PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta Bal­ka­no­lo­ški in­sti­tut u Be­o­gra­du te­melj­no je pro­u­ča­vao isto­ri­ju, ne sa­mo srp­skog na­ro­da ne­go i osta­lih na Bal­ka­nu. Sa­rad­ni­ci ove in­sti­tu­ci­je, ko­ji su se ba­vi­li pro­šlo­šću Bal­ka­na, bi­li su ne sa­mo sa ju­žno­slo­ven­skog pro­sto­ra ne­go i iz ci­je­le Evro­pe. Vla­di­slav Ska­rić, autor obim­nog član­ka, bio je di­rek­tor Ze­malj­skog mu­ze­ja u Sar­je­vu. Ba­vio se sred­njo­vje­kov­nom i ju­žno­slo­ven­skom isto­ri­jom i ka­rak­te­rom tur­ske vla­sti na na­šim pro­sto­ri­ma.
U član­ku pod na­slo­vom Bal­kan pod tur­skom vla­šću pi­še da „pri pro­su­đi­va­nju od­no­sa bal­kan­skih na­ro­da i Tu­ra­ka ni iz če­ga se ne vi­di da su u to­me igra­le ulo­gu ra­sne i ple­men­ske opre­ke ili raz­li­ke u kul­tu­ri. Tur­ci su još u Per­si­li i Ana­do­li­ji, mi­je­ša­ju­ći se sto­lje­ći­ma sa dru­gim na­ro­di­ma, iz­gu­bi­li mno­go od svo­jih mon­gol­skih oso­bi­na. Nji­hov se iz­gled to­li­ko iz­mi­je­nio da su ste­kli tje­le­sne oso­bi­ne one mon­gol­ske mje­ša­vi­ne, ko­ja se od sko­rog vre­me­na na­zi­va „ve­li­ka ra­sa“. U tom po­gle­du su da­kle bi­li jed­na­ki sa onim Tur­ci­ma, ko­ji su sta­no­va­li u Ana­do­li­ji. Bo­ra­ve­ći vje­ko­vi­ma na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu i mi­je­ša­ju­ći se sa hri­šćan­skim re­ne­ga­ti­ma, oni su ap­sor­bo­va­li to­li­ko bal­kan­skih ele­me­na­ta, da su kod ve­ći­ne njih iš­če­zli i po­sled­nji osta­ci mon­gol­stva. Od­nos, uglav­nom ne­pri­ja­telj­ske pri­ro­de, iz­me­đu bal­kan­skih hri­šćan­skih na­ro­da i Tu­ra­ka, bio je po­sle­di­ca dru­gih uzro­ka, od ko­jih je vjer­ska raz­li­ka bi­la naj­va­žni­ja. Za­to su bor­bu hri­šćan­skih na­ro­da i Tu­ra­ka bal­kan­ski i dru­gi hri­šća­ni sma­tra­li bor­bom hri­šćan­stva sa isla­mom, te je sto­ga i po­ne­ki rat s Tur­ci­ma na­zvan kr­sta­škim ra­tom.
Mno­go pri­je ne­go što su Tur­ci za­ko­ra­či­li na Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo, je­dan je bal­kan­ski na­rod do­šao u do­dir s nji­ma. To su bi­li Gr­ci, ko­ji su se u pr­voj po­lo­vi­ni 11. sto­lje­ća ne­pri­ja­telj­ski su­ko­bi­li sa sel­džuč­kim Tur­ci­ma u is­toč­noj Ana­do­li­ji. U du­go­traj­nim bor­ba­ma za­u­ze­še Tur­ci Ana­do­li­ju, pa osno­va­še sul­ta­nat sa sje­di­štem u Ko­nji (Ico­ni­um). Pod kraj 13. sto­lje­ća iko­nij­ski sul­ta­nat se ras­pa­de na de­set emi­ra­ta. U to­me su se bi­li po­ja­vi­li no­vi Tur­ci od ple­me­na Ogu­za i na­sta­ni­li se u sje­ve­ro­za­pad­nom kra­ju Ana­do­li­je. Vo­đa im je bio Er­to­grul. On osno­va nov emi­rat, za­vi­san od iko­nij­skog sul­ta­na. Sin nje­gov Osman ( 1288–1326 ) pro­gla­si se ne­za­vi­snim vla­da­rom emi­ra­ta, ko­ji se po nje­go­vom ocu zvao Er­to­grul. Po Osma­nu se na­zva i di­na­sti­ja i na­rod Osman­li.
Po­dr­ža­va­ju­ći kon­se­kvent­nu i stal­nu osva­jač­ku po­li­ti­ku, Osman­li­je is­ti­snu­še Vi­zan­tin­ce s azij­skih oba­la Mra­mor­nog mo­ra, pa po­sta­do­še va­žan po­li­tič­ki i voj­nič­ki fak­tor, s ko­jim su ra­ču­na­li im­pe­ra­to­ri u Ca­ri­gra­du i pre­ten­den­ti na vi­zan­tij­ski car­ski pre­sto. U bor­ba­ma za vlast im­pe­ra­to­ri i pre­ten­den­ti su skla­pa­li sa­ve­ze sa Osman­li­ja­ma i sel­džuč­kim emi­ri­ma za­pad­ne Ana­do­li­je i tra­ži­li od njih voj­nič­ku po­moć, a ovi su se ra­do oda­zi­va­li, pa pre­la­zi­li u Tra­ki­ju i Ma­ke­do­ni­ju. Ta­da su se Tur­ci upo­zna­li sa stra­te­škim, po­li­tič­kim i eko­nom­skim pri­li­ka­ma ovih ze­ma­lja, te su doc­ni­je do­la­zi­li i ne­zva­ni, da za svoj ra­čun pli­je­ne i hva­ta­ju ro­blje. Ubr­zo se u Osman­li­ja po­ja­vi­la te­žnja da i na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu ši­re svo­ju vlast. Pr­vi akt te po­li­ti­ke bi­lo je za­u­ze­će Ga­li­po­lja 1354. god. Učvr­stiv­ši se na ovoj va­žnoj po­zi­ci­ji, i ne na­i­šav­ši na ja­či ot­por, Tur­ci su vr­lo br­zo osva­ja­li po Tra­ki­ji. Go­di­ne 1369. već su za­u­ze­li Ar­dri­ja­no­polj, a go­di­nu-dvi­je doc­ni­je Fi­li­po­polj. Ovim je bi­la pre­ki­nu­ta ve­za Ca­ri­gra­da sa za­pad­nim ze­mlja­ma Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, a Bu­gar­skoj je za­pri­je­ti­la ozbilj­na opa­snost. Ni Vi­zan­ti­ja ni Bu­gar­ska ni­su ima­le sna­ge da se bra­ne.
Naj­ja­či ot­por mo­gli su Tur­ci­ma da­ti Sr­bi, či­ja se dr­ža­va ta­da pr­o­sti­ra­la do Egej­skog mo­ra i do ušća ri­je­ke Ma­ri­ce. Iako ve­li­ka, ni ova dr­ža­va ni­je ima­la baš to­li­ko sna­ge da Tur­ke su­zbi­je ili da za­u­sta­vi nji­ho­vu in­va­zi­ju, jer su Sr­bi bi­li ne­slo­žni i ve­li­ka im dr­ža­va bi­la je raz­bi­je­na na vi­še sa­mo­stal­nih obla­sti. Pred ozbilj­nom tur­skom opa­sno­sti osno­va­še ju­žni srp­ski di­na­sti ko­a­li­ci­ju da is­tje­ra­ju Tur­ke iz Evro­pe. Me­đu­tim, do­go­di se neo­če­ki­va­ni obrt. Ja­ka ko­a­li­ci­o­na voj­ska bu­de od znat­no sla­bi­jih Tu­ra­ka to­tal­no po­tu­če­na na Ma­ri­ci kod Čer­no­me­na 1371. go­di­ne. Po­sle­di­ce su bi­le te­ške. Tur­ci do­du­še ne anek­to­va­še ju­žnih srp­skih ze­ma­lja, ali nji­ho­vi vla­da­ri po­sta­do­še sul­ta­no­vi va­za­li, oba­ve­zni da pla­ća­ju da­nak i da da­ju Tur­ci­ma po­moć­nu voj­sku. Je­dan dio Bu­gar­ske, dr­ža­va ca­ra Ši­šma­na, još pri­je to­ga je po­stao va­za­lan.
Kroz Ma­ke­do­ni­ju, ko­ja je bit­kom na Ma­ri­ci bi­la Tur­ci­ma otvo­re­na, pro­dr­li su oni u ar­ban­ske kra­je­ve, gdje su Bal­ši­ći osno­va­li srp­sko-ar­ban­sku dr­ža­vu od Epi­ra do zet­skih pla­ni­na. Go­di­ne 1385. uda­re Tur­ci na Bal­šu Bal­ši­ća, pa mu raz­bi­ju voj­sku na po­lju od Sa­vra (da­nas se zo­ve Mu­sa­ki­ja). Nje­go­vu dr­ža­vu da­de sul­tan ar­ban­skom vla­ste­li­nu Le­ki Du­ka­đi­nu, da njom upra­vlja kao tur­ski va­zal. Ne­za­vi­snost svo­ju su ima­le još tri srp­ske sje­ver­ne dr­ža­ve, kne­za La­za­ra i Vu­ka Bran­ko­vi­ća, i Bo­sna. No tre­ća tur­ska ve­li­ka po­bje­da, na Ko­so­vu 1389. go­di­ne, do­ve­la je u za­vi­san po­lo­žaj ove srp­ske dr­ža­ve, a po­sli­je i Bo­snu. U tom vre­me­nu je i Ca­ri­grad pao u tur­ske ru­ke (1453). Pri­je svr­šet­ka 15. vi­je­ka ci­je­lo Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo bi­lo je tur­sko“...
(NA­STA­VI­ĆE SE)