U odjelj­ku pod na­zi­vom „Ne­što iz na­u­ke i umet­no­sti“, Er­de­lja­no­vić pre­zen­ti­ra za­čet­ke na­u­ke u na­ro­du. Ri­ječ je o ša­ro­nja­nju. On sma­tra da je ša­ro­nja­nje, u stva­ri, hi­rur­ški za­hvat ko­ji je po mno­go če­mu oso­ben i za to vri­je­me čak ne­vje­ro­va­tan. Er­de­lja­no­vić je imao tu sre­ću da di­rekt­no raz­go­va­ra sa Ra­do­sa­vom Pe­tro­vim Po­po­vi­ćem sa Me­du­na, po­sled­njim ži­vim ša­ro­nja­rom u Ku­či­ma. Na osno­vu de­talj­nog opi­sa ša­ro­nja­nja ko­ji je dao Er­de­lja­no­vić, sa­či­nje­na je re­kon­struk­ci­ja ša­ro­nja­nja iz­vje­snog „V.O.“
„Te go­di­ne se do­go­di­la zi­ma ka­kva se ne pam­ti. Sto­ljet­nja bu­ko­vi­na je pu­ca­la od le­da. V.O. je po­če­la bo­lje­ti gla­va. Jed­ne no­ći ga za­bo­lje gla­va bez li­je­ka. Uda­ri­še mu mu­ke i fi­sko­vi. Ka­žu da ni­ko ni­je vi­dio ta­kve mu­ke na in­sa­na. Te no­ći je trča` oko ku­će sto­go­va i to­ro­va, bo­že me sa­ču­vaj, kao da je bio ovr­to­gla­vio. Ko zna ko­li­ko se `oćaše ta­ko mu­čit da ne re­če pa­met­ni Sa­vo Pran­ta­šev: S mje­sta da ga vo­di­mo kod ša­ro­nja­ra Ra­do­va­na Pe­tro­va u Me­dun. Nje­go­va bolj­ka je za ša­ro­nja­nje. Mno­ge je lju­de Ra­do­sav iz­vi­da. Na kra­ju, bo­lje i da mu pre­kra­ti ži­vot, no da uda­ri u ma­ni­te. Ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da se ne­što ta­ko do­go­di V.O.
Vuk na to bez po­go­vo­ra pri­sta­de. Ša­ro­njar Ra­do­sav Pe­trov na­u­čio je ša­ro­nja­nje od oca Pe­tra, a ovaj od ne­kog Su­ja Kr­ko­va, Su­jo od Ko­ste Gr­ka, a Ko­sta Bog zna od ko­ga. Kad na kuć­nom pra­gu vi­đe na ru­ka­ma dvo­ji­ce brat­stve­ni­ka, ne bi mu mi­lo. Ni­je mu bi­lo la­ko ulo­ži­ti da ša­ro­nja ple­men­skog pr­va­ka i na­da­le­ko ču­ve­nog ju­na­ka, bo­je­ći se da ih ne vr­ne sa kuć­nog pra­ga Sa­vo Pran­ta­šev ga pred­u­hi­tri:U tvo­je smo ru­ke. Ura­di što znaš i umi­ješ. Ne­će­mo te za du­žni­ka, pa bi­lo što bi­lo.
Ra­do­sa­vu se na­mr­go­di li­ce u znak pre­ve­li­ke od­go­vor­no­sti ko­ju mu na­met­nu­še iz­ne­nad­ni ja­ban­ci. Užlji­je­bljen iz­me­đu dvi­je sto­lo­va­če, smr­šte­nog če­la i po­gnu­te gla­ve, V.O. je če­ka da poč­ne ša­ro­nja­nje.
Ra­do­sav mu je opi­pao sva­ki pre­dio i da­mar na gla­vi. Kad mu pro­na­đe bol­no mje­sto, Vuk se trg­nu, ali ne is­pu­sti ni gla­sa ni hu­ka: Daj mi bri­tvu – do­vik­nuo je že­ni Ja­gi. Za­čas mu je obri­tvio ko­su sa bol­nog mje­sta. Na obri­ja­no mje­sto sna­žno je pri­ti­snuo pal­cem i vr­hom oštrog bri­tvu­lji­na, za­bi­lje­žio krug oko nje­ga. Bri­žlji­vo mu je odrao ko­žu do sa­me ko­sti. Za sve to vri­je­me V.O. se ni­je ni za jo­tu po­mak­nuo, nit je iole pi­snuo.
Odr­to mje­sto na lo­ba­nji na­ma­zao je ne­ka­kvim me­le­mom i osta­vio do sju­tra­dan da se ra­na smi­ri i iš­či­sti.
Sju­tra­dan se na gla­vi V.O. bje­la­sao krug kao do­bro is­pra­no jaj­ce. Ša­ro­nja­ru se ma­lo pro­ve­dri če­lo kad vi­đe ka­ko ra­na fi­no iz­gle­da. Od­mah u ru­ku pri­hva­ti ša­ru. To je bi­la ne­ka­kva spra­vi­ca na­lik na ma­lu še­gu u kru­žnom ob­li­ku.
Ša­ro­njar je za­po­vi­je­dio V.O. da ga sna­žno steg­ne is­pod ko­lje­na.
Ša­ra mu se br­zo upi­lji­la u kost. V.O. je od pre­ve­li­kog bo­la za­žmu­rio. Gra­ške zno­ja su mu se sli­va­le sa li­ca niz Ra­do­sa­vo­ve čak­ši­re.
Ni­šta ma­nji po­to­ci zno­ja ni­su bi­li niz Ra­do­sa­vov obraz. Po­vre­me­no je od­ma­rao i se­be i V.O. Če­sto je cu­ka kost da po zvu­ku sa­zna da li se do­volj­no is­ta­nji­la da ne bi pa­la na mo­zak i ti­me ci­je­lu ra­bo­tu upro­pa­sti­la. Kad je oslu­šnuo zvo­nak glas, uzeo je u jed­nu ru­ku tan­ke ma­ši­ce, a u dru­gu malj, po­de­blju iglu, na jed­nom kra­ju ši­lja­sta, a na dru­gom spljo­šte­na kao gli­je­to. Pa­žlji­vo je is­trg­nuo pre­še­ga­nu trun­ku ko­sti. Čim je is­tr­gao kost, šik­nu­la je mr­ka krv. Na malj je na­tak­nuo pa­muk i nji­me sku­pljao krv ko­ja je na­vi­ra­la na šu­plji­nu. Kad se ra­to­si­ljao kr­vi i su­tu­ri­ce, ja­sno je vi­dio ka­ko mi­go­lji mo­zak V.O. Bio je u ne­ku ru­ku po­no­san jer je bio pr­vi ko­ji je vi­dio pa­met raz­bo­ri­tog ple­men­skog pr­va­ka.
Po bi­je­loj, kao foj kar­te ma­ra­mi­ci, na­ma­zao je čan­su. To je bio me­lem ko­ji se spra­vljao na oso­bit na­čin. Spra­vlja­nje me­le­ma je bi­la taj­na ša­ro­nja­ra. Ne­ki su zbo­ri­li da ga pra­ve u do­slu­hu sa vi­la­ma i dru­gim ne­vi­dlji­vim stvo­re­nji­ma.
Kad je sve zgo­to­vio ka­ko ša­ro­nja­nje po­tre­bu­je, pre­kr­stio se uz ri­je­či ko­je je po­lu­gla­sno iz­go­vo­rio:Bio ti upo­moj Bog i Sve­ti Ni­ko­la.Amin.
Ša­ro­njar se na je­dvi­te ja­de iz­vu­kao iz „za­gr­lja­ja“ V.O. Steg­na su mu bi­la sva u mo­dri­ce od sna­žnog ste­za­nja. Ni­je mu se ču­di­ti. Tre­ba­lo je sve to iz­dr­ža­ti, lju­đi mo­ji. Iz­dr­žao je mu­ke kao ma­li Ra­do­ji­ca. Afe­rim mu bi­lo za va­zda.“
Ra­do­sav je, ka­ko ve­li Er­de­lja­no­vić, ša­ro­njao (ope­ri­sao) 50 lju­di, a sa­mo je je­dan umro. Nje­gov otac, od ko­jeg je na­u­čio ovaj za­nat, ša­ro­njao je 300 lju­di. Mno­gi bi sa­vre­me­ni hi­rur­zi mo­gli za­vi­dje­ti Ra­do­sa­vu i nje­go­vom ocu Pe­tru.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić