Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


U svo­joj po­zna­toj bi­bli­o­te­ci „Svje­do­čan­stva”, ugled­na pod­go­rič­ka iz­da­vač­ka ku­ća CID, ko­ja je na ovo­go­di­šnjem Me­đu­na­rod­nom pod­go­rič­kom saj­mu knji­ga na­gra­đe­na za iz­u­ze­tan do­pri­nos iz­da­vač­koj dje­lat­no­sti i kul­tu­ri Cr­ne Go­re, ob­ja­vi­la je pro­šle go­di­ne još jed­nu pu­to­pi­snu knji­gu. Ri­ječ je o do sa­da naj­o­bim­ni­jem pu­to­pi­su na nje­mač­kom je­zi­ku „Cr­na Go­ra”, či­ji je autor Ber­nhard Švarc (1844–1901), nje­mač­ki ge­o­graf, pu­to­pi­sac i knji­žev­nik. Ka­ko bi spro­veo ge­o­graf­ska i ge­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja, on je u Cr­nu Go­ru do­šao 1880. go­di­ne i u njoj ostao sve­ga mje­sec da­na. Ali, po­ka­za­će se, sa­svim do­volj­no da is­prav­no sa­gle­da nje­ne lju­de i lje­po­te i to ka­sni­je sli­ko­vi­to pre­da har­ti­ji. Vr­lo go­sto­prim­no je pri­mljen od Cr­no­go­ra­ca, a pu­nu pa­žnju pru­žio mu je i knjaz Ni­ko­la, ko­me će on i po­sve­ti­ti ovu svo­ju obim­nu i sa­dr­žaj­nu knji­gu.
Švar­co­vu knji­gu sa nje­mač­kog na srp­ski je­zik pre­ve­li su To­mi­slav Be­kić i Do­bri­la Be­ge­ni­šić, a uz odo­bre­nje uvi­jek lju­ba­znog di­rek­to­ra CID-a, go­spo­di­na Žar­ka Ra­do­nji­ća, iz nje će­mo pre­ni­je­ti one de­ta­lje ko­ji su nam se uči­ni­li naj­za­ni­mlji­vi­jim.
Kul­tu­ra na svom po­ho­du svi­je­tom, kao što je po­zna­to, za­po­če­la je svo­je bla­go­slo­ve­no dje­lo i u Cr­noj Go­ri, ko­li­ko god da je va­lja­lo da pre­đe ve­li­ki put i sa­vla­da go­le­me pre­pre­ke. Za to sam na svom pu­to­va­nju po Cr­noj Go­ri na­šao naj­ljep­še do­ka­ze. Ali već u sa­mom Ko­to­ru, da­kle pred sa­mim vra­ti­ma Cr­ne Go­re, put­nik mo­že od to­ga već ne­što da na­slu­ti.
Ta­ko­zva­ni sta­ri put za Ce­ti­nje, de­ce­ni­ja­ma je­di­na ve­za iz­me­đu glav­nog gra­da „cr­nih br­da” i Bo­ke ko­tor­ske, jed­no­stav­na sta­za ili pu­te­ljak, ko­ji i po­red sveg svog jad­nog iz­gle­da još i sa­da za­slu­žu­je da bu­de ozna­čen kao umjet­nič­ko dje­lo, u no­vi­je vri­je­me je pre­stao da bu­de je­di­na sa­o­bra­ćaj­ni­ca. Na­i­me, za­hva­lju­ju­ći pri­mje­ni sa­vre­me­ne prak­tič­ne teh­ni­ke grad­nje pu­te­va, iz­gra­đen je je­dan la­go­dan, pro­met­ni drum – što s ob­zi­rom na ova br­da dje­lu­je go­tvo ne­vje­ro­vat­no.
Ovaj no­vi ne ide kao sta­ri put di­rekt­nim iz­u­zet­no te­škim prav­cem, zbog str­mih sti­je­na ko­je su se tu is­pri­je­či­le, ne­go naj­pri­je ide pro­stra­nom ko­tli­nom, ko­ja se, či­ne­ći na ne­ki na­čin čvrst kop­ne­ni pro­du­že­tak Ko­tor­skog za­li­va, pro­te­že pre­ma ju­gu u prav­cu Bu­dve. Tek po­sli­je tog di­je­la put se jed­nim pro­stra­nim za­vo­jem usmje­ra­va pre­ma Lov­će­nu, uz či­je se ob­ron­ke, ta­ko­đe pri­mje­nom ser­pen­ti­na, ko­je su iz­vu­če­ne mno­go du­že i otu­da da­le­ko ma­nje str­me ne­go one na di­rekt­nom pu­tu, pe­nje na­go­re, pa je u ovom svom di­je­lu, kao i nje­gov kra­ći ri­val, vi­dljiv iz Bo­ke ko­tor­ske, pa čak i sa otvo­re­nog mo­ra.
Na ovaj na­čin se osva­ja vi­si­na Nje­gu­ša bez pre­tje­ra­nih str­mi­na, ali po ci­je­nu do­sta ve­li­kog za­o­bi­la­ska. Dok je za kre­ta­nje sta­rim pu­tem po­treb­no šest sa­ti, va­lja za ovaj put ra­ču­na­ti sa osam do de­vet sa­ti. Otu­da se, po svoj pri­li­ci, ovaj put za­ci­je­lo ko­ri­sti sa­mo za kol­ski sa­o­bra­ćaj, dok pje­ša­ci, pa čak i ja­ha­či još uvi­jek go­to­vo is­klju­či­vo ko­ri­ste vra­to­lom­ni sta­ri pu­te­ljak, bez ob­zi­ra na to što je on po­sli­je do­vr­še­nja ovog li­je­pog dru­ma pre­pu­šten pro­pa­da­nju.
Mom sa­put­ni­ku sa pa­ra­bro­da, ru­skom ge­ne­ra­lu, iz­bor na­rav­no ni­je mo­gao bi­ti te­žak. Po nje­ga je Knjaz po­slao udob­ne ko­či­je ko­je su ga si­gur­no na kraj­nje pri­ja­tan na­čin no­si­le u ove vi­so­ke pre­dje­le. Ja pak ni­sam bio spre­man da pro­fe­si­o­nal­nim ko­či­ja­ši­ma od Ko­to­ra za ot­pri­li­ke tro­ča­sov­no pu­to­va­nje do Nje­gu­ša pla­tim bez­o­bra­zno vi­so­ku ci­je­nu od 30, a mo­žda i vi­še gul­de­na – jer u tom tre­nut­ku je grad­nja dru­ma sa­mo do­tle bi­la za­vr­še­na, pa je oda­tle čak i onaj vi­so­ki go­spo­din mo­rao da uz­ja­še ko­nja. Zbog to­ga sam se on­da i od­lu­čio za sta­ri put, i to uto­li­ko pri­je što taj po se­bi zna­ča­jan pu­te­ljak ima svo­ju pred­nost – sa nje­ga se otva­ra­ju da­le­ko bo­lji vi­di­ci ne­go sa onog dru­gog, nje­go­vog kon­ku­ren­ta. (...). U skla­du sa mo­jom prin­ci­pom: ta­mo gdje ne mo­gu na ko­nju br­že da na­pre­du­jem, ne­ću ni da ja­šem – od­lu­čio sam da kre­nem pje­ši­ce, i naj­ra­di­je bih po­šao sa­svim sam kao slo­bod­ni po­sje­ti­lac br­da na put u di­vlju ne­po­zna­tu ze­mlju. Ali „ze­malj­sko do­bro spri­je­či moj smje­li let”. Va­lja­lo je po­ni­je­ti go­re u re­zi­den­ci­ju i moj pr­tljag. Sto­ga sam kel­ne­ru dao na­log da mi na­ba­vi neo­p­hod­na tran­sport­na sred­stva.
Ali šta su mi obez­bi­je­di­li i ko se po­ja­vio? Pre­da mnom ni­je sta­ja­la jed­na od onih vi­so­kih i sta­si­tih mu­ških po­ja­va iz „cr­nih br­da” ne­go jed­no­stav­na že­na je­dva sred­nje vi­si­ne, ali neo­bič­no mi­ši­ća­va, jed­na od onih cr­no­gor­skih no­sa­či­ca za ko­je cr­no­gor­ska iz­re­ka ni­ma­lo ga­lant­no, ali po­sve tač­no, ka­že da dvi­je ta­kve za­mje­nju­ju ma­zgu.
Kao što me­sar zna­lač­kim po­gle­dom za ti­li čas pro­ci­je­ni po­nu­đe­nu mu sto­ku za kla­nje, ta­ko je i ova že­na-mu­ška­rac hi­trim po­gle­dom od­mje­ri­la mo­ju po­kret­nu imo­vi­nu i, po­što sam joj ra­do pla­tio tri gul­de­na, ko­li­ko je za­tra­ži­la, da­kle sa­mo po­lo­vi­nu od ono­ga ko­li­ko sta­je je­dan ja­ha­ći konj do Ce­ti­nja, vje­štim po­kre­tom, pre­ko oba ko­fe­ra pre­ba­ci­la je uže, na­ba­ci­la je­dan ko­fer od 50 fun­ti na le­đa, dok je dru­gi ko­ji ni­je bio mno­go lak­ši, obje­si­la kao ka­kvu dam­sku ta­šnu oko vra­ta. Od­mah je kre­nu­la niz dvi­je ste­pe­ni­ce ho­te­la, pre­šla s jed­nog pu­ta na dru­gi, iz­i­šla iz gra­da i upu­ti­la se pre­ma su­rim br­di­ma. Ja, pak, ma­da sam pa­si­o­ni­ra­ni še­tač i sa­mo sam no­sio lič­ni pr­tljag, ni­sam bio u sta­nju da je pra­tim u sto­pu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)