U gim­na­zi­ji se pa­zi­lo na red, di­sci­pli­nu, uče­nje i po­na­ša­nje. Pod­jed­na­ka pa­žnja se po­kla­nja­la obra­zo­va­nju i vas­pi­ta­nju kao osnov­nim ele­men­ti­ma po­treb­nim bu­du­ćim svr­še­nim sred­njo­škol­ci­ma, od ko­jih su mno­gi od­la­zi­li na da­lje uče­nje, naj­pri­je da za­vr­še vi­šu gim­na­zi­ju, a po­tom i Ve­li­ku ško­lu u Be­o­gra­du. Đa­ci u Šap­cu mo­ra­li su se ve­o­ma kul­tur­no i di­sci­pli­no­va­no po­na­ša­ti, ne sa­mo na ča­so­vi­ma u ško­li, ne­go i van obra­zov­ne usta­no­ve. Po­sto­ja­la su ja­sna i pre­ci­zna pra­vi­la ko­ja su ure­đi­va­la to pi­ta­nje. Na to je, ina­če, di­rek­tor Ko­za­rac po­seb­no pa­zio i na­sto­jao da sve bu­de pod kon­tro­lom.
U če­tvr­tom raz­re­du gim­na­zi­je Cvi­jić je po­stao in­struk­tor. Na­i­me, ka­da ga je di­rek­tor na jed­noj pri­god­noj škol­skoj pro­sla­vi iz­dvo­jio i is­ta­kao kao naj­bo­ljeg uče­ni­ka gim­na­zi­je u Šap­cu, dva gra­đa­ni­na su se po­nu­di­la da im taj od­lič­ni uče­nik pod­u­ča­va dje­cu. Toj pri­red­bi je pri­su­stvo­vao i Jo­va­nov otac To­dor. Bi­lo je to ve­li­ko pri­zna­nje za nje­go­vog si­na i on se ja­ko po­no­sno osje­ćao. Na­rav­no da je pri­hva­tio pri­ma­mlji­vu po­nu­du za svo­ga si­na od jed­nog bo­ga­tog Šap­ča­ni­na, pa su se br­zo do­go­vo­ri­li da Jo­van do kra­ja škol­ske go­di­ne, ka­da je po­ha­đao IV raz­red, bu­de pri­vat­ni in­struk­tor i da se pri­hva­ti pod­u­ča­va­nja svo­jih škol­skih dru­go­va. To­kom ško­lo­va­nja u Šap­cu, Cvi­jić je, po­red di­rek­to­ra Ko­zar­ca, po­seb­no ci­je­nio još dva pro­fe­so­ra, i to ge­o­gra­fi­je Vladimira Ka­ri­ća i na­stav­ni­ka fi­zi­ke Ran­ka Pe­tro­vi­ća. U če­tvr­tom raz­re­du je sta­no­vao kod lo­kal­nog bo­ga­tog tr­gov­ca Mi­lo­ša Po­po­vi­ća, u di­je­lu gra­da na Ma­lom Ba­i­ru, pri če­mu ni­je pla­ćao sta­na­ri­nu, ali uz oba­ve­zu da mu pod­u­ča­va dje­cu. Ta­ko je gim­na­zi­ja­lac bio u pri­li­ci da sti­pen­di­ju i ono ma­lo nov­ca što je do­bi­jao od ro­di­te­lja tro­ši na gar­de­ro­bu i ku­po­vi­nu knji­ga i ča­so­pi­sa.
Cvi­jić u auto­bi­o­gra­fi­ji de­talj­no i kon­ci­zno iz­no­si po­je­di­no­sti zbog če­ga su na­ve­de­ni na­stav­ni­ci osta­vi­li na nje­ga ve­li­ki uti­sak. Naj­pri­je za Pe­tro­vi­ća is­ti­če da je po­sli­je za­vr­šet­ka Ve­li­ke ško­le do­šao da pre­da­je fi­zi­ku u Šap­cu. Bio je mlad i do­ne­kle ki­co­ški na­stro­jen, ali ni­je pri­vla­čio pa­žnju svo­jim pre­da­va­nji­ma. Tre­ba ima­ti u vi­du da u to vri­je­me još uvi­jek ni­je prak­ti­ko­va­na oči­gled­na na­sta­va, od­no­sno još uvi­jek se ni­je­su vr­ši­le prak­tič­ne vje­žbe (ogle­di) iz bi­lo kog pred­me­ta, pa ti­me ni iz fi­zi­ke. Me­đu­tim, Pe­tro­vić je bio va­tre­ni so­ci­ja­li­sta i ve­o­ma je agil­no pro­po­vi­je­dao so­ci­ja­li­stič­ke ide­je, mi­sli i uče­nja. Uvi­jek je obra­ćao pa­žnju na da­ro­vi­ti­je uče­ni­ke i oko se­be oku­pljao sve one ko­ji su bi­li na­klo­nje­ni no­vom po­gle­du na dru­štve­na kre­ta­nja. Pri­je ne­go što je po­čeo da slu­ša sa­vje­te pro­fe­so­ra Pe­tro­vi­ća, Cvi­jić je već bio upo­znat sa od­re­đe­nom li­te­ra­tu­rom iz te obla­sti i či­tao po­je­di­ne li­sto­ve i ča­so­pi­se na­mi­je­nje­ne omla­di­ni, a u ko­ji­ma je bi­lo i so­ci­ja­li­stič­kog uče­nja.
Zbog pre­sud­nog uti­ca­ja pro­fe­so­ra Ka­ri­ća, ko­ji ga je ka­sni­je pod­sta­kao i upu­tio na stu­di­je ge­o­gra­fi­je i ta­ko opre­di­je­lio ži­vot­no za­ni­ma­nje ovog bu­du­ćeg ve­li­ka­na, ov­dje je po­treb­no da­ti krat­ku bi­o­gra­fi­ju tog Cvi­ji­će­vog na­stav­ni­ka. Vla­di­mir Ka­rić (1848–1894) za­vr­šio je Ve­li­ku ško­lu na prav­nom od­sje­ku 1868. go­di­ne. Ka­ri­je­ru je ot­po­čeo u stru­ci kao prak­ti­kant u ša­bač­kom su­du. U istom gra­du je ne­ko vri­je­me, sti­ca­jem okol­no­sti, kao za­mje­na pre­da­vao u grad­skoj gim­na­zi­ji. No­vu slu­žbu vr­šio je i kao pi­sar na­čel­stva po­ža­re­vač­kog okru­ga. Go­di­ne 1870. ime­no­van je za su­plen­ta  ša­bač­ke  ni­že gim­na­zi­je. Na­kon po­la­ga­nja pro­fe­sor­skog is­pi­ta 1873, pre­da­vao je ge­o­gra­fi­ju u ša­bač­koj i po­ža­re­vač­koj gim­na­zi­ji, a po­tom na­sta­vio i u be­o­grad­skoj vi­šoj gim­na­zi­ji. U pro­svje­ti je Ka­rić ostao do 1888, ka­da je po­sta­vljen na mje­sto re­fe­ren­ta u Mi­ni­star­stvu pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la.
Ka­da je za­vr­šio IV (za­vr­šni) raz­red gim­na­zi­je u Šap­cu, Cvi­jić je mo­rao, ako je že­lio da na­sta­vi ško­lo­va­nje, da pro­mi­je­ni mje­sto bo­rav­ka. Pot­pu­na osmo­ra­zred­na gim­na­zi­ja je u to vri­je­me po­sto­ja­la u Be­o­gra­du, pa je tre­ba­lo ta­mo ot­pu­to­va­ti. To je, ra­zu­mlji­vo, zah­ti­je­va­lo ve­li­ke iz­dat­ke, ko­je mu ni­je mo­gla pri­u­šti­ti nje­go­va po­ro­di­ca. Sre­ćom, po­sla­nik Ve­li­zar Kun­do­vić je uspio da kod lo­znič­ke op­šti­ne obez­bi­je­di da se mla­dom i per­spek­tiv­nom uče­ni­ku is­pla­ću­je po 50 di­na­ra sti­pen­di­je (ili ,,bla­go­de­a­ni­ja”, ka­ko se ta­da go­vo­ri­lo). Ta­ko je Cvi­jić uspio da obez­bi­je­di mo­guć­nost za na­sta­vak ško­lo­va­nja i po­ste­pe­no is­pu­nja­va na­sto­ja­nje nje­go­ve maj­ke ka­ko bi po­sti­gao što vi­ši ni­vo obra­zo­va­nja. Pre­la­skom u Be­o­grad, pro­mi­je­nio je ži­vot­nu sre­di­nu, ali mu to ni­je te­ško pa­da­lo, s ob­zi­rom da je već niz go­di­na ži­vio van to­plog kuć­nog do­ma. Ipak, Be­o­gad je pre­sto­ni­ca, mno­go ve­ći grad od Šap­ca i tu je imao pri­li­ku i da se upo­zna sa mno­gim stva­ri­ma i van uskog škol­skog ra­da, pla­na i pro­gra­ma.
U Be­o­gra­du se Cvi­jić, bar u po­čet­ku, dru­žio da uče­ni­ci­ma uči­telj­ske ško­le ro­dom iz Uži­ca. To su bi­li tem­pe­ra­ment­ni i bi­stri mla­di­ći, ali pro­ble­ma­tič­nog po­na­ša­nja, kod ko­jih je vi­dio mno­go po­ro­ka. On je ostao do­sle­dan svo­jim prin­ci­pi­ma rad­nog, mar­lji­vog i upor­nog ra­da i ni­ka­ko i ni pod ka­kvim okol­no­sti­ma ni­je pot­pa­dao pod uti­caj lo­ših dru­go­va ne­do­lič­nog po­na­ša­nja i ka­rak­te­ra. U tom smi­slu je ostao vje­ran is­pu­nja­va­nju maj­či­nih sa­vje­ta, ko­ji su mu je uvi­jek bi­li u pod­svi­je­sti ka­da bi se na­šao u dru­štvu lo­ših mla­di­ća. U tom smi­slu ga je, ka­ko je to on sli­ko­vi­to is­ti­cao u svo­jim sje­ća­nji­ma, šti­ti­la vi­ša si­la ko­ja ga je uvi­jek opo­mi­nja­la da osta­ne vje­ran maj­či­nom vas­pi­ta­nju. Vi­šu gim­na­zi­ju, tač­ni­je vi­še raz­re­de gim­na­zi­je u Be­o­gra­du, Cvi­jić je po­čeo da uči od 1881. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