PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić


Ri­je­ka i ne­bo ne­raz­dvoj­no ži­ve. Kad ne­bo na­da ki­šu, du­gu i ne­u­tje­šnu, ri­je­ka, kao iz sna, na­glo kre­će niz du­go ko­ri­to, na­ra­sta na­gon­ski i br­zo, osva­ja pi­je­sak oba­le, kao rat­ni­ci bun­ke­re, pe­nje svoj vo­do­staj do vr­ho­va vr­ba, i sti­je­na usa­mlje­nih, do pe­ći­na na­re­đa­nih uz oba­lu kao tan­ki hlje­bo­vi, na­ra­sta pri­je­te­ći i hu­či, kao ne­ko mit­sko stvo­re­nje – da bi u čo­vje­ko­vu stra­hu stvo­ri­lo uz­ne­mi­re­nje, pro­bu­di­lo na­gon da se uda­lji i sklo­ni.
Ta­kva je Mo­ra­ča da­nas.
Moć­na, mut­na, br­za i bez­ob­zir­na.
Sti­hi­ja.
Ni­je to ona ljet­nja ri­je­ka, sa ši­ro­kim po­ja­som pi­je­ska is­pod ho­te­la, sa pod­go­rič­kim ku­pa­či­ma, pli­va­či­ma i dje­com ko­ja se brč­ka­ju uz oprez maj­ki.
Ovo je lu­da vo­da pri­sti­gla sa pla­ni­na i bre­go­va, sa svih stra­na, kao haj­duč­ka strast u po­ho­du. Ma­ni­tu­ra. Što od­ro­ni sa oba­le u ka­njo­nu, bor, bu­kvu, mla­di ja­sen i gni­je­zdo na nje­mu, to od­no­si i va­lja niz ma­ti­cu,ot­ki­da, gri­ze u za­no­su svo­je mo­ći kao osva­jač ko­ji vje­ru­je da je sve nje­go­vo, što pri­je ni­je bi­lo.
Ri­je­ka, kao i lju­di, ima opak na­gon oti­ma­nja. Sve se gri­ze, ot­ki­da, pre­mje­šta u ne­kom ča­su po­kre­ta­nja ma­se ko­ja po­sta­je ener­gi­ja. Ta­ko je na ze­mlji, me­đu lju­di­ma, ta­ko je, slu­tim, u ko­smo­su od ko­ga na­u­ka po­zna­je sa­mo pet od­sto.
A ipak po­sto­ji u pri­ro­di i ko­smo­su ne­ki vi­ši po­re­dak – si­le. Ta­kav po­re­dak, ko­ji ni­je fi­zič­ke pri­ro­de, već du­hov­ne, na ne­ki na­čin, usa­gla­šen u čo­vje­ko­vom bi­ću, mo­gao bi raz­vi­ti har­mo­ni­ju.
A, za­što sve ži­vi u pro­ti­vr­ječ­no­sti­ma za­vje­re­nič­ki, su­da­ra se, a opet ne­ka­ko žu­di za har­mo­ni­jom i svje­tlo­šću.
To je pi­ta­nje ko­je je uz­no­si­lo i za­no­si­lo So­kra­ta i Nje­go­ša, An­dri­ća, a pri­je njih pi­sce Sve­tog pi­sma, mi­to­va, re­li­gi­ja, ra­to­va i mi­ro­va, na­u­če­nja­ka – Njutn, Te­sla, Ajn­štajn, pje­sni­ke, fi­lo­zo­fe…
Pri­je sve­ga to je pi­ta­nje za čo­vje­kov duh ko­ji ne­pre­kid­no na­pre­že da ot­kri­je isti­nu.
Ne te­če ova Mo­ra­ča sa­mo po na­go­nu, ve­ći da ja sa­gle­dam za­što ta­ko žu­ri kroz mo­ju du­šu, kroz ar­hi­pe­lag mog sje­ća­nja, jer ja sam imao za­vi­čaj­ne ri­je­ke, pa ih za­to­mi­še lju­di i sad sam bez­ri­ječ­ko­vić, iako vo­lim sve ri­je­ke svi­je­ta.
Opa­ko je i tu­žno gle­da­ti mut­nu ri­je­ku i sje­ća­ti se uto­plje­ni­ka.
Opa­ko je što čo­vjek, se­bi­čan i ne­pro­mi­šljen, tru­je ri­je­ke, ri­be u nji­ma, ve­se­lost nji­ho­vu i pri­rod­nost. To je po­har teh­no­lo­gi­je i teh­no­kra­ti­je, sa in­te­re­snim gru­pa­ma, pro­tiv pri­ro­de. To je dru­štve­na opa­snost, jer sve se to rje­ša­va u ka­bi­ne­ti­ma, a ne me­đu na­ro­dom.
Ako se iz­gra­de, kao što se agi­tu­je, če­ti­ri bra­ne na Mo­ra­či, ka­ko će re­a­go­va­ti pod­zem­ne vo­de, šta će bi­ti sa Man­sti­rom Mo­ra­čom, Ma­re­zom, ko­li­ko će na­glo po­ra­sti tem­pe­ra­tu­re na pro­sto­ru od Mo­ra­če do Bje­lo­pa­vli­ća, Ze­te, šta će či­ni­ti ma­gle u tom lan­cu sa je­ze­ri­ma, ka­ko će di­sa­ti asma­ti­ča­ri či­ji će se broj po­ve­ća­va­ti, kao i oni sa bo­le­sti­ma sr­ca i sl.
To će bi­ti pro­stor iz ko­ga će se se­li­ti, a po­što si­ro­ti­nja ne­ma pa­ra osta­će i lje­ti i zi­mi kao ri­be bez va­zdu­ha.
Ovog da­na 2014. nad ri­je­kom, kao iz knji­ge či­tam:
U ovom vre­me­nu naj­o­pa­sni­je su za­tro­va­ne ri­je­ke, gra­do­vi bez zdra­va ki­se­o­ni­ka (Plje­vlja, Pod­go­ri­ca, Nik­šić), la­žne vje­re, či­nov­ni­ci bez du­še, dr­ža­ve be­za­ko­ne, ro­đa­ci – oti­ma­či i pre­ta­ka­nje kr­vi svo­ga ro­da u tu­đi kr­vo­tok.
Ovo je vri­je­me – tro­gla­vo, a već dvi­je gla­ve no­si đa­vo!
Te­ško čo­vje­ku kad dvi­je gla­ve no­si an­ti­hrist, a je­dva jed­nu, on, zbu­njen.
Mu­tan ko­lo­vrat sa­vi­ja ri­je­ka oko čo­vje­ka i gra­da.
(Na­sta­vi­će se)


