Osta­je još ne­ja­sno ono o ko­ba­si­ci i psu. Ovo je re­kla Sta­na La­zo­va sa Ce­ti­nja vi­djev­ši na­rod i osve­te cr­no­gor­ske me­đu ple­me­ni­ma. Po­sli­je nje do­šao je na vlast knjaz Da­ni­lo ko­ji je za sva­ku sit­ni­cu ka­žnja­vao smr­ću. Ipak, mi­slim da je smi­sao ove po­ru­ke du­blji, na pri­mjer – ži­ca „čo­ba­ni­ca” kroz ko­ju „te­če” stru­ja ili ne­što slič­no – za­tro­va­na hra­na…
Ko zna šta će vri­je­me po­ka­za­ti. U na­rod­nim pje­sma­ma ka­že se da je Ba­lač­ko voj­vo­da imao tri gla­ve!
Na­u­ka mo­že pred­vi­dje­ti ve­li­ke pro­na­la­ske u bu­duć­no­sti, ali…
Va­lja se sje­ti­ti sa­mo Žil Ver­na. Sva nje­go­va pro­ri­ca­nja ostva­ri­la su se, pa i ono put na Mje­sec.
Mo­že­mo to i dru­ga sa­zna­nja upo­re­di­ti sa ka­lu­đe­rom ko­ji pro­bu­đen iz vje­kov­nog sna, ni­je mo­gao da po­zna svoj ma­na­stir – to­li­ko se sve iz­mi­je­ni­lo!
Još 1916. go­di­ne (u vri­je­me srp­ske pr­o­pa­sti u Pr­vom svjet­skom ra­tu) Ni­ko­la Te­sla, epi­sko­pu Ni­ko­la­ju Ve­li­mi­ro­vi­ću re­kao je u Nju­jor­ku: „Ja ću usko­ro ču­ti je­ku od gu­sa­la iz mo­je Li­ke ov­dje u Nju­jor­ku i to sje­de­ći na di­va­nu”.
Pje­sni­ci­ma je dat dar od Bo­ga da ima­ju ja­ku ima­gi­na­ci­ju, vi­zi­je i vi­do­vi­to­sti.
Na­ve­šće­mo sa­mo pri­mjer Fi­li­pa Vi­šnji­ća.
Ro­đen je bli­zu ma­na­sti­ra Tr­na­va, u Bo­sni, a grob mu je u Gr­ku (sa­da Vi­šnji­će­vo), na oba­li ri­je­ke Bo­sut, po­red Srem­ske Mi­tro­vi­ce. Kad je bio di­je­te, osli­je­pi­le su ga bo­gi­nje. Tur­ci su mu ubi­li ci­je­lu po­ro­di­cu 1787. če­ti­ri bra­ta po­sje­kli, gla­ve im na ko­lac na­bi­li, da za­stra­še srp­ski na­rod.
Ni­je se že­nio, ne­ma po­rod, ka­ko je za­pi­sao Alek­sa Sta­no­je­vić i li­stu „Ve­nac” 1934.
Do osme go­di­ne ži­vo­ta bio je vi­deć, ta­ko da je vi­dio i za­pam­tio svoj za­vi­čaj i ma­na­stir Tr­na­vu i ku­ću…
Glas iz gr­la za­mi­je­nio mu je oč­nji vid, stvo­rio je no­vi svi­jet u pje­smi. Go­di­ne 1809. pre­šao je pre­ko Dri­ne, za vri­je­me Pr­vog srp­skog ustan­ka, sti­gao u Sr­bi­ju, gdje je pje­vao svo­je pje­sme o tur­skim zu­lu­mi­ma..
In­te­re­sant­no je – išao je i po tur­skim lo­go­ri­ma i pje­vao iste pje­sme, po­ne­kad spa­vao. Tur­ci su ga ra­do slu­ša­li dok pje­va, što je je­dan od do­ka­za mo­ći pje­snič­ke ri­je­či.
Kad 1813. go­di­ne na­sta pro­past Sr­bi­je, mno­gi usta­ni­ci ta­da pre­đu pre­ko Sa­ve u Austri­ju, me­đu nji­ma Ka­ra­đor­đe. Vi­šnjić je pre­šao u Srem sa po­ro­di­com, gdje je ži­vio sve do smr­ti, u se­lu Gr­ku,1834. go­di­ne.
