Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Rim­sko osva­ja­nje i vla­da­nje pro­vin­ci­ja­ma, po pra­vi­lu, do­no­si­lo je uvo­đe­nje re­da i učvr­šća­va­nje dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je. Ta­ko je bi­lo i u Be­o­gra­du ko­ji je imao po­seb­no mje­sto na voj­nim kar­ta­ma.
Ta­da­šnji Sin­gi­du­num sa le­gi­jom od mi­ni­mum 6.000 lju­di pred­sta­vljao je va­žno stra­te­ško upo­ri­šte u ko­jem Ri­mlja­ni una­pre­đu­ju hor­ti­fi­ka­ci­je, pri­mje­nju­ju­ći pre­po­zna­tlji­va ur­ba­ni­stič­ka pra­vi­la.
Da­nas rim­sko pri­su­stvo u Sin­gi­du­nu­mu vi­di­mo za­hva­lju­ju­ći ostat­ku zi­da u gor­njem Ka­le­meg­da­nu, ali struč­nja­ci uka­zu­ju na rim­sko ure­đe­nje da­na­šnjeg cen­tral­nog grad­skog je­zgra Be­o­gra­da.
U ne­po­sred­nom bli­zi­ni Knez Mi­haj­lo­ve uli­ce, sa sav­ske i du­nav­ske stra­ne, uoča­va­mo ulič­ne to­ko­ve ko­ji se si­je­ku pod pra­vim uglom, što je sva­ka­ko rim­ska te­ko­vi­na. Ma­lo Be­o­gra­đa­na da­nas zna da Knez Mi­haj­lo­va uli­ca od­go­va­ra cen­tral­noj uli­ci ne­ka­da­šnjeg Sin­gi­du­nu­ma.
Stu­dent­ski trg je bio rim­ski fo­rum, okru­žen ter­ma­ma, i ta­ko­đe je sa­ču­vao ori­jen­ta­ci­ju ko­ju su Ri­mlja­ni da­li Sin­gi­du­nu­mu. Dru­gi osta­ci rim­ske kul­tu­re, kao što su grob­ni­ce, spo­me­ni­ci, i skulp­tu­re ke­ra­mi­ke i nov­či­ći pro­na­la­že­ni su u se­li­ma i gra­di­ći­ma oko Be­o­gra­da.
Ve­li­ki car Ha­dri­jan je Sin­gi­du­nu­mu dao sta­tus mu­ni­ci­pi­u­ma po­lo­vi­nom dru­gog vi­je­ka.
Be­o­grad je mi­sti­čan grad, a ovoj ocje­ni do­pri­no­se nje­go­vi la­gu­mi i pod­zem­ne pro­sto­ri­je, pa i uli­ce od ko­jih mno­ge po­ti­ču iz an­tič­kih vre­me­na. Ovaj pod­zem­ni Be­o­grad omi­lje­na je te­ma za­lju­blje­ni­ka i is­tra­ži­va­ča.
Ko­pa­ne ki­lo­me­tri­ma, pa­žlji­vo ob­la­ga­ne ope­kom, ove pod­zem­ne ma­gi­stra­le da­nas li­če na mi­stič­ne ka­me­ne ar­te­ri­je. Ka­sni­ji osva­ja­či la­gu­me su pro­ši­ri­va­li, adap­ti­ra­li u skla­du sa svo­jim voj­nim ci­lje­vi­ma. Bi­lo da je u pi­ta­nju no­vo osva­ja­nje, ili od­bra­na gra­da.
I mi i Be­o­gra­đa­ni ma­lo zna­mo o pod­zem­nom Be­o­gra­du. Slič­no je i sa nad­zem­nim gra­dom, pa na­vo­di­mo po­da­tak da po­sto­ji pret­po­stav­ka da je na mje­stu da­na­šnjeg Ze­le­nog ven­ca po­sto­ja­la are­na.
Be­o­grad je grad ko­lo­sal­ne isto­ri­je, a li­je­čio se od ru­še­nja ubr­za­nom grad­njom ko­ja je uni­šta­va­la pret­hod­ne tra­go­ve ži­vo­ta.
Pr­ve po­ja­ve hri­šća­na ve­zu­ju se za tre­ći vi­jek ka­da su u Sin­gi­du­nu­mu stra­da­li sve­šte­nik Mon­tan i nje­go­va su­pru­ga Mak­si­ma. Grad iz tih vre­me­na pam­ti još dva hri­šćan­ska mu­če­ni­ka, đa­ko­ne Estra­to­ni­ka i Her­mi­ka. Đa­ko­ni su bi­li pri­sta­li­ce Ari­ja ko­ji je bio ra­no­hri­šćan­ski te­o­log, sve­šte­nik i pje­snik iz Alek­san­dri­je. Ari­je je osni­vač uče­nja po­zna­tog kao ari­jan­stvo ko­je se od pra­vo­vjer­nog hri­šćan­stva raz­li­ku­je po shva­ta­nju od­no­sa iz­me­đu Bo­ga i Hri­sta, ko­ji pre­ma Ari­ju ni­su iste su­šti­ne.
Iako je uče­nje ima­lo do­sta pri­sta­li­ca pro­gla­še­no je za je­res na Pr­vom va­se­ljen­skom sa­bo­ru u Ni­ke­ji...U oko­li­ni Be­o­gra­da je ro­đen sin se­lja­ka Ve­ro­ni­ja, rim­ski car Jo­vjan, je­dan od pr­vih hri­šća­na na rim­skom pre­sto­lu. Od sa­mog po­čet­ka vla­da­vi­ne pra­ti­la ga je zla sud­bi­na. Po ca­re­vom do­la­sku u An­ti­o­hi, iz pre­dvor­ja car­ske pa­la­te neo­bja­šnji­vo je ne­sta­la tu­ča­na ku­gla iz ru­ke sta­tue Ga­le­ri­ja Mak­si­mi­li­ja­na. Gre­de u zgra­di se­na­ta po­če­le su da puc­ke­ta­ju, a na ne­bu se usred da­na po­ja­vi­la ko­me­ta. To je pro­tu­ma­če­no kao ne­po­volj­ni zna­ci i uti­ca­li su na ne­po­pu­lar­nost vla­da­ra. Umro je 17. fe­bru­a­ra 364. go­di­ne. Vla­dao je sve­ga 260 da­na. Ka­da je da­lje ri­ječ o rim­skom Be­o­gra­du je­dan sar­ko­fag pro­na­đen u cen­tru gra­da, upu­ću­je na sve­ti­li­šte, a osta­ci na sav­skoj pa­di­ni uka­zu­ju na po­sto­ja­nje ve­li­kog rim­skog gro­blja. Ali ono ni­je bi­lo je­di­no... Be­o­gra­du je, iz­gle­da, upra­vo zbog kr­va­ve i va­trom pi­sa­ne isto­ri­je od­u­vi­jek bi­lo te­ško da sa­ču­va tra­go­ve pret­hod­nih kul­tu­ra, kao da se ru­še­njem sta­rih ido­la ne­pre­sta­no hra­ni­la no­va umjet­nost, ko­ju je sa so­bom do­no­sio no­vi vla­dar Be­o­gra­da.
Go­di­ne 441. hun­ski vo­đa Ati­la op­si­je­da i za­u­zi­ma Sin­gi­du­num. Bio je kralj Hu­na od 432. go­di­ne pa do svo­je smr­ti. To­kom svo­je vla­da­vi­ne bio je naj­ve­ći ne­pri­ja­telj Is­toč­nog i Za­pad­nog rim­skog car­stva. Dva pu­ta je po­ho­dio Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo. Po jed­nom od pre­da­nja, po­što je osvo­jio Be­o­grad, Ati­la u nje­mu i umi­re, u na­ruč­ju jed­ne od svo­jih na­lo­žni­ca. U ne­koj od obli­žnjih vo­da, vo­đu sa­hra­nju­ju na ha­zar­ski na­čin, u ko­ri­tu skre­nu­te ri­je­ke po­la­žu se zem­ni osta­ci vla­da­ra, na­kon če­ga se vo­da po­no­vo pu­šta u pret­hod­ni tok za­u­vi­jek ču­va­ju­ći sa­hra­nje­nog. Ovo je sa­mo jed­na od le­gen­di ko­ja opi­su­je kraj Bi­ča Bož­jeg.
Ve­li­ke se­o­be na­ro­da, ka­rak­te­ri­stič­ne za vri­je­me pro­pa­sti Ri­ma, do­no­se stal­no ru­še­nje gra­da. Be­o­grad na smje­nu ra­za­ra­ju Hu­ni, Saramati, Is­toč­ni Go­ti, Ge­pi­di. Grad ob­na­vlja vi­zan­tij­ski car Ju­sti­ni­jan Ve­li­ki, ko­ji je u Kon­stan­ti­no­po­lju za sve­ga pet go­di­na sa­gra­dio i Aja So­fi­ju, jed­nu od naj­ve­li­čan­stve­ni­jih bo­go­mo­lja na svi­je­tu.
(Na­sta­vi­će se)