Pri­ro­da ži­vi u stra­hu od čo­vje­ka

Ri­je­ka da­nas ni mut­na ni bi­stra. To je bo­ja – su­rut­ke. Ki­ša le­de­na. Mo­je ču­lo ka­zu­je mi: na pla­ni­ni pa­da sni­jeg! Onaj ti­hi, krup­nih pa­hu­lja, ko­je iza­zi­va­ju šu­šta­nje su­vog hra­sto­vog li­šća u šu­mi. Ta­mo se sad ču­je ta­kva mu­zi­ka. Sje­ćam se ta­kve mu­zi­ke u ap­slo­lut­noj ti­ši­ni na­sred šu­me.
Ov­dje ri­je­ka pra­ti sa­mo dva pre­le­ta go­lu­bo­va i čo­vje­kov za­stoj na oba­li.
Iz pu­nog to­ka rit­mič­ki ta­la­si­ći li­ska­ju pje­sko­vi­tu oba­lu. U tim ta­la­si­ći­ma pul­si­ra ri­tam ri­je­ke i taj­ni sig­nal ko­smo­sa.
Šte­ta – sa­vre­me­ni čo­vjek ne ču­je pra­i­skon­ske gla­so­ve pri­ro­de. Ču­la ne­ma­ju br­zi­nu opa­ža­nja i za­klju­či­va­nja na osno­vu pri­rod­nih po­ja­va.
Sa­mo pri­pad­ni­ci ne­kih ple­me­na u pra­šu­mi Ama­zo­na, Jo­ge na Ti­be­tu ipla­nin­ci na vi­so­kim pla­ni­na­ma, da­le­ko od gra­da, ima­ju ne­is­kva­ren, pra­i­skon­ski osje­ćaj i do­ži­vljaj pri­ro­de.