Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Lav Ni­ko­la­je­vič je 28.ok­to­bra 1910. go­di­ne za­pi­sao u svom lič­nom dnev­ni­ku: „Le­gao sam u po­la dva­na­est. Spa­vao sam do tri sa­ta. Pro­bu­dio sam se i opet sam, kao i pret­hod­nih no­ći, čuo otva­ra­nje vra­ta i ko­ra­ke. Pret­hod­nih no­ći ni­je­sam gle­dao u svo­ja vra­ta, a sad sam po­gle­dao i vi­dim kroz šu­plji­ne do­sta ja­ku svje­tlost u mom ka­bi­ne­tu i ču­jem šu­šta­nje. To So­fi­ja An­dre­jev­na ne­što li­sta, vje­ro­vat­no či­ta. Pret­hod­nog da­na je zah­ti­je­va­la i mo­li­la da ne za­tva­ram vra­ta. Nje­no obo­je vra­ta je otvo­re­no, pa je mo­gla da ču­je sva­ki moj i naj­ma­nji po­kret. I da­nju i no­ću ona je pra­ti­la sva­ko mo­je kre­ta­nje i sva­ku mo­ju ri­ječ i sve je mo­ra­lo da bu­de pod nje­nom kon­tro­lom. Opet ko­ra­ci, opre­zno otva­ra­nje vra­ta i ona pro­la­zi. Ne znam zbog če­ga, ali to je u me­ni iza­zva­lo stra­šnu od­vrat­nost i ogor­če­nje. Htio sam da spa­vam, ni­je bi­lo mo­gu­će, pre­vr­tao sam se u kre­ve­tu sko­ro sat vre­me­na, upa­lio sam svi­je­ću i sjeo na kre­vet. Otva­ra vra­ta i ula­zi So­fi­ja An­dre­jev­na, pi­ta me za „zdra­vlje“ i ču­di se što sam upa­lio svi­je­ću. Ogor­če­nje i od­vrat­nost ra­stu, po­či­njem ubr­za­no da di­šem, a puls mi je 97. Ne mo­gu ni da le­žim i od­jed­nom do­no­sim od­lu­ku da odem iz ku­će. Pi­šem joj pi­smo, po­či­njem da pa­ku­jem ono što mi je naj­po­treb­ni­je i že­lja mi je sa­mo da ne­sta­nem. Bu­dim Du­ša­na, a on­da Sa­šu. Oni mi po­ma­žu da se spa­ku­jem. Drh­tim od po­mi­sli da će ona ču­ti, do­ći će do sva­đe, hi­ste­ri­sa­nja i bez ta­kvih sce­na una­pri­jed ja ne­ću mo­ći ni oti­ći.
Po­sli­je pet sa­ti je bi­lo sve ne­ka­ko spa­ko­va­no, ja od­la­zim do ko­nju­šni­ce da im ka­žem da upre­gu ko­nje, a Du­šan, Sa­ša i Var­ja osta­li su da do­vr­še pa­ko­va­nje.
Mrač­no je, ne vi­di se ni prst pred okom, si­la­zim sa sta­ze pre­ma ku­ći­ci u dvo­ri­štu, upa­dam u ši­blje, ci­je­pam odje­ću, uda­ram o dr­ve­će, pa­dam, spa­da mi ka­pa sa gla­ve i ne mo­gu da je na­đem, ali ipak se na si­lu iz­vla­čim, idem ku­ći i uzi­mam dru­gu ka­pu, sa fe­njer­či­ćem je­dva sti­žem do ko­nju­šni­ce i na­re­đu­jem da upreg­nu ko­nje. Do­la­ze Sa­ša, Du­šan i Var­ja. Drh­tim i oče­ku­jem pro­go­ni­te­lja.
Ali, evo, kre­će­mo na put. U Šće­ki­nu če­ka­mo oko sat vre­me­na i sva­kog tre­na oče­ku­jem da se ona po­ja­vi. I, evo, uspje­li smo da sjed­ne­mo u va­gon, voz po­la­zi i strah pro­la­zi, a sa­ža­lje­nje ra­ste pre­ma njoj, ali se ni­ma­lo ne dvo­u­mim da li je do­bro ovo što ra­dim. Mo­žda gri­je­šim što oprav­da­vam se­be, ali mi se či­ni da ne spa­sa­vam La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, već to što po­sto­ji u me­ni. Sti­gli smo u Op­ti­nu. Osje­ćam se zdra­vim, iako ni­je­sam ni spa­vao, ni sko­ro ni­šta jeo.
30.ok­to­bra pi­še pi­smo že­ni: „Pro­veo sam dva da­na u Ša­mar­di­nu i Op­ti­ni i već kre­ćem da­lje. Pi­smo ti ša­ljem sa pu­ta. Ne­ću ti re­ći ku­da idem za­to što mi­slim da je bo­lje i za te­be i za me­ne da se ra­sta­ne­mo. Ne­moj da po­mi­sliš da sam oti­šao za­to što te vi­še ne vo­lim. Ja te vo­lim i iskre­no mi te žao, ali ne mo­gu da po­stu­pim dru­ga­či­je, jer mi­slim da ova­ko tre­ba... Moj ži­vot sa to­bom je ne­za­mi­sliv. Da se vra­tim te­bi, dok si ti u ta­kvom sta­nju, za me­ne bi bi­lo go­re od smr­ti. Opro­sti mi dra­ga So­nja i ne­ka ti Bog po­mog­ne. Ži­vot ni­je ša­la, pa da se od­ri­če­mo nje­ga svo­je­volj­no, mi na to ne­ma­mo pra­vo, a ta­ko­đe je ne­ra­zum­no da ga mje­ri­mo du­ži­nom tra­ja­nja. Mo­žda su ovi mje­se­ci, ko­ji su osta­li da ži­vi­mo, va­žni­ji od svih pro­ži­vje­lih go­di­na i tre­ba ih pro­ži­vje­ti li­je­po“.
9. no­vem­bra 1910. go­di­ne So­fi­ja An­dre­jev­na je za­pi­sa­la u svom dnev­ni­ku: „Šta je bi­lo 26. i 27. ni­je za­pi­sa­no, a 28. ok­to­bra 1910. go­di­ne u pet sa­ti iz­ju­tra Lav Ni­ko­la­je­vič je kri­ju­ći oti­šao od ku­će sa D. P. Ma­ko­vic­kim.
Kao raz­log za nje­go­vo bje­ža­nje na­vo­di to što sam ja ro­vi­la po pa­pi­ri­ma u nje­go­vom ka­bi­ne­tu, a ja je­sam ula­zi­la na krat­ko, ali mu ni­je­sam dir­nu­la ni­je­dan pa­pi­rić, jer ih ni­je ni bi­lo na nje­go­vom sto­lu. U pi­smu, ko­je mi je po­slao, na­vo­di raz­lo­ge da ne že­li ras­ko­šan ži­vot, vo­li da ži­vi usa­mlje­no u ne­ka­kvoj ko­li­bi­ci, kao i svi se­lja­ci. On­da kad je ta­ko, za­što je po­dr­ža­vao kćer­ku Sa­šu i nje­nu go­to­van­ku Var­va­ru Mi­haj­lov­nu?
Sa­znav­ši iz pi­sma i čuv­ši od Sa­še o bjek­stvu La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ja sam do­ži­vje­la ner­vni slom i iz oča­ja­nja po­tr­ča­la da se uto­pim u rib­njak. Iz­vu­kli su me Sa­ša i Bul­ga­kov, jao me­ni! Po­sli­je to­ga pet da­na ni­je­sam ni­šta sta­vlja­la u usta, a 31. ok­to­bra u po­la osam iz­ju­tra do­bi­la sam te­le­gram od re­dak­ci­je „Ru­ska ri­ječ“: „Lav Ni­ko­la­je­vič je u Asta­po­vu i raz­bo­lio se. Ima tem­pe­ra­tu­ru 40 ste­pe­ni“. An­drej, kćer­ka Ta­nja i ja smo po­šli van­red­nim vo­zom iz Tu­le u Asta­po­vo. Ni­je­su mi do­zvo­lja­va­li da pri­đem La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču, si­lom su me za­dr­ža­va­li, vra­ta su za­klju­ča­va­li, sr­ce su mi mo­je is­ci­je­pa­li. 7. no­vem­bra u 6 ča­so­va iz­ju­tra Lav Ni­ko­la­je­vič je umro. 9.no­vem­bra je sa­hra­njen u Ja­snoj Po­lja­ni.
KRAJ