Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


1. av­gust
Ju­če sam po­ka­zi­vao pi­smo La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču, do­bi­je­no od jed­nog mog bli­skog pri­ja­te­lja sa fa­kul­te­ta, so­ci­jal­de­mo­kra­te Alek­san­dra Ru­fi­na, ko­ji je bio u za­tvo­ru u Bla­go­ve­šćen­sku na Amu­ru. On je osu­đen na go­di­nu da­na za­tvo­ra za uče­stvo­va­nje u ge­ne­ral­nom štraj­ku rad­ni­ka 1905. go­di­ne. Ta­da je Ru­fin bio drug sa pred­sjed­ni­kom rad­nič­kog udru­že­nja iz jed­nog od ve­ćih si­bir­skih gra­do­va, ko­je je bro­ji­lo oko se­dam hilj­da čla­no­va. Ja sam ga znao kao ve­o­ma ener­gič­nog, spo­sob­nog, po­šte­nog i iskre­nog čo­vje­ka.
Dok sam bio u Ja­snoj Po­lja­ni, sa­znao sam za nje­go­vu adre­su pre­ko nje­go­ve že­ne u Mo­skvi i po­slao mu pi­smo u za­tvor. Evo, do­bio sam i od­go­vor od nje­ga.
Po­ka­za­lo se da pre­ži­vlja­va bo­lan pre­o­kret u du­ši, pro­cje­nju­ju­ći iz­no­va svo­ja pret­hod­na ubje­đe­nja i u svo­jim no­vim raz­mi­šlja­nji­ma ne­skri­ve­no se pri­bli­žio mi­sli­ma i osje­ća­nji­ma, ko­ja su svoj­stve­na po­gle­di­ma na svi­jet La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Na kra­ju pi­sma Ru­fin me je mo­lio da mu po sva­ku ci­je­nu po­ša­ljem ili jed­no­stav­no za­mo­lim La­va Ni­ko­la­je­vi­ča za nje­gov por­tret, na ko­jem bi on na­pi­sao ne­što što bi se od­no­si­lo na nje­go­va raz­mi­šlja­nja ili du­šev­na pre­ži­vlja­va­nja.
Ru­fi­no­vo pi­smo je mno­go uz­ne­mi­ri­lo La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Na osno­vu pr­vih re­če­ni­ca nje­go­vog pi­sma on je od­mah pro­ci­je­nio nje­go­vu in­te­li­gen­ci­ju i iskre­nost. Za­tim se de­talj­no ras­pi­tao o Ru­fi­nu kod me­ne i čvr­sto od­lu­čio da mu od­go­vo­ri na pi­smo.
– Tre­ba po­mo­ći ovom ne­streć­ni­ku – re­kao je on.
Da­nas je is­pu­nio to obe­ća­nje. Na po­za­di­ni svo­je sli­ke na­pi­sao je: „Po­sto­ji fran­cu­ska iz­re­ka: Les amis de nos amis sont nos amis“. (Dru­go­vi na­ših dru­go­va su i na­ši dru­go­vi.) Sma­tra­ju­ći vas bli­skim čo­vje­kom mog pri­ja­te­lja i vi ste moj pri­ja­telj i za­to vam is­pu­nja­vam že­lju. Lav Ni­ko­la­je­vič.

1. av­gust 1910. go­di­ne

Kod nas po­sto­je ta­kva uvje­re­nja i osje­ća­nja, ko­ja nas zbli­ža­va­ju sa svim lju­di­ma, a ima i ta­kvih ubje­đe­nja, ko­ja nas raz­dva­ja­ju. Tre­ba se pri­dr­ža­va­ti ovih pr­vih i pre­ma nji­ma se upra­vlja­ti u ži­vo­tu i baš na­pro­tiv, uz­dr­ža­va­ti se i bi­ti mno­go opre­zan pre­ma osje­ća­nji­ma, ko­ja nas raz­dva­ja­ju, a ne zbli­ža­va­ju“.
Lav Ni­ko­la­je­vič ni­je od­mah mo­gao da sro­či na­pi­sa­nu za­mi­sao, već je u to­ku pi­sa­nja ne­ko­li­ko pu­ta is­pra­vljao.
Na­kon ne­ko­li­ko sa­ti, po­što smo se vra­ti­li sa ja­ha­nja, za­mo­lio me je da u pi­smu ri­ječ „svim“ pod­vu­čem.
Do­bre su vam ove knji­ge La­ve Ni­ko­la­je­vi­ču, re­kao sam mu, pre­gle­da­ju­ći ko­rek­tu­ru knji­ge „Raz­mi­šlja­nja o ži­vo­tu“, dok je Lav Ni­ko­la­je­vič sa­sta­vljao po­sve­tu na svo­joj fo­to­gra­fi­ji, ko­ju će da po­ša­lje Ru­fi­nu. Tom pri­li­kom on je „Raz­mi­šlja­nji­ma o ži­vo­tu“ dao no­vi na­slov i na­zvao ih „Pu­te­vi ži­vo­ta“.
– Iz va­ših usta u bo­ži­je uši! – od­go­vo­rio je Lav Ni­ko­la­je­vič. –Po­ne­kad i ja ta­ko po­mi­slim, a po­ne­kad se dvo­u­mim.
– Ja sam sad pre­li­sta­vao „Sa­mo­o­dri­ca­nje“.
A, ta vam je mno­go do­bra.
Iz­me­đu osta­log, ju­tros mi je Lav Ni­ko­la­je­vič pri­čao u ka­bi­ne­tu:
– Da­nas je So­fi­ja An­dre­jev­na ta­ko ... (opi­su­ju­ći i po­ka­zu­ju­ći ša­kom) Bo­lje da ne pri­čam, re­ći ću ne­što ru­žno. Ona je ... uz­ne­mi­re­na.
Po­sli­je ruč­ka ja sam svra­tio kod La­va Ni­ko­la­je­vi­ča da uzmem pi­smo za Čert­ko­va, ko­je je na­pi­sao Čert­kov po za­htje­vu La­va Ni­ko­la­je­vi­ča V.L. Bur­co­vu u Pa­riz i po­slao mu ga na pre­gled, a ta­ko­đe i pi­sma Bur­co­va upu­će­na Vla­di­mi­ru Gri­gor­je­vi­ču i La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču. U pi­smu je Bur­cov ras­pra­vljao o svo­joj omi­lje­noj te­mi, ka­ko se su­prot­sta­vi­ti pro­vo­ka­ci­ja­ma. Ja sam ta­ko­đe uzeo i knji­gu „Pu­te­vi ži­vo­ta“ da une­sem ne­ke do­pu­ne, jer ni­je bi­lo sve pri­pre­mlje­no.
Iza­šao sam. Lav Ni­ko­la­je­vič je od­mah za mnom po­zvo­nio i ja sam se vra­tio. To ste opet Vi? Ja sam oče­ki­vao da će do­ći Sa­ša. Pa, sve­jed­no... Za­mo­lio me je da za­tvo­rim vra­ta na bal­ko­nu. Na­po­lju je bi­lo ki­šo­vi­to, tmur­no i hlad­no. Za­tim sam sta­vio svi­je­ću na nje­gov rad­ni sto i okre­nuo se pre­ma dru­gom sto­či­ću da sa nje­ga uzmem ši­bi­ce.
– Ah, ka­ko je div­no, ču­jem iza svo­jih le­đa La­va Ni­ko­la­je­vi­ča.
– Šta je div­no La­ve Ni­ko­la­je­vi­ču? – okre­nuo sam se i pi­tao ga.
– Va­ma je ne­što smi­je­šno? –Pa Vi re­ko­ste ka­ko je div­no...
– Da, ja mi­slim da je to div­no. Ako si bar ima­lo du­hov­no bo­gat, znaš ka­ko to mi­je­nja stvar. Kad is­ku­šaš na se­bi ne­či­je lo­še po­na­ša­nje, a ti mu ne uz­vra­tiš istom mje­rom, zna­te ka­ko je go­vo­rio Fran­ci­sko, to je div­no, pra­va ra­dost. Ako us­pi­ješ da na­tje­raš se­be da ta­ko po­stu­piš i tu ne­pri­jat­nost ne uz­vra­tiš, on­da se to pre­tva­ra u sre­ću.
Ma­lo je za­stao i na­sta­vio: – To iz­gle­da pa­ra­dok­sal­no i mno­gi to ne ra­zu­mi­ju, ali je to oči­gled­na isti­na.
(Na­sta­vi­će se)