Mi­lo Đu­rov Ra­du­no­vić ro­đen je 1893. go­di­ne u Pro­go­no­vi­ći­ma (Lje­šan­ska na­hi­ja) bli­zu Pod­go­ri­ce. Osnov­nu ško­lu za­vr­šio je u rod­nom mje­stu, dok je gim­na­zij­sko obra­zo­va­nje sti­cao na Ce­ti­nju i u So­fi­ji, gdje ga je za­te­kao Bal­kan­ski rat. Kao đak-do­bro­vo­ljac bio je pri­pad­nik sr­bi­jan­ske voj­ske i uče­stvo­vao u bor­ba­ma pod Je­dre­ni­ma.
Za vri­je­me Srp­sko-bu­gar­skog ra­ta na­la­zio se još u So­fi­ji, oda­kle se uz po­moć on­da­šnjeg po­sla­ni­ka Sr­bi­je pre­ba­cio u Be­o­grad sa oso­bljem sr­bi­jan­skog po­slan­stva. Kao svr­še­ni ma­tu­rant upi­sao je Ni­žu voj­nu aka­de­mi­ju, ko­ju je sa uspje­hom za­vr­šio. Mi­lo Ra­du­no­vić bio je uče­snik Pr­vog svjet­skog ra­ta, kao ko­man­dir je­di­ni­ce. Za­jed­no sa osta­lom voj­skom pre­šao je Al­ba­ni­ju i uče­stvo­vao u pro­bo­ju So­lun­skog fron­ta. Kraj ra­ta do­če­kao je na po­lo­ža­ju ko­man­di­ra če­te.
Svo­jim he­roj­stvom i po­žr­tvo­va­no­šću za­vri­je­dio je op­šte po­što­va­nje, ali i broj­na od­li­ko­va­nja. Za hra­brost i iz­u­zet­ne voj­nič­ke vr­li­ne u iz­vo­đe­nju za­da­ta­ka Mi­lo Ra­du­no­vić do­bio je Obi­li­ća me­da­lju, Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu, Be­log or­la i ar­mij­ske po­hval­ni­ce ču­ve­nih voj­sko­vo­đa i voj­vo­da Ste­pe Ste­pa­no­vi­ća i Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća. Nje­go­ve za­slu­ge i hra­brost pri­mi­je­ti­li su i stra­ni sa­ve­zni­ci, ta­ko da mu je on­da­šnji ko­man­dant So­lun­skog fron­ta, mar­šal Foš, lič­no pre­dao ču­ve­no pri­zna­nje Le­gi­ju ča­sti.
Mi­lo Ra­du­no­vić ni­je se za­do­vo­ljio svo­jim obra­zo­va­njem, već se u pe­ri­o­du iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta stal­no usa­vr­ša­vao. Za­vr­šio je Vi­šu voj­nu aka­de­mi­ju i na­pre­do­vao do či­na pje­ša­dij­skog pu­kov­ni­ka. Svoj rad ni­ka­da ni­je ve­zi­vao za kan­ce­la­ri­ju, već je stal­no bio sa svo­jim voj­ni­ci­ma.
Zbog svog od­va­žnog dr­ža­nja za­mje­ra se kne­zu Pa­vlu Ka­ra­đor­đe­vi­ću, ko­ji ga je pre­ko svo­jih lju­di stal­no pro­ga­njao, ta­ko da je za krat­ko vri­je­me slu­žio kao ko­man­dant pu­ka u Šti­pu, Bi­to­lju, a uoči sa­mog Dru­gog svjet­skog ra­ta i u Za­je­ča­ru.
Za vri­je­me na­pa­da na Ju­go­sla­vi­ju, u April­skom ra­tu, Mi­lo Ra­du­no­vić po­ka­zu­je vi­so­ku svi­jest, pa­tri­o­ti­zam i mo­ral. Kao ofi­cir, od­bio je na­re­đe­nje pret­po­sta­vlje­nih star­je­ši­na da puk bez ot­po­ra pre­da ne­pri­ja­te­lju. Uz po­moć ne­kih mla­đih ofi­ci­ra svoj puk je iz­dvo­jio iz sa­sta­va di­vi­zi­je i ot­po­čeo ne­rav­no­prav­nu bor­bu pro­tiv ne­pri­ja­te­lja.
Ni­je pri­hva­tio pre­da­ju jer se to ko­si­lo sa nje­go­vim mo­ral­nim, voj­nič­kim i ro­do­lju­bi­vim na­če­li­ma. U toj bor­bi je smrt­no ra­njen, a po­sled­nji nje­gov opro­štaj bio je opro­štaj sa ju­go­slo­ven­skom za­sta­vom. Iz­dah­nuo je lju­be­ći tro­boj­ku.(Na­sta­vi­će se)
Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić