PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


U felj­to­nu „Zna­me­ni­ta po­ro­di­ca Šo­ba­jić” opi­sao sam po­ro­dič­nu ge­ne­zu te ču­ve­ne po­ro­di­ce i fo­ku­si­rao se na nji­ho­vu ži­vot­nu sud­bi­nu i zna­čaj­ni pe­čat ko­ji su osta­vi­li u dru­goj po­lo­vi­ni 19. i pr­ve i dru­ge de­ce­ni­je 20. vi­je­ka u Bje­lo­pa­vli­ći­ma, Nik­ši­ću, Cr­noj Go­ri.
Kao ča­sni, vri­jed­ni i go­sto­prim­ni do­ma­ći­ni, uz to ve­o­ma uspje­šni tr­gov­ci, do­bri rat­ni­ci i pri­zna­ti kul­tur­ni stva­ra­o­ci, uži­va­li su ve­li­ki ugled u na­ro­du. Ko­li­ko su bi­li pri­zna­ti i omi­lje­ni u na­ro­du bi­la je po­zna­ta iz­re­ka „Po­sle Pe­tro­vi­ća, ku­ća Šo­ba­ji­ća”.
Upra­vo vla­da­ju­ća di­na­sti­ja Pe­tro­vić na če­lu sa knja­zom Ni­ko­lom Pe­tro­vi­ćem i po­je­di­nim nje­go­vim ka­tun­skim po­kli­sa­ri­ma, ko­ji­ma je dao na upra­vlja­nje Nik­šić i ta­pi­ju nad njim, ni­je­su že­lje­li me­đu so­bom uspje­šne i one ko­ji su im u bi­lo če­mu mo­gli bi­ti kon­ku­ren­ci­ja, ali ni one ko­ji se ni­je­su sla­ga­li sa nji­ho­vom sa­mo­vo­ljom. Ta­ko su i Šo­ba­ji­ći­ma u Nik­ši­ću spre­ča­va­li slo­bo­du pred­u­zet­ni­štva, kao uspje­šnim pri­vred­ni­ci­ma i tr­gov­ci­ma, ali i spu­ta­va­li nji­ho­ve po­ten­ci­ja­le i sklo­no­sti za kul­tur­nim stva­ra­la­štvom. Ali, ipak bez ob­zi­ra na op­struk­ci­je, pri­jet­nje, čak i nji­ho­vim fi­zič­kim uni­šte­njem, oni su uz svo­ju ne­vi­đe­nu hra­brost i od­luč­nost da se zlu su­pr­to­sta­ve i uz po­moć ča­snih lju­di ne sa­mo op­sta­li, već i osta­vi­li ne­iz­bri­si­vi trag na pri­vred­nom i kul­tur­nom uz­di­za­nju Nik­ši­ća i po­sta­li ute­me­lji­va­či kul­tur­nih usta­no­va u ovo­me gra­du i ši­re. Pe­tro­vi­ći su onu ma­ka­ja­ve­li­stič­ku iz­re­ku „dr­ža­va to sam ja” pri­mi­je­ni­li na pro­sto­re Cr­ne Go­re, Br­da i Her­ce­go­vi­ne pod­vo­de­ći je pod onu „Cr­na Go­ra to sam ja”. U kon­kret­nom, po­sli­je Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog po­sto­ja­la je ten­den­ci­ja vla­da­lač­ke ku­će Pe­tro­vi­ća i nji­ho­vih Ka­tu­nja­na da svu sla­vu Bje­lo­pa­vli­ća, Ku­ča, Pi­pe­ra i dru­gih srp­skih ple­me­na pre­ba­ce za se­be i da ih ta­ko „pre­ra­đe­ne” ovje­ko­ve­če u pje­sma­ma ko­je su sa­mi pi­sa­li i neo­prav­da­no ve­li­ča­li sa­mi se­be, ki­te­ći se „tu­đim per­jem”. Ta­kve „či­nje­ni­ce” pre­no­si­li su i stra­nim di­plo­ma­ta­ma, isto­ri­ča­ri­ma, pu­to­pi­sci­ma ko­ji bi do­la­zi­li na Ce­ti­nje, is­ti­ču­ći sta­ru Cr­nu Go­ru, a uspje­he brd­skih i her­ce­go­vač­kih ple­me­na u he­roj­skoj bor­bi pro­tiv tur­skih za­vo­je­va­ča u naj­ve­ćoj mje­ri pri­pi­si­va­li Cr­no­gor­ci­ma, na­u­štrb Br­đa­na i Her­ce­go­va­ca. Ti­me su stva­ra­li pri­vid da je sa­mo sta­ra Cr­na Go­ra, na­ro­či­to Ka­tun­ska na­hi­ja, slo­bod­ni pro­stor, pi­je­mont bor­be za slo­bo­du, a da su na dru­gim pro­sto­ri­ma Br­da i Her­ce­go­vi­ne „tur­ska ra­ja”, ko­ju su oni du­žni da oslo­bo­de od Tu­ra­ka.
O tim ten­den­ci­ja­ma pi­sao je Mak­sim Šo­ba­jić u „Brd­skoj slo­bo­di”, is­ti­ču­ći da su Pe­tro­vi­ći i dr. Ka­tu­nja­ni neo­prav­da­no stva­ra­li kult Ka­tun­ske na­hi­je na ra­čun brd­skih i her­ce­go­vač­kih ple­me­na, ta­ko da su kod obič­nog sta­ro­cr­no­gor­skog na­ro­da stva­ra­li ilu­zi­ju o se­bi kao nad­na­ro­du i o su­per­i­or­no­sti nad Br­đa­ni­ma i Her­ce­gov­ci­ma, ko­ja se kre­ta­la do tih raz­mje­ra da je me­đu nji­ma bi­lo uvri­je­že­no mi­šlje­nje da su ih oni sa­mi oslo­bo­di­li od Tu­ra­ka: „Ta se he­ge­mo­ni­ja do sko­ro opa­ža­la npr. u to­me da se je­dan pro­sti go­ljo ka­tun­ski mo­gao na­tre­sti nad gla­va­rom brd­skim i her­ce­go­vač­kim, brek­nuv­ši mu: šta ti znaš e sam te ja oteo od Tu­ra­ka. Šo­ba­jić apo­stro­fi­ra da te po­lu­i­sti­ne po­me­nu­ti gla­va­ri ni­je­su sa­mo pla­si­ra­li za „do­ma­ću upo­tre­bu”, već i stran­ci­ma ko­ji – „do­la­ze­ći na Ce­ti­nje, o Ka­tun­skoj, pi­sa­hu sa­mo ono što su ču­li od Ka­tu­nja­na, a to je išlo u sla­vu sta­re Cr­ne Go­re, na­ro­či­to Ka­tun­ske na­hi­je”. Ta­kve sta­vo­ve na­ro­či­to je pod­gri­ja­vao knjaz Ni­ko­la fa­vo­ri­zu­ju­ći svo­je Ka­tu­nja­ne, is­ti­ču­ći: „Ka­tun­ska je sr­ce i sna­ga Cr­ne Go­re. Da ni­je Ka­tun­ske, ne bi bi­lo ni Cr­ne Go­re”. Ko­li­ko su ti sta­vo­vi o svo­joj nad­ve­li­či­ni bi­li usa­đe­ni u svi­je­sti lju­di tih pro­sto­ra, oni su se pre­no­si­li ge­ne­ra­cij­ski, pa su se slič­ne fal­si­fi­ka­tor­ske ten­den­ci­je odr­ža­le i is­po­lja­va­ju se i do da­na­šnjih da­na.
Ne­spor­na je ulo­ga sta­re Cr­ne Go­re u isto­ri­ji, nje­na slo­bo­dar­ska tra­di­ci­ja, na­ro­či­to ti­me što je u nje­nom sre­di­štu bi­la du­hov­na vlast i sje­di­šte mi­tro­po­li­ta i da su se tu do­no­si­le krup­ne od­lu­ke, ali i to da su brd­ska ple­me­na, na­ro­či­to Bje­lo­pa­vli­ći, zbog svo­ga stra­te­gij­skog zna­ča­ja, kao i Ku­či, Pi­pe­ri i dr. uvi­jek bi­li pr­vi na uda­ru Tu­ra­ka. Oni su na taj na­čin bra­ni­li ne sa­mo se­be, ne­go i to da Ce­ti­nje, kao du­hov­na pre­sto­ni­ca, ne pad­ne u ru­ke ne­pri­ja­te­lju, pa je za­to na tim pro­sto­ri­ma sta­re Cr­ne Go­re bi­lo i naj­ma­nje bor­bi sa za­vo­je­va­či­ma. Me­đu­tim, bi­lo je slu­ča­je­va da po­me­nu­ta brd­ska ple­me­na i sta­ro­cr­no­gor­ci ni­je­su mo­gli odo­lje­ti Tur­ci­ma, pa su oni osva­ja­li Ce­ti­nje i dru­ge pro­sto­re sta­re Cr­ne Go­re, a na nji­ma gra­di­li i dža­mi­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)