda­ja za Mi­lo­ša i dr­ža­nje 1815. go­di­ne. Oba do­ga­đa­ja omo­gu­ći­li su da po­sta­ne pr­va srp­ska kne­gi­nja 19. vi­je­ka. To je, po­tom, pred­o­dre­di­lo cio njen ži­vot. Kao što smo iz­ni­je­li, on ni­je bio ni­ma­lo lak, ali je bio za­ni­mljiv.
Tri mo­men­ta u nje­nom ži­vo­tu bi­la su naj­te­ža – ubi­stvo Pe­tri­je (1819), smrt kne­za Mi­la­na (1839) i pro­tje­ri­va­nje kne­za Mi­ha­i­la i Obre­no­vi­ća iz Sr­bi­je (1842). Naj­vi­še se ka­ja­la zbog ubi­stva, naj­vi­še je tu­go­va­la za pre­ra­no umr­lim si­nom, naj­vi­še ju je po­go­di­lo pro­gon­stvo. Troj­stvo ja­da is­pu­nja­va­lo je nje­no sr­ce. Ako joj je sr­ce bi­lo pu­no tr­nja 1831, on­da je to bi­lo zbog iz­ne­vje­re­ne lju­ba­vi. Pred smrt nje­no sr­ce is­pu­nje­no je bo­lom zbog po­ro­dič­ne tra­ge­di­je i po­li­tič­kih pro­ma­ša­ja. Sve to otje­ra­lo je kne­gi­nju Lju­bi­cu pri­je vre­me­na u grob. Bi­la je mla­đa od kne­za, a umr­la je znat­no pri­je nje­ga.
Od svih na­ših kne­gi­nja i kra­lji­ca 19. i 20. vi­je­ka, kne­gi­nja Lju­bi­ca osta­la je u naj­bo­ljem sje­ća­nju srp­skog na­ro­da.(KRAJ)