PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sti­ca­jem isto­rij­skih okol­no­sti Ajn­štajn je je­dan od tvo­ra­ca pr­ve atom­ske bom­be. Ka­da je pre­šao u Ame­ri­ku, do­bro je upo­znao do­stig­nu­ća i na po­lju nu­kle­ar­ne fi­zi­ke. Ta­da je po­če­la na­glo da se raz­vi­ja teh­ni­ka i teh­no­lo­gi­ja ci­je­pa­nja slo­že­ni­jih ato­ma (fi­si­ja). Ita­li­jan­ski na­uč­nik En­ri­ko Fer­mi (1901–1954) je 1942. go­di­ne u Či­ka­gu ostva­rio pr­vu kon­tro­li­sa­nu lan­ča­nu re­ak­ci­ju (ta­da je, za­pra­vo, kon­stru­i­san pr­vi nu­kle­ar­ni re­ak­tor). Na­slu­ći­va­la se mo­guć­nost kon­struk­ci­je atom­ske bom­be u ko­joj bi se pro­ces fi­si­je (ci­je­pa­nja) od­vi­jao spon­ta­no i bur­no. Po­sto­ja­la je oprav­da­na bo­ja­zan da su na­ci­stič­ki na­uč­ni­ci u Nje­mač­koj već da­le­ko po­od­ma­kli na tom po­lju.
Po­je­di­ni na­uč­ni­ci ko­ji su bi­li do­bro upu­će­ni u pro­ble­ma­ti­ku nu­kle­ar­ne fi­si­je bi­li su svje­sni opa­sno­sti ko­ja pri­je­ti čo­vje­čan­stvu ako bi se na­ci­sti do­ko­pa­li stra­ho­vi­tog ra­zor­nog oruž­ja. Sto­ga su an­ga­žo­va­li Ajn­štaj­na, kao naj­u­gled­ni­jeg fi­zi­ča­ra ta­da­šnje Ame­ri­ke, da se lič­no obra­ti pred­sjed­ni­ku dr­ža­ve Ru­zvel­tu i da mu uka­že na pi­ta­nje ak­tu­el­no­sti is­tra­ži­vač­kog ra­da na tom po­lju, što je Ajn­štajn i ura­dio 2. av­gu­sta 1939. go­di­ne. Ru­zvelt mu je od­go­vo­rio na to pi­smo.
Ajn­štajn je ame­rič­ko dr­ža­vljan­stvo pri­mio (za­jed­no sa su­pru­gom, pa­stor­kom Mar­got i se­kre­ta­ri­com He­le­nom Du­kas) tek 1. ok­to­bra 1940. go­di­ne. Imao je pro­ble­me sa sto­ma­kom još pri­je i to­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta, ali mu je El­za mno­go po­mo­gla da te te­go­be sa­ni­ra. Na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta pro­ble­mi sa sto­ma­kom su po­sta­ja­li sve akut­ni­ji pa je Ajn­štajn če­sto tra­žio in­ter­ven­ci­ju lje­ka­ra. Ope­ri­san je u Je­vrej­skoj bol­ni­ci u Bru­kli­nu (Nju­jork) 31. de­cem­bra 1948. go­di­ne, a po­tom je jed­no vri­je­me mo­rao da pro­ve­de na Flo­ri­di ka­ko bi se sta­nje po­bolj­ša­lo.
Po­sli­je opo­rav­ka, Ajn­štajn je na­pi­sao te­sta­ment u ko­me je svo­ju ostav­šti­nu za­vje­štao He­brej­skom uni­ver­zi­te­tu u Je­ru­sa­li­mu – svo­ja pi­sma i sve ko­pi­je ru­ko­pi­sa kao i bi­bli­o­te­ku. Mi­slio je na svo­ju pr­vu su­pru­gu Mi­le­vu i svo­ga si­na Te­tea, kao i na se­stru Ma­ju i pa­stor­ku Mar­got. U te­sta­men­tu je bi­lo ri­je­či i o nje­go­voj du­go­go­di­šnjoj se­kre­ta­ri­ci i ka­sni­je do­ma­ći­ci He­le­ni Du­kas. Uklju­čio je i svo­ga sta­ri­jeg si­na Han­sa-Al­ber­ta. Svo­ju omi­lje­nu vi­o­li­nu je osta­vio unu­ku Ber­nar­du Ce­za­ru, za­to što je svo­je mu­zi­ci­ra­nje pre­ki­nuo jer ni­je vi­še mo­gao „da slu­ša to­no­ve ko­je je sam pro­iz­vo­dio”, ka­ko se sam sli­ko­vi­to iz­ra­zio.
Dva­na­e­stog apri­la 1955. go­di­ne slav­ni na­uč­nik je po­sled­nji put do­šao u svoj In­sti­tut za vi­so­ke stu­di­je. Nje­go­va asi­stent­ki­nja Bru­ri­ja Ka­uf­man ga je upi­ta­la: „Je li sve u re­du?” Iako je po­ka­zi­vao zna­ke bo­le­sti, on se na­smi­je­šio i krat­ko od­go­vo­rio: „Da, sve je u re­du, sa­mo ja ni­je­sam. Ra­dio je uobi­ča­je­no, a po­tom se vra­tio, u usta­lje­no vri­je­me, na ru­čak ko­ji mu je pri­pre­mi­la do­ma­ći­ca Du­kas. Po­pod­ne je raz­go­va­rao sa lje­ka­rom i pri­ja­te­ljem Ja­no­šom Ple­šom. Sju­tra­dan, 13. apri­la, do­šao mu je u po­sje­tu izra­el­ski kon­zul Raj­ven Daf­ni po­vo­dom do­go­vo­ra da Ajn­štajn odr­ži je­dan po­se­ban go­vor. Dva sa­ta ka­sni­je, nje­mu je na­glo po­zli­lo, ali ni­je že­lio da ide u bol­ni­cu i po­red in­si­sti­ra­nja do­ma­ćeg lje­ka­ra Gi­ja K. Di­na. Po­zvan je spe­ci­ja­li­sta za hi­rur­gi­ju sr­ca ko­ji je pre­po­ru­čio ope­ra­ci­ju aor­te.
Ka­da je Ajn­štajn upi­tao lje­ka­ra ka­kvi su iz­gle­di na uspjeh ope­ra­ci­je, a po­seb­no da li ta hi­rur­ška in­ter­ven­ci­ja pod­ra­zu­mi­je­va te­ške bo­lo­ve, lje­kar ni­šta ni­je mo­gao da ga­ran­tu­je, čak ni to da li će, u slu­ča­ju ne­u­spje­ha, na­stu­pi­ti br­za smrt. Za­to je Ajn­štajn krat­ko re­kao: „De­fi­ni­tiv­no od­bi­jam ope­ra­ci­ju”.
Pet­na­e­stog apri­la su se bo­lo­vi u sto­ma­ku po­ve­ća­li, a to je iza­zva­lo i mno­ge dru­ge te­ške po­sle­di­ce. Hit­no je upu­ćen u bol­ni­cu gdje je do­bio so­bu br. 201. U su­sjed­noj bol­nič­koj pro­sto­ri­ji, u Prin­sto­nu, na­la­zi­la se i nje­go­va pa­stor­ka Mar­got ko­ja je već ne­ko­li­ko da­na bi­la ho­spi­ta­li­zo­va­na zbog iši­ja­sa. Ve­li­ki na­uč­nik je do­bi­jao hra­nu in­tra­verz­no in­fu­zi­jom, ta­ko da mu se sta­nje do­sta po­bolj­ša­lo. „On se ra­do­vao što sam ja ne­što bo­lje iz­gle­da­la, ša­lio se sa mnom i go­vo­rio je la­ga­no ša­le­ći se bla­go u ve­zi sa lje­ka­ri­ma”, is­ti­če Mar­got.
Bo­le­snik je mir­no spa­vao u svo­joj po­ste­lji i ka­da ga je, oko 23 sa­ta, po­sje­tio de­žur­ni lje­kar Gij Din. Dvi­je de­žur­ne se­stre su na­mje­sti­le po­ste­lju, a bo­le­snik to ni­je pri­mi­je­tio jer je čvr­sto spa­vao. Jed­na od se­sta­ra je za­pa­zi­la da se Ajn­štajn oko je­dan sat po­sli­je po­no­ći 18. apri­la 1955. go­di­ne ma­lo uz­ne­mi­rio. Se­stra je ču­la ka­ko je bo­le­snik iz­go­vo­rio ne­ko­li­ko ri­je­či na nje­mač­kom je­zi­ku. Ni­je ih ra­zu­mje­la, ta­ko da su one osta­le ne­po­zna­te. Mo­žda je po­mi­slio, po­put slav­nog Epi­ku­ra: „Dok mi po­sto­ji­mo, ne­ma smr­ti, a kad ona do­đe, vi­še ne­ma nas”.
Ta­ko je Ajn­štajn umro u no­ći 18. apri­la. Pret­hod­no je svo­me si­nu Han­su-Al­ber­tu ko­ji je do­šao da po­sje­ti oca, ka­da je sa­znao za nje­go­vu bo­lest, iz Ber­kli­ja osta­vio sle­de­ći za­vjet: „Ne­ću da mi pe­peo po­ka­zu­ju na jed­nom mje­stu na Ze­mlji i ka­žu: Ba­ci­te pe­peo ši­rom”. Po­je­di­ni lje­ka­ri su htje­li da is­pi­tu­ju ana­tom­ski sa­stav Ajn­štaj­no­vog mo­zga. On je dao odo­bre­nje za to pro­u­ča­va­nje, ali je pri­mi­je­tio da lje­ka­ri „ne­će na­ći ni­šta neo­bič­no” u od­no­su na dru­ge mo­zgo­ve.
KRAJ