Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Čim je ge­ne­ral Mi­lan Že­želj oti­šao iz Gar­de, je­dan broj ofi­ci­ra je, po ka­zi­va­nju Lu­ke Bo­žo­vi­ća, po­čeo da pri­ča o mno­go če­mu što se ti­ca­lo nje­ga, o ono­me što je bi­la isti­na, a če­šće i o ono­me što ni­je. Me­đu nji­ma bi­lo je i onih ko­ji­ma je ge­ne­ral Že­želj pri­je to­ga mno­go po­mo­gao.
Bi­lo ka­ko bi­lo, ge­ne­ral Že­želj, čo­vjek ko­ji je vi­še od de­ce­ni­ju i po va­žio za naj­o­da­ni­jeg i naj­po­u­zda­ni­jeg Ti­to­vog čo­vje­ka, sprem­nog da za nje­ga i po­gi­ne, ko­ji je pred­u­hi­trio ne­ko­li­ko pri­pre­ma­nih aten­ta­ta i bio spre­man da is­tu­ri če­lo svu­gdje gdje je Ti­tu pri­je­ti­la opa­snost, oti­šao je sa te funk­ci­je, a na nje­go­vo mje­sto je po­sta­vljen ge­ne­ral Lu­ka Bo­žo­vić. Taj tre­nu­tak će, ka­ko će se is­po­sta­vi­ti, ipak bi­ti pr­va ozbilj­na pu­ko­ti­na u je­din­stvu i do­ta­da­šnjoj mo­no­lit­no­sti, ka­ko slu­žbe ko­ja je bri­nu­la o bez­bjed­no­sti še­fa dr­ža­ve, još vi­še u nje­go­vom ne­po­sred­nom po­li­tič­kom i dr­žav­nom okru­že­nju. Gru­dva sni­je­ga se, iz­gle­da, tu za­ko­tr­lja­la da bi ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je ona po­kre­nu­la la­vi­nu ko­ja će zbri­sa­ti ci­je­lu jed­nu ple­ja­du lju­di i Ti­to­vih vjer­nih, ne­po­ko­le­blji­vo oda­nih i pro­vje­re­nih lju­di na če­lu sa naj­i­stak­nu­ti­jim od njih, Ti­to­vim pr­vim sa­rad­ni­kom i ku­mom Alek­san­drom Ran­ko­vi­ćem.
Ivan Go­šnjak, ta­da čel­ni čo­vjek u Ju­go­slo­ven­skoj na­rod­noj ar­mi­ji, sa­op­štio je 19. ma­ja 1966. go­di­ne ge­ne­ra­lu Lu­ki Bo­žo­vi­ću da na­kon bez­ma­lo pet go­di­na pro­ve­de­nih na du­žno­sti Ti­to­vog ađu­tan­ta, ide na no­vu du­žnost – u Split. Bo­žo­vić je već sju­tra­dan is­ko­ri­stio pri­li­ku i o to­me po­raz­go­va­rao sa Ti­tom, po­seb­no po­ten­ci­ra­ju­ći to što je Go­šnjak dva pu­ta na­gla­ša­vao da u pre­mje­štaj ide „pod nor­mal­nim uslo­vi­ma”, jer mu je bi­lo ja­sno da u sve­mu to­me ima ne­što ne­nor­mal­no:
– Pa vi ste do­bro ra­di­li – re­kao mu je ta­da Ti­to i obe­ćao da će raz­go­va­ra­ti sa Go­šnjak da mu se, zbog po­ro­dič­nih raz­lo­ga, na­đe ne­ko mje­sto u Be­o­gra­du i da ne ide u pre­ko­man­du u Split.
Za na­red­nih dva­de­se­tak da­na, od­no­sno do 16. ju­na ka­da je ge­ne­ral Bo­žo­vić ko­nač­no pre­dao du­žnost svom na­sled­ni­ku, de­si­li su se, me­đu­tim, ti gro­mo­vi­ti po­tre­si i pro­mje­ne, ta­ko da je bi­lo oči­gled­no da je taj ta­las, ni kri­vog ni du­žnog, za­hva­tio i po­vu­kao i Bo­žo­vi­ća – po­sta­lo mu je de­fi­ni­tiv­no ja­sno da nje­go­va smje­na ni­je bi­la „pod nor­mal­nim uslo­vi­ma”.
A da se ne­što čud­no de­ša­va, ge­ne­ral Lu­ka Bo­žo­vić je za­pa­zio i shva­tio 4. ju­na 1966. go­di­ne u zgra­di Sa­ve­znog iz­vr­šnog vi­je­ća na No­vom Be­o­gra­du, gdje je pri­pre­man sve­ča­ni ru­čak za iran­skog ca­ra Re­zu Pa­hla­via. Ma­da ni­je bi­la uklju­če­na u de­le­ga­ci­ju, Ti­to­va su­pru­ga Jo­van­ka Broz je tog da­na do­šla da po­gle­da ka­ko je aran­ži­ran sto i pre­kon­tro­li­še da li je sve pri­pre­mlje­no ka­ko va­lja za va­žnog go­sta iz Ira­na:
– Bi­la je za­do­volj­na svim pri­pre­mlje­nim je­li­ma, pri­bo­rom i de­ko­ra­ci­jom sto­la sa aran­ži­ra­nim cvi­je­ćem – pi­še Bo­žo­vić. – Po­seb­no je po­sa­vje­to­va­la gru­pu ko­no­ba­ra ko­ji su po­slu­ži­va­li glav­ne go­ste za sto­lom, is­ti­ču­ći da je Ti­tu i njoj ve­o­ma sta­lo do to­ga da go­sti bu­du za­do­volj­ni i da ru­čak us­pi­je. U po­vrat­ku iz sa­le pre­ma ka­bi­ne­tu dru­ga pred­sjed­ni­ka u SIV-u sre­la se sa Alek­san­drom Ran­ko­vi­ćem, ko­ji je sam išao pre­ma sa­li gdje će se ru­ča­ti. U pro­la­zu se okre­nuo pre­ma Jo­van­ki po­zdra­vlja­ju­ći je na­klo­nom uz osmi­jeh. Ni­je mu ot­po­zdra­vi­la, pro­šla je po­red nje­ga kao da ga ni­je su­sre­la ni pri­mi­je­ti­la. Bio sam iz­ne­na­đen, ali ni­sam imao vre­me­na da o to­me raz­mi­šljam...
Sju­tra: GRU­BI ISTUP
STE­VA KRA­JA­ČI­ĆA


Po­seb­no ozvu­če­nje za Ru­se

Lu­ka Bo­žo­vić je oba­vi­je­stio par­tij­sku ko­mi­si­ju ko­ja je is­pi­ti­va­la tvrd­nje o pri­slu­ški­va­nju da mu je sa­mo po­zna­to da je za vri­je­me po­sje­te so­vjet­ske de­le­ga­ci­je Ju­go­sla­vi­ji 1956. go­di­ne bio ozvu­čen Sta­ri dvor i po­moć­na slam­na­ta zgra­da u par­ku dvo­ra i da o dru­gim ozvu­če­nji­ma ni­šta ne zna. Pri­tom je iz­ra­zio pot­pu­nu ne­vje­ri­cu u po­sto­ja­nje pri­slu­šnih ure­đa­ja u Ti­to­voj ku­ći u Užič­koj 15.