Fan­ta­stič­no se ra­đa iz re­al­nog, ne op­sta­je sa­mo na isti­ni i tra­ži ra­zu­mi­je­va­nje i ta­mo gdje ra­zum ne mo­že da utvr­di ni­ka­kve za­ko­ni­to­sti. Zar to ni­je isto­vre­me­no i do­ka­zi­va­nje da je film umjet­nost in­di­vi­du­al­nog iz­ra­za i da iz­mi­če una­pri­jed od­re­đe­nim za­ko­ni­to­sti­ma i ne­pre­kid­noj te­žnji za obo­jek­ti­vi­za­ci­jom? Za­to ne iz­ne­na­đu­je što se po­ne­kad ovaj film tu­ma­či i kao va­paj za su­bjek­tiv­nom slo­bo­dom u do­ča­ra­va­nju film­ski­ih ilu­zi­ja. Kraj ovog, u sva­kom smi­slu neo­bič­nog fil­ma, ot­kri­va da je sam pri­po­vje­dač za­tvo­ren u lud­ni­cu i da je, u sti­lu Ča­rob­nja­ka iz Oza, iz­mi­slio pri­ču u ko­joj je ugo­stio Iju­de iz svog ži­vo­ta. Ovo pod­ri­va anar­hi­stič­ku at­mos­fe­ru fil­ma jer se obje­lo­da­nju­je da je dr Ka­li­ga­ri, uprav­nik lud­ni­ce ko­ji je i sam du­šev­no obo­lio, za­pra­vo do­bar čo­vjek i že­li da po­mog­ne glav­nom ju­na­ku. „Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” po­stao je ta­ko isto­rij­ska či­nje­ni­ca i ne mo­že se mi­mo­i­ći ni u naj­u­žem iz­bo­ru dje­la ko­ja su pred­sta­vlja­la od­re­đe­ne treb­nut­ke u raz­vo­ju film­skog iz­ra­za. „Film mo­ra po­sta­ti ži­vi cr­tež”, iz­ja­vio je tom pri­li­kom, Her­man Varm. Ove su ri­je­či ključ za ra­zu­mi­je­va­i­nje este­ti­ke fil­ma „Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja”. Sve je u ovom fil­mu pod­re­đe­no vi­zi­ji, ko­ja raz­bi­ja per­spek­ti­vu, osvje­tlje­nje, ob­li­ke i ar­hi­tek­tu­ru. U tom iz­ob­li­če­nom svi­je­tu čo­vjek se iz­vr­ga­va opa­sno­sti da ga na­ru­ši, i da bi i on bio u skla­du s fan­ta­stič­nim de­ka­ra­ci­ja­ma, glum­ci su se pre­ko­mjer­no pre­ma­zi­va­li šmin­kom i ko­či­li se u is­kri­vlje­nim i iz­vje­šta­če­nim po­za­ma. Ta­ko su se do­bi­ja­le im­pre­siv­ne sli­ke: za­to­če­nik ko­ji ču­či na­sred šu­pe ko­ju sa­či­nja­va­ju kan­dže u ob­li­ku tro­kut­nih ša­lja­ka; ot­mi­čar okli­je­va­ju­ći sje­di na vr­hu kro­va, na­čič­ka­na vi­so­kim dim­nja­ci­ma; mr­ša­vi, cr­ni mje­se­čar uko­čio se na­sred bi­je­le plo­če u iz­ob­li­če­noj i da­le­koj per­spek­ti­vi ve­li­kog mrač­nog zi­da. Ovo ka­dro­ve izdvja­mo kao naj­e­fekt­ni­je na fo­to­gra­fi­ja­ma isje­če­nim iz fil­ma. Ali kre­ta­nje fil­ma pri­je­ti da raz­bi­je kom­po­zi­ci­ju ko­ju su že­lje­li stvo­ri­ti sli­ka­ri. Ta­ko je kom­po­zi­ci­ja de­ko­ra pri­si­lja­va­la glum­ce da ubr­za­ju svo­je kret­nje da bi se na­šli iz­van re­gu­la­tiv­nih li­ni­ja. Film se sko­ro pot­pu­no osla­nja na po­zo­ri­šna sred­stva sa cen­tral­no po­sta­vlje­nom ka­me­rom i kom­plet­nom sce­no­gra­fi­jom, ta­ko da glum­ci, a na­ro­či­to Ve­idt, či­ne osno­vu di­na­mi­ke i ak­ce­na­ta. Lan­gov pred­log po­slu­žio je ipak da se do­bi­je neo­bič­na am­fi­bi­ja: „uz­vi­še­nom” audi­to­ri­ju­mu film dje­lu­je kao art film, ali se mo­že gle­da­ti i kao ho­ror film sa što­som. Sa iko­no­gra­fi­jom kao što su pro­vin­cij­ski cir­kus, lu­di na­uč­nik, ne­ga­ti­vac i ču­do­vi­šte ob­u­če­no u tri­ko ko­je oti­ma glav­nu ju­na­ki­nju, Ka­bi­net dr Ka­li­ga­ri­ja po­sta­je pu­to­kaz ka ho­ro­ru kao žan­ru i uvo­di sli­ke, li­ko­ve, te­me i at­mos­fe­re ko­ji će po­sta­ti osno­va za dje­la kao što su Dra­ku­la To­da Brov­nin­ga i Fran­ken­štajn Džej­msa Va­lea.
KRAJ

Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj