„Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” ni­je pra­vljen sa­mo zbog za­do­volj­stva nje­go­vih auto­ra, već i iz unu­tra­šnje po­tre­be da se do­đe do dru­ga­či­jih vri­jed­no­sti u sa­moj re­al­no­sti. Otud nje­go­va iz­u­zet­na funk­ci­o­nal­nost i pri­su­stvo u svi­je­sti ko­ja ni­je bi­la za­o­ku­plje­na sa­mo sop­stve­nim ilu­zi­ja­ma ni­ti če­žnjom da stva­ra ide­al­ne for­me. Nje­ni ci­lje­vi su bi­li iz­van fil­ma – u sa­mom ži­vo­tu i nje­go­vim pre­o­bra­že­nji­ma. A u do­me­nu film­skog stva­ra­la­štva to je bio ve­li­ki pod­sti­caj is­tra­ži­va­nji­ma ko­ja su že­lje­la da pre­mo­ste gra­ni­ce iz­me­đu sna i ja­ve. Frinc Lang, ko­ji je u ra­ni­joj fa­zi fil­ma uče­stvo­vao kao re­di­telj, su­ge­ri­sao je da bi ma­te­ri­jal ta­ko ra­di­kal­nog sti­la kao što je „Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” mo­gao na­i­ći na te­žak pri­jem kod pu­bli­ke i da bi joj tre­ba­lo olak­ša­ti pra­će­nje kroz ne­ku vr­stu ob­ja­šnje­nja, ta­ko da je on idej­ni stva­ra­lac okvir­ne pri­če u ko­joj glav­ni ju­nak Fran­cis (Fri­e­drich Fe­her) pre­pri­ča­va pri­ču o mrač­nom ilu­zi­o­ni­sti šar­la­ta­nu dr Ka­li­ga­ri­ju (Ver­ner Kra­uss) i nje­go­vom som­nam­bul­nom ro­bu Ce­sa­reu (Con­rad Ve­idt), te se­ri­ji ubi­sta­va u pro­pa­lom gra­di­ću Hol­sten­vo­lu.
Vi­ne i auto­ri ovo­ga kru­ga osje­ća­li su da je iz­laz iz po­sto­je­ćih od­re­đe­no­sti u tom ne­pre­kid­nom is­tra­ži­va­nju uzro­ka ko­ji nas do­vo­de do osje­ća­nja obes­prav­ljno­sti, ne­si­gu­no­sti i iz­gu­blje­no­sti. Jer, iza to­ga sto­je mno­go­broj­na is­ku­stva, isti­ne, podsvje­sne slut­nje, ne­pri­la­go­đe­nost re­al­no­sti, uspo­me­ne i tra­u­me pre­tvo­re­ne u sno­ve. Zar ti du­hov­ni pod­sti­ca­ji za tu­ma­če­nja čo­vje­ko­ve eg­zi­sten­ci­je ne mo­gu da bu­du vi­zu­el­no pred­sta­vlje­ni i kao fi­zič­ke vri­jed­no­sti?
Film je ti­me na­sto­jao da stek­ne još ve­će sa­mo­po­u­zda­nje u tu­ma­če­nju čo­vje­ka kroz nje­gov unu­tra­šnji ži­vot i spolj­no po­na­ša­nje – sma­tra­ju­ći čak i ono što je pot­pu­no ire­al­no, u do­me­nu sno­va i fan­ta­sti­ke, va­žnim či­ni­o­ci­ma za ra­zu­mi­je­va­nje sa­me stvar­no­sti.
To je ukla­nja­nje ot­po­ra ko­ji se na­la­ze u čo­vje­ku pre­ma sve­mu što je re­al­no i su­prot­sta­vlje­no že­lja­ma i ilu­zi­ja­ma da bi se do­šlo do sin­te­ze svi­je­sti i pod­svi­je­sti i iz­ra­za ko­ji će film obo­ga­ti­ti no­vim sa­zna­nji­ma. Za­to, u eks­pre­si­o­ni­zmu ka­kav je ovaj u „Ka­bi­ne­tu dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” ne bi tre­ba­lo gle­da­ti sa­mo teh­ni­ku i je­dan stil pa čak ni dok­tri­nu, ka­ko se to če­sto či­ni, već oslo­ba­đa­nje fil­ma od raz­li­či­tih ogra­ni­če­nja i usmje­ra­va­nje ka psi­ho­a­na­li­zi i objek­ti­vi­za­ci­ji sve­ga onog unu­tra­šnjeg do če­ga mo­že­mo da do­pre­mo u is­tra­ži­va­nji­ma čo­vje­ka. Sa­mo u vi­zu­el­noj kom­po­zi­ci­ji to mo­že bi­ti iz­ra­že­no na vje­ro­do­sto­jan na­čin. Ako ovaj film dje­lu­je u tim svo­jim te­žnja­ma po­ne­kad na­iv­no i te­a­tra­li­zo­va­no, ne tre­ba u nje­mu gle­da­ti že­lju za po­na­vlja­njem već, na­pro­tiv, oslo­ba­đa­nje od tu­đih is­ku­sta­va i stva­ra­nje sa­svim no­vih od­no­sa iz­me­đu čo­vje­ka i ka­me­re. Vi­ne ni­je uspio da te od­no­se ka­no­ni­zi­ra ni­ti mu je to bio cilj, ali je sva­ka­ko po­sti­gao efe­kat ko­ji dje­lu­je za­pa­nju­ju­će svo­jom slo­že­no­šću i pro­ble­mi­ma na ko­je uka­zu­je.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj