PIŠE: MILICA KRALj


Ana, tre­ća se­stra, uvi­jek je bi­la po stra­ni, u sjen­ci sta­ri­jih se­sta­ra. Po­sle Emi­li­ne smr­ti i ona se raz­bo­lje­la. Nje­go­va­la ju je do zad­njeg ča­ska Šar­lo­ta, ali je i po­red bri­ge i nje­ge umr­la u dva­de­set de­ve­toj go­di­ni ži­vo­ta.
Osta­la je sa­mo Šar­lo­ta sa ocem. I nju su mu­či­le mno­ge bolj­ke: gla­vo­bo­lja, zu­bo­bo­lja, muč­ni­ne, bol u oči­ma, de­pre­si­ja, noć­ne mo­re. Ni­ka­ko ni­je mo­gla da se po­mi­ri sa pre­ra­nim gu­bit­kom se­ta­ra:„Čak i kad bih mo­gla da ži­vim a da ne spa­vam ne bih u to­me uspje­la. Kad sam bud­na mi­slim na njih, kad za­spim sa­njam ih.“
U dru­gom ro­ma­nu „Šir­li“ Šar­lo­ta je po­ku­ša­la da na­pra­vi Emi­lin por­tret. Ob­ja­vla je i pje­snič­ku za­o­stav­šti­nu svo­jih se­sta­ra i bi­o­graf­ske bi­lje­ške o Elis i Ek­to­nu Be­lu. U Lon­don gdje je po­vre­me­no od­la­zi­la do­če­ki­va­li su je kao ve­li­ku Džej Ejr. Po­sta­la je slav­na i u svom rod­nom Hor­vor­tu, od­la­zi­la je u po­sje­te Te­ke­ri­ju, a njen por­tret je sli­kao slav­ni Rič­mond.
Ob­ja­vi­la je i ro­man „Vi­let“ i za­lju­bi­la se u svog mla­dog iz­da­va­ča Džor­dža Smi­ta. Od­la­zi­la je s njim u po­zo­ri­šte, obla­či­la se u svi­le­ne mo­der­ne ha­lji­ne, ogr­ta­la se čip­ka­nim ša­lom i sta­vlja­la bi ru­ži­ča­sti še­šir. On joj je po­kla­njao knji­ge i sli­ke ali ni­je bio za­lju­bljen u nju. U nju se za­lju­blju­je Smi­tov po­moć­nik Džejms Tej­lor. Njen muž ko­ga ona vo­li ne vo­li je. Vla­sti­tu tu­žnu lju­bav­nu pri­ču do­ži­vlja­va kao ve­li­ki ne­u­spjeh. Osta­je joj sa­mo pi­sa­nje. Pi­sa­nje kao va­zduh, kao bog, kao lju­bav, kao san sve to shva­ti­la je u svo­joj 35. go­di­ni. Vra­ća se iz Lon­do­na u Hor­vort.
U Hor­vor­tu se u nju za­lju­bio pa­stor pre­ča­sni Ar­tur Bel Ni­kols. Bio je to mlad, kru­pan i ozbi­lja čo­vjek ko­ji u Šar­lot ni­je vi­dio slav­nu knji­žev­ni­cu već krh­ku mla­du že­nu. Ona ga je upor­no od­bi­ja­la ali je na kra­ju za­di­vlje­na nje­go­vom upor­no­šću pri­sta­la da se uda za nje­ga.
Po­sle smr­ti se­sta­ra Emi­li, Ane i bra­ta bi­lo je to pr­vo vjen­ča­nje u po­ro­di­ci.
Odje­ve­na u bi­je­lu ha­lji­nu 29.ju­na 1854. go­di­ne Šar­lo­ta Bron­te se uda­la za Ar­tu­ra Ni­ko­sa. Vjen­ča­nje je oba­vlje­no u hor­vort­skoj cr­kvi. Na svad­be­no pu­to­va­nje oti­šli su u Ir­sku. Šar­lo­ta je shva­ti­la da je čo­vjek za ko­ga se uda­la vo­li i da je naj­zad sreć­na.
Ali ni nje­na sre­ća ni­je du­go tra­ja­la. Ostav­ši u dru­gom sta­nju ni­je uspje­la da iz­ne­se do kra­ja trud­no­ću. Po­što je i ona ko i se­stre ima­la tu­ber­ku­lo­zu, umr­la je u tri­de­set de­ve­toj go­di­ni, 31. mar­ta 1855. go­di­ne. Sa­mo jed­nu ne­pu­nu go­di­nu pro­ži­vje­la je u po­ro­dič­noj sre­ći.
Zad­nje ri­je­či upu­će­ne mu­žu ko­ji ju je nje­go­vao usrd­ne i nje­žne bi­le su „Bi­li smo ta­ko sreć­ni”.
Se­stre Bron­te, ne­pri­ko­sno­ve­no usa­mlje­ne, me­lan­ho­lič­ne, ma­što­vi­te, gor­de, pi­sa­njem su pre­vla­da­va­le su­ro­ve oko­ve svog ho­vort­skog svi­je­ta i bez­mi­lo­snog vre­me­na u ko­me su da­hom svo­jih ri­je­či gri­ja­le sle­đe­ne ja­go­di­ce pr­sti­ju.
Lju­bav ne bi­ra ni vri­je­me ni mje­sto. Ona jed­no­stav­no pla­ne da bi na­še ži­vo­te oba­sja­la svje­tlo­šću ko­ja je iz­vor i smi­sao na­šeg po­sto­ja­nja – za­pi­sa­la je Mi­li­ca Ja­ko­vlje­vić, naj­či­ta­ni­ja knji­žev­ni­ca iz­me­đu dva ra­ta, či­ja je sva­ka knji­ga bi­la best­se­ler. Mi­li­ca Ja­ko­vlje­vić, po­pu­lar­na Mir Jam, pred­stav­ni­ca je onog di­je­la na­še knji­žev­no­sti ko­ju je­dan dio knji­žev­ne kri­ti­ke sma­tra rub­nom.
Mi­li­ca Jakovljević ali­as Mir-Jam, se­stra po­zna­ti­jeg pi­sca Ste­va­na Ja­ko­vlje­vi­ća, ro­đe­na je 22. apri­la 1887. go­di­ne u Ja­go­di­ni u či­nov­nič­koj po­ro­di­ci. U Kra­gu­jev­cu je za­vr­ši­la osnov­nu ško­lu i de­vet raz­re­da Vi­še uči­telj­ske. Kao uči­te­lji­ca ra­di­la je u Kri­vom Vi­ru u Is­toč­noj Sr­bi­ji. Za vre­me Pr­vog svjet­skog ra­ta ži­vje­la je u Kra­gu­jev­cu bez po­sla, a 1919. po­če­la je da se ak­tiv­no ba­vi no­vi­nar­stvom u Be­o­gra­du.
Bi­la je jed­na od pr­vih no­vi­nar­ki u Sr­bi­ji. Ra­di­la je u „No­vo­sti­ma“, „Štam­pi“ i „Vre­me­nu“, a pu­nih pet­na­est go­di­na bi­la je ne­za­mjen­lji­vi sa­rad­nik „Ne­delj­nih islu­stra­ci­ja“. Pre­vo­di­la je sa fran­cu­skog i ru­skog je­zi­ka – Alek­san­dra Di­mu, Igoa, Tol­sto­ja...Za vr­ji­e­me Dru­gog svjet­skog ra­ta od­bi­la je da pi­še za oku­pa­cij­ske no­vi­ne „No­vo vre­me“ i „Ob­no­va“.
(Na­sta­vi­će se)