U to se­lo do­la­zo je i bo­ra­vio kod Vi­šnji­ća Vuk Ka­ra­džić, te za­pi­si­vao Vi­šnji­će­ve pje­sme: „Po­če­tak bu­ne na da­hi­je” i dru­ge.
Ta­da je Vi­šnjić bio naj­bo­lji srp­ski gu­slar. Išao je po ci­je­lom srp­stvu, ka­ko pi­še Ra­do­van Ka­zi­mi­ro­vić, i pje­vao srp­ske ju­nač­ke pje­sme. Išao je po srp­skim ma­na­sti­ri­ma na Fru­škoj go­ri, po Voj­vo­di­ni, do Sen­tan­dre­je i Te­mi­šva­ra.
Is­pje­vao je ve­li­ki ci­klus pje­sa­ma o oslo­bo­đe­nju Sr­bi­je. Za nje­ga su zna­li Ko­pi­tar i Vuk u Be­ču.
Ka­ko pi­še Mo­mir Velj­ko­vić (Knji­ža­ra Se­ver, Su­bo­ti­ca 1928) –imao je mu­dru gla­vu, iz­va­ja­nu, ogrom­nu lo­ba­nju, ko­šča­to li­ce, stra­šne oč­ne ja­me pu­ne mra­ka, usne skri­ve­ne pod br­ci­ma i du­go bi­je­lo pra­me­nje ko­se i ve­li­ku mir­no­ću du­ha.
„Ko ga jed­nom vi­di – pi­še Velj­ko­vić – ra­do će na­vra­ća­ti da ga opet vi­di”
(Po mom za­mi­šlja­nju imao je lo­ba­nju kao Tur­ge­njev i Spa­so­je Ta­dić, ko­mit­ski voj­vo­da iz Pi­ve).
Vi­šnjić pje­snik raz­vi­jao je ide­ju slo­bo­de pro­roč­ki i vi­do­vi­to, kao pro­rok Da­ni­lo, si­jao ne­u­po­re­di­ve sli­ke, me­ta­fo­re, ale­go­ri­je, ri­je­či pra­vo­slav­nog hri­šćan­stva; a gu­sle su mu u ru­ci, uz čud­nu po­tmu­lu tut­nja­vu drh­ta­le.
Nje­go­va pje­sma ka­zu­je – bu­na tre­ba da do­đe pro­tiv ne­prav­de i rop­stva tur­skog, pa će im bi­ti do po­šljet­ka, ka­ko knji­ge „inin­dži­je­li ka­žu”, dok sta­rac Fo­čo gle­da u sta­kle­nu tep­si­ju, hva­ta „ne­be­ske pri­li­ke”.
A po be­de­mi­ma na­čič­ka­ne gla­ve srp­skih kne­že­va…
A „in­dži­je­li” su ne­mit­ni kao su­re iz Ku­ra­na
Pro­rok-gu­slar vi­di tur­sku pro­past dok da­hi­je gro­zne su­ze ro­ne:
„Svi gle­da­ju gro­zne su­ze ro­ne/ jer­bo knji­ge stra­šno pro­ro­ku­ju/ da će tur­sko pro­pa­nu­ti car­stvo/ i da­hi­je po­gu­bi­ti gla­ve/ iz og­nji­šta pro­nik­nu­će tra­va/ u mu­na­re po­past pa­u­či­na/ dru­mo­vi će ože­lje­ti Tu­ra­ka/ a Tu­ra­ka ni­gdje bi­ti ne­će…”
Kao di­je­te, ko­je vo­li ču­ti glas maj­ke, kao brat – pje­snik da­ru­jem,u ovom tre­nut­ku – svo­je ri­je­či, sli­je­pom ge­ni­ju Fi­li­pu Vi­šnji­ću: Bla­go te­bi, sli­je­pa lje­po­to,/ dva svi­je­ta vi­diš,/ je­dan pje­vaš./ Ri­je­ke sr­biš,/ po­lja ko­so­viš,/ ne­bu bi­je­lu gro­ho­tom se smi­ješ./ Tvoj glas do po­šljet­ka/ za­mri­jet ne umi­je./ Nji­me vi­le, ko­je­ku­da, ve­zu/ Ka­ra­đo­ku bar­ja­ke./ Pje­vač si ti –/ za oba svi­je­ta/ i dva vi­da./ Bla­go te­bi sli­ej­pa lje­po­to,/ dva svi­je­ta vi­diš –/ srp­ski pje­vaš.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić