Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Tro­sob­na be­ton­ska op­štin­ska ku­ća u ko­joj je Kri­sti­ja­no ro­đen vi­še ne po­sto­ji. Go­di­ne 2007, ku­ća 27 A u uli­ci Kvin­ta do Fal­kao, u kvar­tu San­to An­to­nio u Fun­ča­lu, glav­nom gra­du Ma­de­i­re, uni­šte­na je ka­ko bi se iz­bje­gli pro­ble­mi sa ile­gal­no use­lje­nim bes­kuć­ni­ci­ma.
Do ta­da je već pro­šlo mno­go vre­me­na ot­ka­da se po­ro­di­ca Ave­i­ro od­se­li­la. Kri­sti­ja­no­va maj­ka Do­lo­res sa­da ži­vi u ve­li­koj bi­je­loj ku­ći s po­gle­dom na Atlan­tik, u Sao Gon­sa­lu, na dru­gom kra­ju Fun­ča­la – u div­noj ku­ći ko­ju joj je ku­pio sin, bli­zu ku­ća nje­go­vog bra­ta Uga i se­stre Ka­tje.
Ne­ka­da si­ro­tinj­ska Kvin­ta do Fal­kao, sa svo­jim na­go­mi­la­nim op­štin­skim blo­ko­vi­ma ku­ća na ob­ron­ku pla­ni­ne, pro­te­klih go­di­na je do­ži­vje­la pre­o­bra­žaj za­hva­lju­ju­ći ula­ga­nji­ma iz Evrop­ske uni­je. No­vi stam­be­ni blo­ko­vi pro­ši­ri­li su se uoko­lo i či­tav kraj je po­stao pri­hva­tljiv za por­tu­gal­sku sred­nju kla­su, či­ji su mno­gi pri­pad­ni­ci bi­li uža­snu­ti ci­je­na­ma ku­ća na oba­li.
Na kra­ju uskog i krat­kog pu­ta na kom je ne­ka­da sta­ja­la fud­ba­le­ro­va ku­ća, sa­da je pra­zan pro­stor za­ra­stao u gr­mlje, te­ren za ma­li fud­bal i ka­fić. Ali ni­je neo­bič­no da na­vi­ja­či do­đu ova­mo, a za ne­ko­li­ko eura tak­si­sti ih po­ve­du u obi­la­zak – mje­sto nje­go­vog ro­đe­nja, mje­sta na ko­jim je od­ra­stao, nje­go­va ško­la, te­ren na kom je pr­vi put za­i­grao fud­bal... u ko­lek­tiv­noj ma­šti Por­tu­ga­la on je uspio da po­mra­či sjaj ta­ko slav­nih po­sje­ti­la­ca Ma­de­i­re kao što su Vin­ston Čer­čil, ca­ri­ca Austri­je Eli­za­be­ta Si­si, Kar­lo Pr­vi od Austri­je, Džordž Ber­nard Šo, pje­snik Ril­ke, Kri­sto­for Ko­lum­bo i Na­po­le­on.
Ma­de­i­ra je atlant­ski ar­hi­pe­lag uda­ljen ne­kih 860 ki­lo­me­ta­ra od Li­sa­bo­na, i sa­sto­ji se od dva na­se­lje­na ostr­va – Ma­de­i­ra i Por­to San­to – i tri ma­nja, ne­na­se­lje­na ostr­va. U tu­ri­stič­kim vo­di­či­ma ga opi­su­ju kao „vrt Atlan­ti­ka”. Ostr­vo Ma­de­i­ra je vul­kan­ska sti­je­na du­gač­ka 57 ki­lo­me­ta­ra i ši­ro­ka 22, duž ko­ga se pru­ža pla­nin­ski vi­je­nac ko­ji se iz­di­že is­pod mo­ra do vi­si­ne od 1.862 me­ta­ra na Pi­ko Ru­i­vu, svom naj­vi­šem vr­hu. Glav­ni grad, Fun­čal, ima 110.000 sta­nov­ni­ka.
Tu je ro­đen Kri­sti­ja­no Ro­nal­do, u 10.20, u uto­rak 5. fe­bru­a­ra, u bol­ni­ci Kruz de Kar­va­ljo. Po ro­đe­nju je bio dug 52 cen­ti­me­tra i te­žak ne­što vi­še od če­ti­ri ki­lo­gra­ma. Če­tvr­to di­je­te Ma­ri­je Do­lo­res dos San­tos i Žo­zea Di­ni­sa Ave­i­ra, i mla­đi brat Uga, El­ma i Ka­tje. Bi­la je to ne­pla­ni­ra­na trud­no­ća, de­vet go­di­na po­sli­je ro­đe­nja Ka­tje, i sa­da se po­sta­vi­lo pi­ta­nje ka­ko da­ti ime dje­te­tu.
Mo­ja se­stra, ko­ja je u to vri­je­me ra­di­la u si­ro­ti­štu, re­kla je da ako bu­de dje­čak mo­že­mo da mu da­mo ime Kri­sti­ja­no – sje­ća se Do­lo­res.
„Ja sam mi­sli­la da je to do­bar iz­bor ime­na. A i me­ni i mom mu­žu se svi­đa­lo ime Ro­nal­do, po Ro­nal­du Re­ga­nu. Mo­ja se­stra je iza­bra­la Kri­sti­ja­no, a mi smo iza­bra­li Ro­nal­do.”
Kri­sti­ja­no Ro­nal­do dos San­tos Ave­i­ro je od­mah za­tim kr­šten u cr­kvi San­to An­to­nio – na dan ko­ji je slu­čaj­no bio obi­lje­žen fud­ba­lom. U slo­bod­no vri­je­me, Žo­ze Di­nis je ra­dio na iz­da­va­nju sport­ske opre­me u ama­ter­skom fud­bal­skom klu­bu An­do­ri­njo iz San­to An­to­ni­ja. Za­mo­lio je ka­pi­te­na eki­pe Fer­naa Ba­roš So­u­zu da bu­de kum no­vo­ro­đen­če­tu. Kr­šte­nje je za­ka­za­no za šest sa­ti po­pod­ne, ali u če­ti­ri se igra­la utak­mi­ca – An­do­ri­nja je igra­la pro­tiv Ri­be­ri­jaš Bra­vaš.
Ve­le­ča­sni An­to­nio Ro­dri­geš Re­bo­la je po­sta­jao ner­vo­zan. Već je kr­stio dru­gu dje­cu, a još uvi­jek ni­je bi­lo tra­ga ni ocu ni ku­mu. Do­lo­res i bu­du­ća ku­ma su išle za njim oko cr­kve no­se­ći be­bu, i po­ku­ša­va­ju­ći da umi­re sve­šte­ni­ka. Naj­zad su Fer­nao i Di­nis do­šli, za­ka­sniv­ši po­la sa­ta, i kr­šte­nje je ko­nač­no mo­glo da poč­ne.
Na pr­vim fo­to­gra­fi­ja­ma u po­ro­dič­nom al­bu­mu vi­di se be­ba Kri­sti­ja­no ka­ko ne­tre­mi­ce gle­da u objek­tiv krup­nim oči­ma, ob­u­čen u pla­vo-bi­je­lo odi­jel­ce, sa bi­je­lim pa­ti­ka­ma na no­ga­ma, sa zlat­nim na­ru­kvi­ca­ma na oba član­ka, zlat­nim pr­ste­nom i du­gim lan­či­ćem sa ras­pe­ćem oko vra­ta. Ka­ko je ra­stao, fo­to­gra­fi­je po­ka­zu­ju ka­ko mu se ko­sa pre­tva­ra­la u ću­bu od ko­vr­dža i ka­ko mu osmi­jeh po­sta­je šu­palj ka­da je iz­gu­bio pred­nje zu­be.
Di­nis je bio vr­tlar u grad­skoj skup­šti­ni, dok je Do­lo­res na­por­no ra­di­la kao ku­va­ri­ca, da bi mo­gla da do­ne­se hra­nu na sto i za svo­ju dje­cu. Po­put hi­lja­da dru­gih gra­đa­na Por­tu­ga­la, Do­lo­res je emi­gri­ra­la u Fran­cu­sku ka­da je ima­la dva­de­set go­di­na, i ta­mo je pro­ve­la tri mje­se­ca ra­de­ći kao či­sta­či­ca po ku­ća­ma. Njen su­prug je na­mje­ra­vao da joj se pri­dru­ži, ali ka­da ni­je uspio u to­me ona se vra­ti­la na Ma­de­i­ru. Već su ima­li dvo­je dje­ce.
Ži­vot ni­je bi­lo lak za po­ro­di­cu Ave­i­ro – bio je te­žak za sva­ko­ga ko je ži­vio da­le­ko od po­sla u luk­su­znim ho­te­li­ma ko­ji su pre­pla­vi­li oba­lu. Ku­ća je bi­la ma­la za še­sto­čla­nu po­ro­di­cu – i kad god bi na­i­šla olu­ja ku­ća je pro­pu­šta­la vo­du na de­se­ti­ne mje­sta. Do­lo­res je do­ni­je­la ci­gle i be­ton iz grad­ske skup­šti­ne, ka­ko bi pro­ba­la da iza­đe na kraj sa tim pro­ble­mom.
Ali da­nas se Kri­sti­ja­no Ro­nal­do sje­ća tog vre­me­na kao sreć­nog dje­tinj­stva.
(Na­sta­vi­će se)